Панта Драшкић
| Панта Драшкић | |
|---|---|
 Панта Драшкић | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Пантелија Драшкић |
| Надимак | Панта |
| Датум рођења | 30. новембар 1881. |
| Место рођења | Ужице, Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 22. август 1957. (75 год.) |
| Место смрти | Београд, ФНРЈ |
| Војна каријера | |
| Служба | 1901 — 1936. 1943 — 1945. |
| Чин |   Пешадијски бригадни генерал |
| Учешће у ратовима | Први балкански рат Други балкански рат Први светски рат Други светски рат |
| Каснији рад | Министар рада у Влади народног спаса |
| Одликовања | Орден Карађорђеве звезде Орден белог орла Орден Југословенске круне |
Пантелија Драшкић — Панта (Ужице, 30. новембар 1881 — Београд, 22. август 1957) био је официр српске војске, пешадијски бригадни генерал Војске Краљевине Југославије, канцелар краљевских ордена и министар рада у Влади народног спаса Милана Недића од 29. августа до 7. октобра 1941.
Биографија[уреди | уреди извор]
У периоду од 1913. до 1917. године био је ордонанс регента Александра Карађорђевића. Тада је смењен са положаја, после Солунског процеса, због ранијег припадања организацији „Црна рука”.[1]
Активна служба у ЈВ престала му је 1936. године. Од 1937. до 1941. био је Канцелар ордена. После образовања Владе народног спаса постављен је за министра рада.[2] Ражалован је губитком чина 1941. године због приступања Недићевој влади. Драшкић је септембра 1941. у Коларчевом универзитету одржао два састанка са официрима и подофицирима бивше југословенске војске позивајући их да ступе у Недићеве формације за борбу против партизана. Драшкић је био једини члан неке од квислиншких влада у окупираној Србији, који је у личним заузимањем учествовао у спашавању прогоњених Јевреја. Спасио је свог класног друга, пуковника Аврама Бераху и његову супругу, на основу уверења овереног од стране окупационих власти да се брачни пар Бераха изузима из противјеврејских прописа. Након реконструције Владе народног спаса стављен је на располагање.[3] Прикључио се Југословенској војсци у отаџбини и 1943. године, враћен му је чин. После рата осуђен је на временску казну и тиме је једини члан неке од квислиншких влада на територији Југославије који је доспео у домашај послератних власти, а да му је поштеђен живот.
Његов унук је редитељ Љубомир Драшкић.[4] Написао је књигу „Моји мемоари” која је објављена 1990. године.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Сећања Панте Драшкића, ордонанса краља Александра I („Недељник”) Архивирано на сајту Wayback Machine (19. јануар 2019), приступљено 19. јануара 2019.
- ^ Borković 1979a, стр. 105.
- ^ Borković 1979a, стр. 146.
- ^ Панта Драшкић – цена части („РТС“, 2. новембар 2015), Приступљено 2. 11. 2015.
Литература[уреди | уреди извор]
- Borković, Milan (1979a). Kvislinška uprava u Srbiji 1941—1944 (knjiga 1). Beograd.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Панта Драшкић – цена части на сајту YouTube
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Остале | |
