Наталија Естемирова

С Википедије, слободне енциклопедије
Наталија Естемирова
Постхумни портрет Наталије Естемирове, руске активисткиње за људска права, чеченске сликарке Асје Умарове
Пуно имеНата́лья Хусаи́новна Эстеми́рова
Датум рођења(1958-02-28)28. фебруар 1958.
Место рођењаСвердловска област
 Совјетски Савез
Датум смрти15. јул 2009.(2009-07-15) (51 год.)
Место смртиИнгушетија
 Русија
Узрок смртиубиство
УниверзитетУниверзитет Грозни
ЗанимањеАктивиста за људска права, новинар, наставник

Наталија Хусајновна Естемирова (рус. Натальа Хусаиновна Есемирова; 28. фебруара 1958 – 15. јула 2009) била је руска активисткиња за људска права и чланица одбора руске организације за људска права Меморијал. Естемирову су непознате особе отеле 15. јула 2009. око 8:30 ујутро из њеног дома у Грозном у Чеченији, док је радила на „изузетно осетљивим“ случајевима кршења људских права у Чеченији. [1] Два сведока су тврдила да су видели како су Естемирову убацилиу аутомобил. Њени остаци су пронађени са ранама од метка у пределу главе и грудног коша у 16.30 сати. у шуми удаљеној 100 метара (330 стопа) од савезног пута „Кавказ“ у близини села Гази-Јурт, Ингушетија. [2]

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођена у Камишлову, Свердловска област од родитеља Руса и Чечена, Естемирова је дипломирала историју на Универзитету Грозни и предавала историју у локалној средњој школи до 1998.[3] 1991. године радила је као дописница локалних новина The Voice и The Worker of Grozny. [4] Док је радила на телевизији у Грозном, снимила је тринаест кратких документарних филмова о жртвама руске казнене праксе. [5] Учествовала је у Организацији затвореника филтрационих логора као прес секретар. Удовица чеченског полицајца, прикупљала је доказе о кршењу људских права од почетка Другог чеченског рата 1999. године, остављајући ћерку у Јекатеринбургу код рођака. 2000. године постала је представник Меморијалног центра за људска права у родном Грозном. [6] Посетила је многе болнице у Чеченији и Ингушетији, правећи стотине фотографија деце жртава рата.

Естемирова је била чести сарадник независних московских новина Novaya Gazeta и кавкаске веб странице Kavkazsky Uzel. [7]

Естемирова је награду за право на живот добила као представница Меморијала на свечаности у згради шведског парламента 2004. године. Заједно са Сергејем Коваљевим, председавајућим Меморијала, Група Европске народне партије 2005. године одликовала ју је медаљом Роберта Шумана. У октобру 2007. додељена јој је прва награда Ана Политковскаја, одајући почаст храбрим женама бранитељицама људских права из рата и сукоба, које говоре у име жртава, често под великим личним ризиком. Награда Ана Политковскаја додељује се сваке године у част сећања на руску истраживачку новинарку Ану Политковску на годишњицу њеног убиства 7. октобра 2006. године. Естемирова је сарађивала са истраживачком новинарком Аном Политковскајом и адвокатом за људска права Станиславом Маркеловим, који су такође убијени, 2006., односно 2009. године. [8]

Атентат[уреди | уреди извор]

Естемирова је отета 15. јула 2009. године из њеног дома у Грозном, Чеченија. Према Тањи Локшини из московске канцеларије Human Rights Watch, непознате особе отеле су Естемирову у близини њене куће у Грозном око 8:30 ујутру. Њене колеге су подигле узбуну када није дошла на планирани састанак. Два сведока су наводно видела како су Естемирову гурнули у аутомобил уз повике да је отета. Локшина је рекла да је Естемирова отета док је радила на "изузетно осетљивим" случајевима кршења људских права у Чеченији. Локшина је рекла да је била мета за њене професионалне активности. Human Rights Watch тражио је од Кремља и Рамзана Кадирова да се Естемирова безбедно врати кући. [9]

Владимир Маркин, секретар за штампу истражног комитета генералног тужиоца Русије, рекао је да је у 16.30 пронађено тело жене са ранама од метка у главу и грудни кош, у шуми удаљеној 100 м од савезног пута „Кавказ“ у близини села Гази-Јурт, Ингушетија. Истражитељи су у торбици жене пронашли предмете који су припадали Естемировој. Ти предмети били су пасош, лична карта чеченског стручњака за комесара за људска права Русије и мандат јавног комитета за надзор казненог завода. [10]

Сахрана[уреди | уреди извор]

Естемирова је „сахрањена у складу са исламском традицијом пре заласка сунца у четвртак, на гробљу у свом селу Кошкелди, у чеченском округу Гудермес“. [11] [12]

Око 150 људи присуствовало је бдењју које је одржано на московском Пушкиновом тргу око девет дана након убиства, пратећи руску православну традицију.

Одговор[уреди | уреди извор]

ББЦ-јев Rupert Wingfield-Hayes, стациониран у Москви, известио је да је Естемирова била ангажована на „веома важном и опасном послу“ истражујући стотине случајева наводне отмице, мучења и вансудских убистава руских владиних трупа или паравојних формација у Чеченији.

