Народни музеј Србије

Координате: 44° 49′ 00″ С; 20° 27′ 35″ И / 44.81666° С; 20.45980° И / 44.81666; 20.45980
С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Народни музеј (Београд))
44° 49′ 00″ С; 20° 27′ 35″ И / 44.81666° С; 20.45980° И / 44.81666; 20.45980
Народни музеј Србије
Народни музеј Србије (Београд, 2019.)
Оснивање10. мај 1844.
ЛокацијаБеоград
Србија
Врстамузеј
ДиректорБојана Борић-Брешковић
АдресаТрг Републике 1а
Веб-сајтНародни музеј
Српска умјетност

Народни музеј Србије[1] је најстарија музејска установа у Србији. Основан је 1844. Налази се у централном језгру Београда на простору између Трга Републике и улица Чика Љубине,[2] Васине и Лазе Пачуа, на квадратној парцели која се својом чеоном страном „ослања“ на Трг Републике.[3]

У саставу Народног музеја Србије су и Галерија фресака, Вуков и Доситејев музеј и Спомен-музеј Надежде и Растка Петровића. Највећа вредност која се чува у Народном музеју је Мирослављево јеванђеље - најстарији и најдрагоценији ћирилички рукопис, настао око 1190.

Поред богате археолошке, нумизматичке, уметничке збирке српске и југословенске уметности, Народни музеј Србије поседује и дела светски значајних уметника као што су: Ботичели, Бош, Дирер, Тицијан, Тинторето, Ел Греко, Петер Паул Рубенс, Рембрант, Утамаро, Кунисада, Хирошиге, Писаро, Дега, Сезан, Сисли, Редон, Моне, Реноар, Мери Касат, Рјепин, Гоген, Винсент ван Гог, Тулуз-Лотрек, Кандински, Матис, Мондријан, Дерен, Пикасо, Шагал и други.

Историја[уреди | уреди извор]

Зграда Управе фондова, одн. Државне хипотекарне банке, сада зграда Народног музеја. Разгледница од пре Првог светског рата.

Указом Министра просвете Јована Стерије Поповића, 10. маја 1844. године основан је Народни музеј под именом Музеум сербски. Пре њеног подизања на овом месту била је чувена београдска кафана „Дарданели“ у којој је одседала културна и уметничка елита тог доба. Рушењем старе кафане уједно је започета трансформација Трга Републике.[4]

Садашња зграда музеја подигнута је 1903. године за Управу фондова, у коју се касније уселила Хипотекарна банка, једне од најстаријих банкарских установа у Београду. Ова зграда је, од 1952. године, кућа Народног музеја у Београду. Реализована је према пројекту архитеката Андре Стевановића и Николе Несторовића после конкурса на којем су добили прву награду.[4] На овој згради је за фундирање темеља први пут употребљен известан облик армираног бетона. Заправо, приликом првих радова наишло се на разне јаме, бунаре и подруме због близине некадашње Стамбол капије. Новосаграђени двоспратни објекат представљао је праву палату свога времена како по концепцији волумена пројектованог у виду дугог масивног блока са куполама над централним и бочним ризалитима тако и академском решењу фасада базираном на принципима неоренесансе са елементима необарока на куполама. Највећа пажња у објекту посвећена је монументалном степеништу док је шалтер сала, као основни простор једне банке, добила секундаран значај. Непуне три деценије касније, са развојем Хипотекарне банке, појавила се потреба за темељном реконструкцијом објекта. Доградња је извршена без конкурса према пројекту архитекте Војина Петровића, којим је дограђено крило и атријум према улици Лазе Пачуа. Како је нови део у себи садржао исте елементе као и стари објекат, појавила су се два монументална степеништа и две шалтер сале, док су тек на спратовима простори обједињени у виду непрекидног низа проходних канцеларија. Током Другог светског рата зграда Хипотекарне банке је бомбардована када јој је порушен централни део са куполом.[4] После рата, зграда је добила потпуно нову намену када се у њу уселила једна од најзначајнијих државних институција културе.[5]

