Млетачка Албанија

Млетачка Албанија (итал. Albania Veneta) је бивши млетачки назив за историјску и географску област која је у раздобљу од 1392. до 1797. године обухватала разне млетачке поседе у северним областима данашње Албаније и јужним областима данашње Црне Горе. Током историје, просторни опсег млетачке власти у овим областима се често мењао, што је доводило до разних промена у значењу појма Млетачка Албанија. Стварање ове области започело је 1392. године, када су Млечани успоставили своју власт у Скадру.^[1] Из тог првобитног упоришта, Млечани су наставили да шире своју власт у областима данашње северне Албаније, а њихове претензије су се потом пренеле и на подручје тадашње Доње Зете, која је обухватала приморске области данашње Црне Горе. Током прве половине 15. века, на том простору је вођено неколико ратова између Млетачке републике на једној и Зете, односно Србије на другој страни.^[2]^[3]

Упоредо са ширењем млетачке власти, ширио се и појам Млетачке Албаније, који се у то време протегао и на подручја око Улциња, Бара, Будве и Котора. Крајем 15. века, Млечани су изгубили Скадар и остале поседе у данашњој северној Албанији, након чега је појам Млетачке Албаније сведен на млетачке поседе у Доњој Зети. Пошто нису желели да се одрекну својих претензија према изгубљеним подручјима у Албанији, Млечани су задржали поменути појам из политичких разлога.^[4]^[5]

Током 16. века, након губитка Улциња и Бара, појам Млетачке Албаније је сведен на преостале млетачке поседе око Будве и Котора.^[6] Током 17. и 18. века, упоредо са поновним ширењем млетачке власти на простору Боке которске и Грбља, постепено се ширио и појам Млетачке Албаније, који је на крају обухватао све млетачке поседе од Паштровића до Херцег-Новог. Према одредбама Кампоформијског мира (1797), целокупно подручје Млетачке Албаније припало је Хабзбуршкој монархији, која је ту област реорганизовала у посебну управну јединицу под називом: Которско господство (нем. Herrschaft Cattaro).

Историја[уреди | уреди извор]

Термин има упоришта у Драчкој теми која је била део Византије.^[7]

Стварање Млетачке Албаније започело је 1392. године, када je Млетачка република успоставили своју власт у Скадру, који је постао њихово главно упориште у северној Албанији. Крајем 14. и почетком 15. века, Млечани су настојали да одрже и прошире своју власт у областима данашње северне Албаније, али повремено су трпели и значајне губитке, тако да се просторни опсег њихове власти на том подручју често мењао.^[1]

Године 1420. године успели су да држе већи део обале под својом контролом. Млечани су успели да врло брзо асимилирају локални далматински језик у свој венецијански језик. Млетачке земље око Котора од 1420. до 1797. године звале су се једним именом „Млетачка Албанија” и биле су део Млетачке републике.^[8]

Када су Турци у 15. веку почели да заузимају балканске земље, хришћанско словенско становништво у Далмацији се вишеструко увећало због бројних избеглица. Јужна албанска обала, а делом и црногорско приморје изгубљени су на рачун Османског царства 1571. године. Већ крајем 17. века романско становништво Млетачке Албаније било је у мањини, према италијанском историчару Оскару Рандију у Етнопијској књизи етничких сусрета и фузије.^[9]

„Албанија” се користила као еквивалент за српско „Поморје” у титулама на латинском језику. Назив су прихватили и и користили Ђурађ II Балшић и биограф деспота Стефана Лазаревића.^[10]

У пролеће 1797. године, Млетачка република се нашла у тешком положају. Склапањем Леобенског уговора (18. април) између Француске републике и Хабзбуршке монархије започет је процес комадања млетачког државног подручја. Иако је садржао одредбе о будућој промени статуса Млетачке Истре и Млетачке Далмације, Леобенски уговор није садржао изричити помен Млетачке Албаније. Стога је током летњих и јесењих месеци 1797. године дошло до појаве различитих тумачења по питању будућег статуса те територије. Хабзбуршка страна је сматрала да се под ширим појмом Млетачке Далмације подразумева и подручје Млетачке Албаније, односно Боке которске, док је француска страна покушала да оспори такво тумачење, ради вршења додатног дипломатског притиска на бечки двор.^[11]^[12]

