Пређи на садржај

Мирјана Новаковић

С Википедије, слободне енциклопедије
Мирјана Новаковић
Датум рођења(1966-04-28)28. април 1966.
Место рођењаБеоград, СФРЈ

Мирјана Новаковић (Београд, 28. април 1966.) српска је књижевница. Приче и романи Мирјане Новаковић објављени су на француском, енглеском, грчком, бугарском, руском и немачком језику.

Биографија

[уреди | уреди извор]

У прози Мирјане Новаковић преплићу се садашњост и прошлост, фантастика и реализам. Ликови су занимљиви, заплети су неочекивани и преплићу се елементи кримића, хорора, митског и научне фантастике[1]. Њена проза је занимљива и за обичног и за захтевног читаоца. Приповедачки стил је ироничан са пуно духа и шарма.[2] Мирјана Новаковић је дебитовала 1996. године збирком Дунавски апокрифи у издању Народне књиге. У овој збирци су се нашле две новеле: Громовска Легија и Јеванђеље по жедној.

Први роман Страх и његов слуга је у српску књижевност на велика врата вратио вампире, употпунивши добро познати канон освежавајућим постмодерним захватима. Без обзира што му је НИН-ова награда измакла за длаку (резултат гласања био је 3:2 у корист Ситничарнице „Код срећне руке“ Горана Петровића), Страх и његов слуга наставио је живот кроз многобројна издања и преводе и данас ужива култни статус.[3]

Други роман Мирјане Новаковић, Johann's 501, прошао је мање запажено - прича о алтернативном Београду и преобликовању стварности била је многима превише захтевна и компликована. Овом роману је такође измакла НИН-ова награда, али је овенчан наградом Лазар Комарчић за најбољи фантастични роман у 2005. години. Године 2011. у књижарама се појавио трећи роман Мирјане Новаковић: Тито је умро који се нашао у ужем избору за НИН-ову награду и освојио друго место у избору за регионалну награду Балканика.[4]

Рецепција дела

[уреди | уреди извор]
Мирјана Новаковић, у Универзитетској библиотеци у Београду, 6. март 2019.

Теофил Панчић је у недељнику Време, 25. јануара 2001. године, рецензирао роман Страх и његов слуга и истакао: „У роману Страх и његов слуга, малчице позамашном за данашње књижевне fast food стандарде – близу 300 страница – Новаковићева вешто и лепршаво, идејно и значењски пребогато но не и целомудрено, плете причу о појави вампира Тамо Негде Доле, на вазда мрачном Балкану (који је, зар не, њихова постојбина) , причу у којој се мешају хорор и фантази обрасци с постмодернистичким поигравањем сваковрсним цитатима и референцама, ама без ендемске домаће постмодернистичке гњаважности, причу у којој је историја - изврнута - наглавачке мизансцен за хуморно, пријатно повлачење читаоца за нос: таман што се навикне на једну „поделу улога“, таман што формира свој „хоризонт очекивања“, читалац бива одвучен на неку сасвим другу страну.[5]. Ђорђе Бајић у тексту за Попбокс хвали роман: „Мешајући историјско и митско, реално и фантастично, ауторка ствара дело високе интертекстуалности које се отима тачном жанровском одређивању."[6] Дејан Огњановић такође похваљује роман и закључује свој текст речима: „Ово је пре свега одлична – паметна, духовита, забавна, инспиративна - књига, и ту жанр или не-жанр немају много везе. Ово је пре свега задовољство читати (макар сам крај можда и не био по свачијем укусу, те зато има моју топлу препоруку."[7]

Владимир Арсенић је написао о роману Тито је умро: „Нови роман Мирјане Новаковић Тито је умро прави је политички трилер и без обзира на константно исклизавање из уских трачница жанра, ово је сасвим добра књига... Тито је умро је прецизна дијагноза једног умирућег друштва у којем није могуће искорачити из унапред предодређених улога јер се Србија, као и свако транзицијско друштво у константној диктатури - ако не једне особе, оно капитала - претворила у кастинску државу у којој се зна ко су парије а ко кшатрије и ту истини није место.""[8] Зоран Јанковић у часопису Yellow Cab даје роману највишу оцену: "Тито је умро и заиста је вешто постављена и вођена мистерија, али и политички роман par excellence... Новаковићева зналачки тка интригу која повезује политичке смицалице и закулисне игре у распону од готово пола века, те се овај њен роман може лако ишчитавати и као оглед о општем наслеђу књижевних мистерија са ретко упечатљивим главним ликом стигматизоване, непослушне и неподобне новинарке која добија задатак да разреши енигму једне оновремене политичке интриге, али и мистерију сумњивог (само) убиства надолазећег младог суперстара на политичкој позорници Србије данас."

Награде

[уреди | уреди извор]
  • Страх и његов слуга - награда „Исидора Секулић“, најужи избор за НИН-ову награду[9];
  • Johann's 501 - награда „Лазар Комарчић“, најужи избор за НИН-ову награду[10];
  • Тито је умро - ужи избор за НИН-ову награду за 2011. годину; друго место у избору за регионалну награду Балканика за 2012. годину.

Библиографија

[уреди | уреди извор]
  • Дунавски апокрифи (Народна књига, 1996), збирка прича
  • Страх и његов слуга (Revision Publishing, 2000), роман
  • Johann's 501 (Народна књига, 2005), роман
  • Тито је умро (Лагуна, 2011), роман
  • Тајне приче (Лагуна, 2016), збирка прича
  • Мир и мир (Лагуна, 2020), роман

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Проза Мирјане Новаковић”. П портал. Приступљено 4. 2. 2020. 
  2. ^ Врбавац, Јасмина (2007). Три и по: критике (1. изд.). Зрењанин, Нови Сад: Агора. стр. 78—79. 
  3. ^ „Страх и његов слуга”. Време. Приступљено 4. 2. 2020. 
  4. ^ „Тито је умро”. Goodreads. Приступљено 4. 2. 2020. 
  5. ^ Теофил Панчић: Враг однео шалу Архивирано на сајту Wayback Machine (1. јул 2010), Приступљено 13. 4. 2013.
  6. ^ Ђорђе Бајић: Вампири се враћају кући Архивирано на сајту Wayback Machine (15. октобар 2010), Приступљено 13. 4. 2013.
  7. ^ Дејан Огњановић о роману Страх и његов слуга, Приступљено 13. 4. 2013.
  8. ^ Владимир Арсенић: Лаж ће нас ослободити, Приступљено 13. 4. 2013.
  9. ^ „Представљање збирке ”Тајне приче” Мирјане Новаковић”. Art Anima. Архивирано из оригинала 04. 02. 2020. г. Приступљено 4. 2. 2020. 
  10. ^ „Мирјана Новаковић”. Просефест. Приступљено 4. 2. 2020. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мирјана_Новаковић&oldid=27492133”