Од свог оснивања за време уставобранитеља па све до завршетка Другог светског рата Народни музеј Србије се селио више пута. Првобитно је био у просторијама Капетан Мишиног здања (1863) па је премештен у суседне две зграде које су у Првом светском рату порушене, а збирка заплењена и опљачкана од стране окупатора. У међуратном периоду није добио своју зграду, био је у Кнегиње Љубице 38,[6] за његове потребе је закупљена једна приватна кућа у улици Кнеза Милоша 58, све до 1935. године када је у зграду Новог двора отворен Музеј кнеза Павла[7], настао спајањем Историјског музеја и Музеја савремене уметности. Када је Нови двор адаптиран за потребе Скупштине Србије, 1948. године Музеј је пребачен у зграду некадашње Берзе на Студентском тргу, а једним делом у Конак кнегиње Љубице где је привремено био смештен Апелациони суд. Први конкурс за зграду Музеја, планиран да буде на Ташмајдану расписан је наредне године. Пројекат је израдио архитекта Миладин Прљевић али одлуком Коминформа од ове идеје се одустало, а Музеј је поново премештен, овај пут у зграду Хипотекарне банке на Тргу Републике где је званично заузео своје централно место, а банка исељена. Прву обнову зграде после рата, урадио је архитекта Доброслав Павловић 1950. године. Највећа реконструкција објекта, уједно и адаптација за потребе будућег националног музеја је извршена 1965.66 године према пројекту архитеката Александра Дерока, Петра Анагностија и Зорана Петровића. Тада је обновљена централна купола и извршено подизање средишњег тракта са канцеларијама и радним просторима. Приликом адаптације првобитна шалтер сала је претворена у Библиотеку чиме је главни улаз са монументалним трокраким степеништем, улаз са Трга Републике, добио интерни карактер, а други из Васине улице добио функцију главног улаза у Музеј који је везан директно са шалтер салом. У функционалном аранжману, зграда је доградњом доживела удвајање простора и комуникација, док је у обликовном смислу задржала карактеристичне елементе из 1902. године па се у ликовном погледу прихвата као интегрална целина. Унутрашња доградња из шездесетих година 20. века изведена је тако да споља није видљива, а не ремети унутрашњи ток музејске поставке.

У једном делу Народног музеја је 2013. године отворена изложба поводом 900 година од рођења Стефана Немање. Пре тога је музеј био више година затворен због реновирања.[8] Музеј је званично отворен за посетиоце на Видовдан 2018. године.[9]

Музеј данас[уреди | уреди извор]

Амблем музеја
Фреска Младена Јосића на степеништу (1932)

Зграда Народног музеја представља репрезентативни јавни објекат који карактерише монументалност како габаритом и волуменом тако и својим обликовним решењем. Посебно се издвајају улазна партија са удвојеним стубовима и раскошне куполе. Све фасаде одликује полихромија са декоративном пластиком неоренесансног порекла. Репрезентативност се огледа и у ентеријеру са богатом декорацијом коју су радили чувени уметници тог времена: Доменико д'Андреа, познат као сликар декоративног зидног сликарства који је учествовао у уређењу ентеријера зграде Старог двора, Фрања Валдман и Бора Ковачевић.

Због својих архитектонско-урабанистичких и културно-историјских вредности зграда Народог музеја је утврђена за културно добро од великог значаја за Републику Србију (Службени гласник СРС бр. 14/79).

Од 2003. године музеј није имао сталну поставку због реконструкције. После 15 година, обновљена је зграда Народног музеја и отворила је врата за посетиоце 28. јуна 2018. Свечаном отварању присуствовали су државни званичници, угледне личности из сфере уметности, културе и науке, као и бројна публика.[10]

Збирке[уреди | уреди извор]

Збирке Музеја имају преко 400.000 најрепрезентативнијих и врхунских археолошких и историјско-уметничких предмета[11] - најзначајнијих сведочанства за познавање археологије и историје уметности, која представљају развој и цивилизацијске промене на подручју данашње Србије и најближег окружења, од праисторијских времена до позног средњег века, као и кључне уметничке правце и стилове, врхунске уметничке домете у националној и европској уметности од средњовековног периода до савременог стваралаштва.[12][13]