Руски председник Дмитриј Медведев изразио је „негодовање“ због убиства и наложио истрагу највишег нивоа. Говорећи у Немачкој у време њене сахране, одао јој је почаст и поново обећао темељну истрагу. Рекао је да му је „очигледно“ да је њено убиство повезано са њеним професионалним радом. [13]

Меморијал је тврдио да је за то крив „државни терор“, називајући убиство „вансудским погубљењем“ од стране одреда смрти подржаних од владе. [14] Председавајући Меморијала Олег Орлов рекао је да је Рамзан Кадиров претио Наталији. Орлов је у изјави рекао: „Знам, сигуран сам ко је крив за убиство Наталијеве Естемирове, сви га знамо. Зове се Рамзан Кадиров.“ Према Орлову, мало пре убиства Кадиров је отворену претњу за њу рекавши: "Да, моје руке су до лаката у крви. И тога се не стидим. Убио сам и убићу зле људе". Кадиров је негирао било какву умешаност и обећао да ће лично истражити убиство. Осудио је убице, рекавши да "морају бити кажњени као најокрутнији криминалци".

У јануару 2010. године, Рамзан Кадиров је у интервјуу за РТ оптужио Бориса Березовског за убиство Естемирове.

Медведев је одговорио на оптужбу рекавши да је време злочина, дан пре његовог путовања у Немачку на разговоре с канцеларком Ангелом Меркел, провокација чији је циљ да изнедре „најпримитивније теорије и оне најнепријатније држави“. Меркелова је рекла да је у разговорима са Медведевим изразила своје "негодовање" због убиства "и јасно ставила до знања да се мора учинити све да се овај злочин реши".

Организација за људска права са седиштем у Шведској назвала је пројекат Наталија по Естемировој. Пројекат Наталија је алармни систем и систем позиционирања за угрожене бранитеље људских права.[15]

Истрага[уреди | уреди извор]

У фебруару 2010. године анонимни извор у руским органима за спровођење закона тврдио је да истражитељи познају убицу Естемирове. Ипак, убица није ухваћен, нити је идентификован организатор злочина. [16] [17] [18] Новинари Нове Газете заједно са друштвом за људска права Меморијал и Међународном федерацијом за људска права спроводе сопствену истрагу, а такође надгледају званичну истрагу. [19] Према њима, главна верзија званичних истражитеља је да је Естемирову убио побуњеник Алказур Басхаиев, члан џемата у чеченском селу Шалажи. 15. јануара 2010. године, током претреса у кући Алхазура Башајева, истражитељи су пронашли велику залиху оружја, укључујући пиштољ који је кориштен за убиство Естемирове и фалсификовани полицијски документ са Башајевом фотографијом. 7. фебруара 2010. године пронашли су напуштени аутомобил ВАЗ-2107 за који је идентификовано да је аутомобил који је купио Башајев. У аутомобилу су пронашли потискивач направљен од истог материјала као и фрагмент пронађен на месту злочина.

Према званичним информацијама, Башајев је 13. новембра 2009. године убијен ваздушним ударом током специјалне операције коју је водио Адам Делимханов.

Новинари Нове Газете и активисти за људска права не слажу се са закључцима истражитеља и сумњају у масовно заташкавање:

  • ДНК анализа материјала пронађеног на месту злочина не поклапа се са Алхазуром Башајевим или његовим рођацима.
  • Односи између Башајева и званичног Кадировшија врло су сумњиви.
  • Убиство Башајева није доказано. Сасвим је могуће да је жив и да су информације о његовој смрти биле заташкавање.
  • Вероватно је да је пиштољ стављен у кућу Башајева након Башајеве смрти.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ https://www.telegraph.co.uk/news/worldnews/europe/russia/5835198/Russian-activist-Natalia-Estemirova-found-dead.html "Дејли телеграф", 15. јули 2009
  2. ^ http://news.bbc.co.uk/2/hi/europe/8154620.stm "BBC News" 16. јули 2009
  3. ^ http://news.bbc.co.uk/2/hi/europe/8152648.stm BBC News, 16. јули 2009
  4. ^ https://novayagazeta.ru/data/2009/077/31.html Архивирано на сајту Wayback Machine (28. септембар 2020) "Wayback Machine", 14. јануар 2010
  5. ^ Руски: https://hro.org/node/6071
  6. ^ http://www.kavkaz-uzel.ru/persontext/person/id/1199058.html
  7. ^ https://cpj.org/data/people/natalya-estemirova/,Одбор[мртва веза] за заштиту новинара (ЦПЈ)
  8. ^ http://www.rawinwar.org/index.php?option=com_content&task=view&id=83
  9. ^ https://www.reuters.com/article/worldNews/idUSTRE56E3VA20090715 извештај Ејми Ферис-Ротман и Аидар Бурибајев, монтажа Робин Померои, Ројтерс, 15. јула 2009.
  10. ^ Руски: https://www.newsru.com/russia/15jul2009/natalia.html, NEWSru 15. јули 2009
  11. ^ http://news.bbc.co.uk/2/hi/europe/8154620.stm 16. јула 2009. Приступљено 6. јуна 2019.
  12. ^ Руски https://archive.today/20120630051929/http://www.rt.com/news/provocation-murder-or-murder-by-mistake/, NEWSru, 15. јул 2009
  13. ^ http://news.bbc.co.uk/2/hi/europe/8154620.stm, Приступљено 16. јула 2009
  14. ^ https://www.bloomberg.com/politics?pid=newsarchive&sid=a_HBtmegLqBs, Приступљено 16. јула 2009.
  15. ^ https://crd.org/nataliaproject/ Приступљено 6. јуна 2019
  16. ^ https://lenta.ru/news/2010/02/25/solve/, аутор Lenta.Ru, Фебруар 2010 (на руском)
  17. ^ https://lenta.ru/news/2010/02/25/noname/, Lenta.Ru (на руском)
  18. ^ https://www.nytimes.com/2010/02/26/world/europe/26chechnya.html?ref=europe, аутор Ellen Barry, The New York Times
  19. ^ https://web.archive.org/web/20110716013449/http://www.novayagazeta.ru/data/2011/075/34.html

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Наталија_Естемирова&oldid=26947864”