Нишки споразум (1914)
Нишки споразум или Споразум Топтани—Пашић представља тајни уговор у петнаест тачака, о савезништву између Албаније и Краљевине Србије, потписан од стране Есад-паше, албанског политичара, и Николе Пашића, српског премијера, на дан 17. септембра 1914. године у Нишу у Краљевини Србији.[1]
Историјски гледано, можда је најважнија тачка споразума била оснивање посебне српско-албанске комисије која је требало да утврди границу између две државе.[2]
Предуслови и место склапања уговора[уреди | уреди извор]
Након избијања Првог светског рата, Есад-паша је морао да обави разне дипломатске послове. Један од тих послова је било и унапређење дипломатских односа са Србијом. Пашићу је слао поруке у којима је говорио да је од велике важности по њих да закључе посебан споразум пре свог одласка за Албанију.
Тим поводом Есад-паша је дошао у Ниш, ратну престоницу Србије, у коме је председавала српска влада и народна скупштина. У Нишу се састао са српским премијером Николом Пашићем. Након међусобног договора, њих двојица су 17. септембра 1914. године потписали тајни уговор о савезништву.
Есад-паша је тада изнео став да споразум буде потврђивање тек након што он буде изабран за владара Албаније, уз сагласност народне скупштине. То је оставило простора за маневрисање и преиспитивање појединих тачака уговора.[1]
Споразум Топтани-Пашић потписан је на тајном састанку у Официрском дому у Нишу, у форми уговора, а касније је названа „Нишки споразум”.[3] У том истом Официрском дому у коме је заседала Народна скупштина обзнањена су још два важна историјска документа — „Нишка декларација” и „Нишка резолуција”, који сваки за себе довољно говори о ратним циљевима, југословенском расположењу и правцима политичког деловања тадашња српске владе.[4][5]
Садржај уговора[уреди | уреди извор]
Уговор је обухватао 15 тачака које су предвиђале заједничко оснивање војних и политичких институција, али најважније одредбе су се усређивале на војни савез, изградњу Јадранске пруге од Србије до Драча, као и гаранције да ће Србија подржати Есад-пашу на изборима за владара Албаније.[1]
Споразум је остављао могућност да Србија, на позив Есад-паше, војно интервише ради заштите његовог режима. Разграничење између две државе требало је да утврди посебна српско-албанска комисија.[6]
Овим уговором Србија се такође обавезала да ће финансирати Пашину жандармерију са 50.000 динара месечно и вршити њено снабдевање неопходном војном опремом.
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в Богатиновски, Златко. „101 година Нишке декларације”. Нова Српска политичка мисао (2015). Приступљено 17. 5. 2016.
- ^ Група аутора, Први светски рат I, Србија и Црна Гора, Цетиње, 1975.
- ^ Видосав Петровић, Ратна престоница Ниш 1914—1915, Просвета, Ниш, 1996.
- ^ Драгослав Јанковић, О раду српске владе за време Првог светског рата, у: Записници седница Министарског савета Србије 1915—1918, БИГЗ, Београд, 1976.
- ^ Андреј Митровић, Србија у Првом светском рату, Београд, 1984, 52
- ^ Драгољуб Живојиновић, Ватикан, Србија и стварање Југословенске државе 1914—1920, Београд, 1980.