Збирке Народног музеја су организоване у четири одељења:

  • Одељење за археологију[14][15][16][17]
  • Одељење за средњи век.[18]
  • Одељење за новију уметност
  • Одељење за нумизматику

Експонати посебне вредности[уреди | уреди извор]

Међу експонатима издвајају се:

Експонати иностраних аутора[уреди | уреди извор]

Директори музеја[уреди | уреди извор]

Галерија[уреди | уреди извор]

Одељење за археологију[уреди | уреди извор]

Одељење за средњи век[уреди | уреди извор]

Одељење за новију уметност[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Vlada donela odluku o promeni imena Narodnog muzeja”. N1 (на језику: српски). 2022-03-31. Приступљено 2022-04-01. 
  2. ^ Чика Љубина улица, Савременици 19. века (Политика, 7. август 2015)
  3. ^ Позоришни трг (Званична презентација града Београда, 7. август 2015)
  4. ^ а б в Павловић, Марина; Мишић, Биљана; Михајлов, Саша (2016). „ОД ВЕЛИКЕ ПИЈАЦЕ ДО ТРГА РЕПУБЛИКЕ – ТРАГАЊЕ ЗА СТАЛНОМ КУЋОМ НАРОДНОГ МУЗЕЈА У БЕОГРАДУ”. Recueil du Musée National. XXII-2: 365—387. 
  5. ^ Народни музеј. Београд: Вук Караџић. 1983. 
  6. ^ "Политика", 12. нов. 1922, стр. 7
  7. ^ Музеј кнеза Павла (Време, 7. август 2015)
  8. ^ Део Народног музеја почиње са радом (Б92, 2. септембар 2013)
  9. ^ Око 3.000 експоната пред посетиоцима на Видовдан („Политика”, 7. фебруар 2018)
  10. ^ РТС:Отворен Народни музеј у Београду, 28. јун 2018.
  11. ^ Збирке Народног музеја, Приступљено 3. 9. 2013.
  12. ^ Званични сајт Завода за заштиту споменика
  13. ^ Бенџаревић, Татјана (2018). Уђи у причу. Београд: Народни музеј у Београду. 
  14. ^ Крстић, Душан; Величковић, Миливоје; Марјановић Вујовић, Гордана (1983). Археолошко благо Србије. Београд: Народни музеј. 
  15. ^ Поповић, Ивана. 1992b. Римски накит у Народном музеју у Београду I: Прстење = Les Bijoux Romains du Museé National de Belgrade. Антика = Antiquité VI/1. Београд: Народни музеј
  16. ^ Величковић, Миливоје. 1959. Оловни оквири античких стаклених огледала из На- родног музеја. Зборник Народног музеја 2-2 (1958–1959): 55–72.
  17. ^ Грбић, Миодраг. 1958. Одабрана грчка и римска пластика у Народном музеју у Београду. Београд: Научно дело
  18. ^ П. Шпехар, Оруђе од метала са Београдске тврђаве, од антике до краја 18. века , Београд 2007
  19. ^ Борић, Душан и Весна Димитријевић. „Апсолутна хронологија и стратиграфија Лепенског Вира“, Старинар LVII, Београд, (2007). стр. 9-55.
  20. ^ Chapman, John. 1981. The Vinča culture of South-East Europa, B.A.R. International Series 117, Oxford
  21. ^ Срејовић, Драгослав (1997). Археолошки лексикон: Преисторија Европе, Африке и Блиског истока, грчка, етрурска и римска цивилизација. Савремена администрација. Srejović, Dragoslav (1997). Arheološki leksikon: Preistorija Evrope, Afrike i Bliskog istoka grčka, etruska i rimska civilizacija. Savremena administracija. стр. 237. ISBN 978-86-387-0536-8. 
  22. ^ „Директори музеја”. Архивирано из оригинала 21. 9. 2013. г. Приступљено 19. 9. 2013. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Народни_музеј_Србије&oldid=27687702”