Михаило IX Палеолог

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Михајло IX Палеолог)
Михајло IX Палеолог
Михајло IX Палеолог
Лични подаци
Пуно имеМихајло IX Палеолог Анђео Дука Комнин
Датум рођења(1277-04-17)17. април 1277.
Место рођењаЦариград, Византијско царство
Датум смрти20. октобар 1320.(1320-10-20) (43 год.)
Место смртиСолун, Византијско царство
ГробВизантијско царство
Породица
СупружникМарија Ксенија
ПотомствоТеодора Палеолог, Андроник III Палеолог, Anna Palaiologina
РодитељиАндроник II
Ана Арпад
ДинастијаПалеолози
Византијски цар
Период1294/1295. — 1320.
ПретходникАндроник II Палеолог
НаследникАндроник II Палеолог,
Теодор I Монфератски
СавладарАндроник II Палеолог

Михаило IX Палеолог (17. април 1277, Цариград — 20. октобар 1320, Солун) је био византијски цар и савладар свог оца (1294/1295 — 1320) из династије Палеолога.

Био је веома агилан и пожртвован војсковођа, али нажалост немоћан да се избори са непријатељима, тако да он, упркос борби са Турцима и жестоком отпору пред Каталанима, није успео да преокрене судбину царства.

Био је најстарији син византијског цара Андроника II и његове прве супруге Ане Арпад. Од стране свог деде је 1281. године проглашен за савладара, а крунисан је 21. маја 1294/1295. године као Михајло IX. Он је тада постао вођа храбре, али несрећне византијске војске у којој су скоро сви војници били плаћеници.

Тада почиње страховито напредовање Турака Османлија у Малој Азији, који су од 1300. године господари Анадолије, а од византијских градова опирала им се само Никеја, са Никомидијом, Брусом, Сардом, Филаделфијом, Магнесијом, Херклејом на Понту, Фокејом и Измиром. Михајла је потом послао отац да заустави ширење Турака, који су 1301. године добили и Никомидију. Михајло је, због слабости своје војске, страховито био потучен код Бафејона и Магнесије, још исте године.

Да би ојачао свој положај на тој страни Михајлов отац је у помоћ позвао Алане, који је требало, за узврат, да се населе у Царству. 10 000 њих су се, према договору, појавили са женама и децом. Њима је у Малој Азији командовао Михајло, који је наскоро пре тога, 1302. године, именован за команданта у областима око Измира. Алани су нажалост били поражени, па су морали напустити логор у Магнесији и повући се у Пергамон, а касније у Пегај, где је Михајло остао до јануара 1303. године, због озбиљне болести, а када се вратио у Цариград морао је, 1304. године, кренути у рат против Бугара. Током овог повлачења Алани су се окренули против Михајла и опљачкали су нека места.

Тада је та опасност постала јасна за све државнике у Цариграду. Цар Андроник, да би с више изгледа одолевао Турцима, крајем 1303. године, узе под најам једну јаку дружину шпанских ратника, "Каталане" предвођене славним Руђером де Флором, који му је понудио помоћ и који је дотле служио као најамник у борбама између краљевства Сицилије и Напуља. Андроник је њих 6 500 унапред исплатио, па чак је Руђера, четири месеца касније, оженио својом нећаком Маријом Асен и доделио му титулу megas dux.

Почетком 1304. године Каталани су се пребацили на Кизик и затим кренули да разбију турску опсаду Филаделфије. Задавши Турсима судбоносни ударац, Руђер је као победник ушао у ослобођени град. Та победа показује да је била потребна тек мала, али стварна војска да би се спасила ситуација. Каталани су пак били мач са две оштрице, посебно ако су чинили аутономно тело и тако су се магло сваког часа окренути против Царства, које није располагало никаквим средствима моћи и присиљавања. Након победе Каталани су почели са пљачкашким походима и довели у стање несигурности целу околину, како на копну, тако и на мору, будући да су имали и сукоба са Ромејима и са Турцима те су, на крају, уместо да ратују против Турака, опсели византијску Магнесију. Цариградска влада је осетила олакшање када јој је успело наговорити Каталане да се повуку у Европу. Зиму 1304/1305. године провели су на Галипољу, а с пролећа је требало да се врате у Малу Азију, али напетост између царске владе и Каталана постајала је све већа. у Цариграду је расло непријатељство према тим бахатим плаћеницима, а посебно је непријатељски према њима био расположен савладар Михајло. Каталонци су пак били незадовољни нередовним плаћањем и искоришћавали су изостанак плате као изговор за своје испаде.

