Момчило Јанковић
| Момчило Јанковић | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Лични подаци | |||||||||||
| Пуно име | Момчило Јанковић | ||||||||||
| Датум рођења | 24. новембар 1883. | ||||||||||
| Место рођења | Ниш, Краљевина Србија | ||||||||||
| Датум смрти | 27. новембар 1944. (61 год.) | ||||||||||
| Место смрти | Београд, ДФ Југославија | ||||||||||
| Народност | Србин | ||||||||||
| Порекло | српско | ||||||||||
| Религија | Православни хришћанин | ||||||||||
| Професија | адвокат | ||||||||||
| Политичка каријера | |||||||||||
| Политичка странка | Независни политичар Раније: Југословенска радикална заједница | ||||||||||
| |||||||||||
Момчило Јанковић (Ниш, 24. новембар 1883 — Београд, 27. новембар 1944) био је српски политичар у влади народног спаса Милана Недића. Судском одлуком 2012. године је рехабилитован.[1]
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је у Нишу од оца Ђорђа и мајке Милеве. Основну школу и гимназију је завршио у Нишу, а Правни факултет у Београду.[2]
По завршетку студија вратио се у Ниш где је радио као адвокатски приправник и писар Првостепеног суда, од 1910. године. Уређивао је лист „Трговина“, гласило трговачке омладине у Нишу, од 1911. године.[2]
Изабран је 1938. за народног посланика на листи Југословенске радикалне заједнице Милана Стојадиновића на децембарским изборима. Тада се преселио у Београд где је радио као адвокат.
На предлог шефа окупациооног Управног штаба Србије Харалда Турнера, Јанковић је 30. априла 1941. именован у Комесарску управу Милана Аћимовића где је управљао ресором правде. У говору на радио Београду 1. јуна 1941. Јанковић је за оптужио Симовићеву пучистичку владу да је извала немачку инвазију, сугеришући неопходност њиховог судског процесуирања.[3]
После партизанског устанка против немачке окупације, био је један од потписника Апела српском народу. Ушао је у Владу народног спаса Милана Недића августа 1941. године као министар без портфеља. Момчило Јанковић је један од потписника Уредбе о преким судовима од 16. септембра 1941, у којој је прописано да ће се казнити смрћу свако ко „речима или делом испољава комунизам или анархизам, или припада организацији која то исповеда“.[4] Повукао се из ове владе 5. октобра 1941. због неслагања са политиком уступака Немцима. После тога није био политички активан.[2]
ОЗНА га је ухапсила 21. октобра 1944. године. Војни суд Првог пролетерског корпуса га је осудио на смрт стрељањем.[2]
Био је ожењен Ерном Милицом Лукшић (1897) са којом је имао три сина: Слободана (1920), Предрага (1921) и Милана (1927). Ерна је пре тога била удата за Душана Поповића (1884—1918) са којим је имала ћерку Мару (1917—2007), удату Протић.[2]
Рехабилитован је 2012. године.
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Е. Радосављевић, Вечерње новости (20. 2. 2012). „Рехабилитован Недићев министар Момчило Јанковић”. Приступљено 28. 6. 2012.
- ^ а б в г д Ћирковић 2009, стр. 221.
- ^ Радановић, Милан, Судска рехабилитација министра Момчила Јанковића као важан корак у политичкој рехабилитацији снага српског квислинштва, Архивирано из оригинала 15. 07. 2013. г., Приступљено 23. 06. 2014
- ^ Milosavljević 2006, стр. 179–180.
Литература[уреди | уреди извор]
- Milosavljević, Olivera (2006). Potisnuta istina - kolaboracija u Srbiji 1941—1944. (PDF). Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji. ISBN 978-86-7208-129-9.
- Tomasevich, Jozo (2002). War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945: Occupation and Collaboration. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-3615-2.
- Ћирковић, Симо. Ко је ко у Недићевој Србији 1941—1944. Београд: Просевета. COBISS.SR 170123788.
