Милан Јовановић Морски

С Википедије, слободне енциклопедије
Милан Јовановић, „Морски”
М.Jovanović Morski (2).jpg
Рођење24. април 1834
Јарковац, Банат,  Аустријско царство
Смрт6. јун 1896
Београд, Краљевина Србија
Пребивалиште Краљевина Србија
ПољеХигијена
ИнституцијаВелика школа у Београду
Познат поОснивач српске хигијене

Милан Јовановић, „Морски” (Јарковац, 24. април 1834Београд, 6. јун 1896) био је српски лекар, академик СКА, књижевник и национални радник, светски путник и путописац.[1]

Због честих поморских путовања на броду (као бродски лекар за путнике) на Исток и Индију прозван је Морски и Бомбајац. Објавио је много стручних и популарних књига, позоришних дела и путописа. У Србији је био: редовни члан Одсека јестаственичког, математичарског и Одсека уметничког Српског ученог друштва, секретар Српског лекарског друштва, предавач и лекар, дописни а потом и прави члан Академије уметности, и уредник часописа „Отаџбина” и учесник многих културно-националних подухвата.

Живот и каријера[уреди | уреди извор]

Рођен је 24. април 1834. године у милитарском селу аустроугарске Војне границе Јарковцу, у Банату, у том периоду у саставу Аустријског царства, у породици трговца Лазара Јовановића. Још од ране младости Милан је био немирног и свезнадарског духа, попут свог великог књижевног претка и земљака Доситеја Обрадовића. Успео је да сврши гимназију у школама у Вршцу, Темишвару и Пешти, у којој је 1854 – положио матурски испит.[1]

Дипломира је медицину на бечком Универзитету 1865. године, уз финансију подршку спахије Јагодића. У току студија био је први председник бечког удружења српских студената из Војводине, „Зора”,[2] основаног 1863. године.

Године 1867. промовисан је за доктора медицине у Лајпцигу.[3]

Као човек немирног и истраживачког духа провео је извесно врема на бродским линијама бечког „Лојда”. На овим путовањима настале су његове три вредне збирке путописа и новела. Због честих поморских путовања на броду (као бродски лекар за путнике) за Кину, Индију и друге земље Истока, прозван је „Морски" и „Бомбајац".

По повратку у Краљевину Србију од 1865–1869. године био је предавач судске медицине и хонорарни предавач дијететике (хигијене) на београдској Великој школи. Истовремено био је и професор физике, хемије, дијететике и земљописа у Вишој женској школи. У Новом Саду је члан књижевног одбора и подпредседник Матице српске. Један је од покретача новосадског часописа "Јавор" 1874. године.[4]

Мењајући непрестано радна места и градове Обављао је и друге дужности попут ових:

  • управитеља Новосадске гимназије и приватног лекар у Новом Саду (1871—1875)
  • општинског лекара (физикуса) у Херцег Новом (1875–1876),
  • лекар кнежеве породице на Цетињу — придворног лекара породице књаза Николе Петровића и васпитача престолонаследника Данила (1876–1879),
  • професора дијететике са домаћим лекарством и лекара Богословије (1865—1869 )
  • бродског лекара Аустријског паробродског друштва Лојд (1879—1881)
  • лекара на изградњи српске железнице (1882—1884)
  • резервног санитетског капетана II класе, пуковског лекара Шумадијског коњичког пука (1885—1886)
  • професора војне хигијене на Војној академији, где је предавао и немачки и француски језик, и истовремено као лекар бринуо о здрављу питомаца (1888—1896)

Преминуо је у Београд, 6. јуна 1896. године у 62 години живота.[3]

Дело[уреди | уреди извор]

Милан Јовановић је био први професор Хигијене у Србији,[а] и то у периоду развоја медицине, када се ни на страним универзитетима хигијена није сматрала засебном науком. Један од његовиг ђака, др Јован Данић, касније уредника Српског архива за целокупно лекарство, 1896. године о томе је написао:

Нећемо никада заборавити његова предавања, и може се слободно рећи да је у то доба он био један од најомиљенијих професора.

Милан Јовановић Морски је аутор неколико универзитетских уџбеника и писац три вредне збирке путописа и новела. Бавио се и сликарством и тако постао аутор већег броја занимљивих акварела са мотивима Средоземља, захваљујући којима је постао члан Академије уметности СКА.

Патриотизам Милана Јовановића

У првој побуни српског народа у земљи Херцеговој, под вођством војводе Луке Вукаловића и попа Богдана Зимоњића која је трајала од 1852. до 1862. године, покренуте и примером борбе за уједињење коју је у Италији водио Гарибалди, у Херцег Нови је дошао Милана Јовановић за општинског лекара и у њему водио бригу о рањеницима и прогнаницима.[1]

Као дете равнице пореклом из милитарске вароши аустроугарске на Војној Граници, овај српски патриота као лекар ставио се на располагање и херцеговачким устаницама, када је, 1875. године букнула „Невесињска пушка”.Тада је Јовановић учествовао и у здравственом збрињавању велико броја стараца, жена и деце који су се склонили испред турског зулума у Херцег Нови и његову околину.[3]

Књижевна дела[уреди | уреди извор]

Књижевним радом Јовановић се бавио од студентских дана – писао је приповетке, драме, комедије, путописе, књижевне, позоришне и музичке критике, уређивао је и издавао часописе. За живота, Јовановић је објавио већи број дела од којих су значајнија у следећим областима:

Насловна страна прве књиге путописа Тамо амо по Истоку (1894)
Путописне збирке
  • "С мора и са сува"
  • “Тамо амо по Истоку”
  • “Горе-доле по Напуљу”.
Драме
  • “Краљева Сеја”,
  • “Демон”,
  • “Сан и јава”
  • “Несуђени”,
Критике

Јовановић је аутор већег броја књижевних, музичких и ликовних критика.

Преводи
  • Шекспирове комедије “Мера за меру”,
  • Бројних литерарних текстова са енглеског, немачког и руског језика.

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ране природне науке која се бави искључиво са законима одржавања физичког и душевног здравља човековог, како је Јовановић говорио

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Пашић, Слободан. „Милан Јовановић – Морски: Спојио Банат и Херцеговину”. Слободна Херцеговина, 23. 8. 2015. Приступљено 21. 2. 2018. 
  2. ^ Тодор Стефановић Виловски: "Светли и тамни дани", Београд 1985.
  3. ^ а б в Јелена Јовановић Симић ВЕЛИКАНИ СРПСКЕ МЕДИЦИНЕ - 19. ВЕК И ПРВА ПОЛОВИНА 20. ВЕКА, Српска академија наука и уметности, Музеј науке и технике, Српско лекарско друштво, Београд 2016
  4. ^ "Браник", Нови Сад 1896.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]