За то време, на подручју Млетачке Албаније, односно Боке которске, дошло је до низа локалних политичких заплета. У градским срединама су се појавиле различите идеје о будућем политичком статусу те области, а ради смиривања општих прилика у Будву је пристигао и црногорски владика Петар I Петровић Његош. Током лета 1797. године, бечки двор је одлучио да успостави директну контролу над читавим подручјем, након чега су хабзбуршке трупе запоселе Боку которску. Тиме је Млетачка Албанија фактички престала да постоји, а ново стање је озваничено Кампоформијским миром (17. октобар 1797. године).^[13]^[14]^[15]

Границе[уреди | уреди извор]

Ови млетачки поседи протезали се од јужне границе Дубровачке републике до Драча на албанској обали. Млетачки посед никада није ишао даље од 20 км од обале Јадранског мора. Након 1573, јужна граница помакла се до села Куфин код Будве, јер су Османлије окупирале Бар и Улцињ у Црној Гори. Након тога, млетачке земље биле су концентрисане око Боке которске и укључивале су градове: Котор, Рисан, Пераст, Тиват, Херцег Нови, Будва и Сутоморе.

Становништво[уреди | уреди извор]

У Котору и другим градовима живели су Италијани, Срби и други Словени. Доминатна религија била је католицизам,^[16] док су православни верници већински живели у осталим претежно брдским крајевима.

Албанци су живели на југу Млетачке Албаније. У Улцињу су чинили половину становништва^[17] и већину у Драчу.

Падом Млетачке Албаније долази до постпеног пада у броју италијанског становништва и говорника италијанског језика.

Током венецијанске власти у историјским изворима је забележено неколико случајева корупције, злоупотребе власти и дискриманације локалног словенског становништва.^[18]

Неколико знаменитих људи је живело и стварало на територији Млетачке Албаније, укључујући првог историчара венецијанске опере Крста Ивановића и штампара Андрију Палташића.^[19]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

^ ^а ^б Schmitt 2001.
^ Спремић 1982, стр. 195-204.
^ Коматина & Коматина 2018, стр. 55-82.
^ Божић 1979.
^ Божић 1982, стр. 403-413.
^ Станојевић 1970.
^ Коматина & Коматина 2018, стр. 76.
^ Durant, Will. The Renaissance. str. 121
^ Randi, Oscar. Dalmazia etnica, incontri e fusioni. str. 37-38
^ Коматина & Коматина 2018, стр. 74-75.
^ Del Negro 1998, стр. 191–262.
^ Hochedlinger 2013.
^ Antoljak 1936.
^ Живојиновић 1965, стр. 99-114.
^ Милићевић 1981, стр. 161.
^ Durant, Will. The Renaissance str. 139.
^ Paulucci, Luigi. Le Bocche di Cattaro nel 1810 Edizioni Italo Svevo. Trieste, 2005.
^ Zecevic, Nada B. „Contra Formam Suae Commissionis: three examples of abuses by Venetian Officers in Albania Veneta (early fifteenth century)”.
^ Bešić, Zarij M. (1970), Istorija Crne Gore / 2. Crna gora u doba oblasnih gospodara. (in Serbian), Titograd: Redakcija za istoriju Crne Gore

Литература[уреди | уреди извор]