Пусти, недисциплиновани и острвљени крвљу, Каталани обрћу 1305. год. своје оружје против својих изнајмитеља и склапају савез са Турцима, истина не без византијске кривице, јер, не беху солидни у плаћању. Андроник је да би смирио Каталане, прогласио Руђера за цезара и тиме знатно угрозио свог сина Михајла, који је на једној априлској гозби у својој Адријанопољској палати, још исте године, убио Руђера. Веровало се да се византија ослободила тог финансијског терета, али најгоре је тек следило. Каталанци потом у јуну исте године побеђују хетерогену Михајлову војску у бици код тврђаве Апрос, па су и самог храброг цара Михајла ранили, који се спасао бегом у Димотику.

Озлојеђени Каталанци, се сада превозе се у Европу, на Галипоље, које постаје њихова престолница, и после на Касандру, и почињу одатле пустошење суседних области. Тракоја је пуне две године страховала од њих. Служили су једно време и једним делом и као најамници код Бугара, који су продрли у Тракију и освојили Месембрију и Анхијал. Византијска влада морала је признати пораз, па је са бугарима склопила мир, 1307. године. У међувремену су Каталанци, након што су опустошили тракоји, прешли Родопе и угрозили Касандру. Одатле су наставили са својим дивљачким походима.

Од њихових насртаја био је, негде 1307. год., угрожен и манастир Хиландар, који је пожртвовано, с много напора, одбранио игуман Данило, чувени писац житија српских краљева и архиепископа, захваљујући добрим делом и помоћи коју му је послао српски краљ Милутин, у људима и новцима. Биограф Данилов пише како "тада није било наћи ниједну стазу куд би се могло мирно проћи, него борбе и ратнике". Краљева помоћ уништила је један део пљачкаша, а други су се, после извесног времена, повукли у Тесалију.

Каталанци ипак нису били побеђени, јер су се они, 1308. године, усудили опсести Солун, али без већег успеха.

Иза тог пораза Михајло је покушао поново зауставити продор Турака, али је поражен у бици код Магнесије 1310. године.

Михајлово здравствено стање, тешко је погодило дављење његовог другог сина Манојла 1319. године, па је умро, у својој 43. години живота, у Солуну 20. октобра 1320. године и тако никад није постао самосталан византијски цар. Он је био први владар у историји Византије, који је умро пре свог оца. Историчар Јован Кантакузин бележи смрт са речима, да је Михајло умро млад.

Породично стабло[уреди | уреди извор]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Алексије Дука Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
8. Андроник Дука Комнин Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Ирина Комнина
 
 
 
 
 
 
 
4. Михајло VIII Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Алексије Комнин Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
9. Теодора Анђелина Палеологина
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Ирина Комнина Анђелина
 
 
 
 
 
 
 
2. Андроник II Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Исак Дука Ватац
 
 
 
 
 
 
 
10. Јован Дука Ватац
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Теодора Дукина Ватацина
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Јован Комнин Анђео
 
 
 
 
 
 
 
11. Евдокија Ангелина
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Михајло IX Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Андрија II Арпадовић
 
 
 
 
 
 
 
12. Бела IV
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Гертруда Меранска
 
 
 
 
 
 
 
6. Стефан V Угарски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Теодор I Ласкарис
 
 
 
 
 
 
 
13. Марија Ласкарис
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Ана Анђелина Комнина
 
 
 
 
 
 
 
3. Ана Угарска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Јелисавета Куманка
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Брак и деца[уреди | уреди извор]

Михајло је 1288. године верен са Катарином I Куртене, која је као латинска царица претендовала на престо у Цариграду. Ово је била политичка веридба, јер би се тако Византија ослободила Латина, али брак није дозволио папа, па је веридба раскинута и Михајло се оженио Ритом, јерменском принцезом, 16. јануара 1295. године. Његова супруга је у византији била позната као Марија Ксенија.

Са њом је Михајло имао четворо деце. То су:

  • Андроник III Палеолог, будући цар;
  • Манојло Палеолог (* после 1298) удављен 1319. године по наређењу брата Андроника;
  • Ана Палеологина († 1321), била је удавана због Михајлових политичких циљева;
  • Теодора (Ана) Палеологина († после 1330), удата за Михајла Шишмана, бугарског цара.[тражи се извор]

Литература[уреди | уреди извор]

Михаило IX Палеолог на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Михаило_IX_Палеолог&oldid=25917894”