Милисав Лукић

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
милисав лукић
Лични подаци
Датум рођења(1922-04-23)23. април 1922. (101 год.)
Место рођењаДоња Горевница, код Чачка, Краљевина Југославија Краљевина СХС
Професијадруштвено-политички радник
Деловање
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска армија
1941—1945.
Чинпуковник у резерви
Републички секретар
за унутрашње послове СР Србије
Период1963—1965.
ПретходникВладан Бојанић
НаследникЖивотије Срба Савић
Одликовања
Орден за храброст Партизанска споменица 1941.

Милисав Миса Лукић (Доња Горевница, код Чачка, 23. април 1922), учесник Народноослободилачке борбе и друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Србије. У периоду од 1963. до 1965. године обављао је функцију Републичког секретара за унутрашње послове СР Србије.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 23. априла 1922. године у Доњој Горевници, код Чачка. Након завршене основне школе, похађао је Чачанску гимназију. Као ученика гимназије затекли су га Априлски рат и окупација Краљевине Југославије. Учесник је Народноослободилачке борбе од јула 1941. године, када се придружује Народноослободилачком покрету (НОП) у чачанском крају и ступа у Чачански партизански одред. Био је борац Друге пролетерске ударне бригаде од њеног оснивања марта 1942. године и са њом пролази све борбе, учествује током Четврте и Пете непријатељске офанзиве, а у току рата је два пута рањен. Обављао је разне политичке дужности у бригади, а године 1944. послат је са Виса у Совјетски Савез, где остаје до краја рата.[1]

По ослобођењу Југославије, 1945. године, прелази на рад у органе безбедности. Најпре се налазио на месту помоћника начелника Одељења за заштиту народа (ОЗН) за Град Београд, Вељка Мићуновића. Са 30 година је унапређен у чин пуковника, и један је од, у том тренутку, најмлађих официра са тим чином.[1] Након превођења у резерву, до 1966. године обавља високе дужности у републичким и савезним органима унутрашњих послова. Од 1963. до 1965. налазио се на месту Републичког секретара за унутрашње послове СР Србије, а од 1965. до 1966. обављао је функцију заменика Савезног секретара за унутрашње послове СФРЈ, Милана Мишковића. На том месту затекла су га дешавања која ће друштвено-политичку кулминацију достићи на Брионима јула 1966. године, на Четвртом пленуму Централног комитета Савеза комуниста Југославије, када су Александар Ранковић и Светислав Стефановић Ћећа смењени са свих дотадашњих функција због злоупотреба положаја у Управи државне безбедности (УДБ).[2]

У периоду након Брионског пленума, против Милисава Лукића, Животија Србе Савића и Војина Лукића поведена је истрага. Савић и Војин Лукић, који су означени као „ранковићевци“ и као такви на Шестом пленуму Централног комитета Савеза комуниста Србије, септембра 1966. године, смењени са свих функција, искључени из Партије, ухапшени су и интернирани у истражни затвор у Сарајевској улици. Убрзо потом су аболирани од стране Савезне скупштине СФРЈ, пуштени на слободу и ослобођени кривичне одговорности. С друге стране, Милисава Лукића, који је признао злоупотребе у Управи државне безбедности, заобишле су кривичне и партијске казне и постављен је на место вицегувернера Народне банке Југославије (НБЈ), одакле 1986. године одлази у пензију.[1]

У периоду од 1966. до 1982. године налазио се на месту члана Савезног одбора СУБНОР-а Југославије, а потом је дуго година био председник и члан Републичког одбора СУБНОР-а Србије.[3][4][5][6]

У фебруару 2015. године, Лукићу је уз још 15 лауреата, у амбасади Русије у Београду уручена медаља поводом 70 година од победе у Великом Отаџбинском рату 1941—1945. године[7], да би у септембру 2020. године, Указом председника Русије Владимира Путина, добио одликовање за 75 година од победе у Великом Отаџбинском рату 1941—1945. године, које му је у његовом стану уручио војни аташе амбасаде Руске Федерације у Републици Србији, генерал-мајор Александар Винченко.[1][8][9]

Године 1982. објавио је књигу „Ратни дневник 1941—1945“.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су Орден за храброст и др. Имао је чин пуковника ЈНА у резерви.

Видите још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г Милисаву Лукићу уручено одликовање Путина („Озон Прес”, 1. октобар 2020)
  2. ^ Ранковића ‘одрадили’ неки други ‘дечки’, они из КОС-а, Сарајева… („Дневно”, 23. октобар 2016)
  3. ^ Тринаеста скупштина СУБНОР-а Србије, одржана у Београду 26. јуна 1997. године („СУБНОР Србије”, 1. јун 2018)
  4. ^ Друга изборна скупштина Савеза удружења бораца НОР-а СР Југославије, одржан 30. септембра 1997. године у Београду („СУБНОР Србије”, 1. јун 2018)
  5. ^ Педесет седма годишњица борбе на Кадињачи („Ужице на Интернету”, 3. децембар 1998)
  6. ^ Изборна скупштина („СУБНОР Србије”, 28. јун 2013)
  7. ^ Путин наградио борце НОБ (2): Чекали медаље од својих, а добили од Руса („Вести онлајн”, 22. фебруар 2015)
  8. ^ Путинова медаља за Милисава Мису Лукића („Радио телевизија Србије”, 30. септембар 2020)
  9. ^ Путин одликовао Милисава Лукића, носиоца Партизанске споменице („Србин Инфо”, 30. септембар 2020)

Литература[уреди | уреди извор]

  • Милисав Лукић Миса Ратни дневник 1941—1945. „Народна књига“, Београд, 1982. година
  • Селим Нумић Добра земљо, лажу. „Филип Вишњић“, Београд, 1989. година
  • Зоран Секулић Пад и ћутња Александра Ранковића. „Доситеј“, Београд, 1989. година
  • Војин Лукић Брионски пленум: обрачун са Александром Ранковићем — сећања и сазнања. „Стручна књига“, Београд, 1990. година
  • Светко Ковач, Бојан Димитријевић, Ирена Поповић Григоров Случај Ранковић: из архива КОС-а. Медија центар „Одбрана“, Београд, 2015. година
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Милисав_Лукић&oldid=27677850”