Antoljak, Stjepan (1936). Dalmacija i Venecija na preliminarima u Leobenu i na miru u Campo-Formiu. Zagreb: Filozofski fakultet.
Божић, Иван (1970). „Доба Балшића (други део)” (PDF). Историја Црне Горе. 2 (2). Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 49—133.
Божић, Иван (1970). „Зета у Деспотовини” (PDF). Историја Црне Горе. 2 (2). Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 135—275.
Божић, Иван (1970). „Владавина Црнојевића” (PDF). Историја Црне Горе. 2 (2). Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 277—370.
Божић, Иван (1979). Немирно Поморје XV века. Београд: Српска књижевна задруга.
Божић, Иван (1982). „Распад млетачког система у Приморју”. Историја српског народа. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 403—413.
Del Negro, Piero (1998). „La fine della Repubblica aristocratica”. Storia di Venezia dalle origini alla caduta della Serenissimaа. 8. Roma: Istituto della Enciclopedia italiana. стр. 191—262.
Живојиновић, Драгољуб (1965). „Дубровник и политичка криза 1796-1797. године”. Историски гласник. 18 (2-3): 99—114.
Јачов, Марко (1983). Списи Тајног ватиканског архива XVI-XVIII века. Београд: САНУ.
Јачов, Марко (1984). Венеција и Срби у Далмацији у XVIII веку. Београд: Историјски институт САНУ. ^{[мртва веза]}
Јачов, Марко (1986). Списи Конгрегације за пропаганду вере у Риму о Србима 1622-1644. Београд: САНУ.
Јачов, Марко (1990). Срби у млетачко-турским ратовима у XVII веку. Земун: Свети архијерејски синод Српске православне цркве.
Коматина, Ивана; Коматина, Предраг (2018). „Настанак Млетачке Албаније и успомена на византијску власт у српском Поморју”. Историјски часопис. 67: 55—82.
Костић, Лазо М. (1961). О српском карактеру Боке Которске. Цирих.
Микавица, Дејан; Васин, Горан; Нинковић, Ненад (2013). Историја Срба у Црној Гори 1496-1918. Нови Сад: Прометеј.
Микавица, Дејан; Васин, Горан; Нинковић, Ненад (2017). Срби у Црној Гори 1496-1918. Никшић: Институт за српску културу.
Милићевић, Јован (1981). „Црна Гора 1797-1851”. Историја српског народа. 5 (1). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 159—211.
Миловић, Јевто М. (1956). Зборник докумената из историје Црне Горе (1685-1782). Цетиње: Историски институт.
Радонић, Јован (1950). Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века. Београд: Научна књига.
Спремић, Момчило (1982). „Припајање Зете Деспотовини и ширење млетачке власти у Приморју”. Историја српског народа. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 195—204.
Станојевић, Глигор (1970). Југословенске земље у млетачко-турским ратовима XVI-XVIII вијека. Београд: Историјски институт.
Станојевић, Глигор (1975). „Црна Гора у XVIII вијеку”. Историја Црне Горе. 3 (1). Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 229—499.
Ћирковић, Сима (1970). „Доба Балшића (први део)” (PDF). Историја Црне Горе. 2 (2). Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 3—48.
Hochedlinger, Michael (2013). Austria's Wars of Emergence: War, State and Society in the Habsburg Monarchy, 1683-1797. London-New York: Routledge.
Wolf, Larry (2001). Venice and the Slavs: The Discovery of Dalmatia in the Age of Enlightenment. Stanford, CA: Stanford University Press.
Gelcich, Giuseppe. Memorie storiche sulle bocche di Cattaro. Zara 1880.
Martin, John Jeffries. Venice Reconsidered. The History and Civilization of an Italian City-State, 1297—1797. Johns Hopkins UP. New York, 2002.
Paulucci, Luigi. Le Bocche di Cattaro nel 1810 Edizioni Italo Svevo.Trieste, 2005.
Schmitt, Oliver Jens (2001). Das venezianische Albanien (1392-1479). München: Oldenbourg Verlag.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

UNESCO: Natural and Culturo-Historical Region of Kotor (језик: енглески)

[FOOTNOTESchmitt2001-1] а ^б Schmitt 2001.

[FOOTNOTEСпремић1982195-204-2] Спремић 1982, стр. 195-204.

[FOOTNOTEКоматинаКоматина201855-82-3] Коматина & Коматина 2018, стр. 55-82.

[FOOTNOTEБожић1979-4] Божић 1979.

[FOOTNOTEБожић1982403-413-5] Божић 1982, стр. 403-413.

[FOOTNOTEСтанојевић1970-6] Станојевић 1970.

[FOOTNOTEКоматинаКоматина201876-7] Коматина & Коматина 2018, стр. 76.

[8] Durant, Will. The Renaissance. str. 121

[9] Randi, Oscar. Dalmazia etnica, incontri e fusioni. str. 37-38

[FOOTNOTEКоматинаКоматина201874-75-10] Коматина & Коматина 2018, стр. 74-75.

[FOOTNOTEDel_Negro1998191–262-11] Del Negro 1998, стр. 191–262.

[FOOTNOTEHochedlinger2013-12] Hochedlinger 2013.

[FOOTNOTEAntoljak1936-13] Antoljak 1936.

[FOOTNOTEЖивојиновић196599-114-14] Живојиновић 1965, стр. 99-114.

[FOOTNOTEМилићевић1981161-15] Милићевић 1981, стр. 161.

[16] Durant, Will. The Renaissance str. 139.

[17] Paulucci, Luigi. Le Bocche di Cattaro nel 1810 Edizioni Italo Svevo. Trieste, 2005.

[18] Zecevic, Nada B. „Contra Formam Suae Commissionis: three examples of abuses by Venetian Officers in Albania Veneta (early fifteenth century)”.

[19] Bešić, Zarij M. (1970), Istorija Crne Gore / 2. Crna gora u doba oblasnih gospodara. (in Serbian), Titograd: Redakcija za istoriju Crne Gore

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]

[15]

[16]

[17]

[18]

[19]