Патријарх московски и све Русије

С Википедије, слободне енциклопедије
Патријарх московски Кирил, 17. руски патријарх

Његова Светост патријарх московски и све Руси (рус. Патриарх Московский и всея Руси, црсл. Свѧтѣ́йшїй патрїа́рхъ моско́вскїй и҆ всеѧ̀ рꙋсѝ) титула је предстојатеља Руске православне цркве. Кроз историју коришћене су разне варијације титуле: „патријарх московски и све Русије”, „патријарх московски и све велике и мале и бијеле Русије” и друге.[1] Савремени облик „патријарх московски и све Руси”, коришћен је у прошлости и користе га савремени историчари за означавање свих патријарха. Када је 1943. митрополит Сергије (Страгородски) изабран на патријаршијски пријесто, титула је постала званична.[2]

Као владајући архијереј Московске епархије, коју чини град Москва, патријарх московски и све Руси, поред тога, у складу са уставом РПЦ,[3] има низ општецрквених овлашћења у оквиру помјесне Руске православне цркве.

Патријаршија је успостављена у Москви 1589. године: први патријарх био је Јов. Послије смрти патријарха Адријана није изабран насљедник. Укинута је 1721, а обновљена 28. октобра (10. новембра) 1917. одлуком Помјесног сабора Православне руске цркве. Након обнављања Патријаршије, Тихон је постао патријарх 5. новембра (18. новембра) 1917. године.

Положај[уреди | уреди извор]

Патријарх је први по части међу епископатом Руске православне цркве и одговоран је Помјесном сабору и Архијерејском сабору.[4] Он управља Руском православном црквом заједно са Светим синодом чији је предсједник. Патријарх заједно са Светим синодом сазива Архијерејски сабор (изузетно и Помјесни сабор) и предсједава њима.[5]

Патријарх московски и све Русије је епархијски архијереј Московске епархије која обухвата град Москву и Московску област. Он је и архимандрит Тројице-Сергијеве лавре и низа других манастира од историјског значаја, а управља и свим ставропигијама.

У управљању Московском епархијом помаже му патријарашки намјесник са правима епархијског архијереја који носи титулу митрополит крутицки и коломенски.[6]

Избор[уреди | уреди извор]

Патријарха бира Помјесни сабор у складу са Уредбом о избору патријарха московског и све Русије (рус. Положение об избрании Патриарха Московского и всея Руси).[7] Патријарашко достојанство је доживотно. Право умировљења патријарха има Помјесни сабор, а право суда над њим има Архијерејски сабор који дјелује у саставу Помјесног сабора (судска одлука Архијерејског сабора ступа на снагу ако је потврди 2/3 чланова Помјесног сабора).[8]

Кандидат за патријарха мора испунити сљедеће услове: бити архијереј Руске православне цркве; имати високо богословско образовање, довољно искуство у управљању епархијом, бити посвећен канонском поретку; имати добар углед и повјерење јерарха, клира и народа; имати добро свједочанство од оних који су ван Цркве; имати најмање 40 година.[9]

Дјелокруг[уреди | уреди извор]

Према Уставу Руске православне цркве патријарх московски и све Русије:[10]

  • сноси одговорност за извршавање одлука Помјесног сабора, Архијерејског сабора и Светог синода;
  • подноси Помјесном сабору и Архијерејском сабору извјештаје о стању Руске православне цркве у периоду између два саборска засједања;
  • подржава јединство јерархије Руске православне цркве;
  • сазива сједнице Високог црквеног савјета и предсједава им;
  • предлаже Светом синоду кандидате за чланове Међусаборског присуства;
  • врши општи надзор над свим синодалним установама;
  • обраћа се пастирским посланицима ка пуноћи Руске православне цркве;
  • потписује општецрквене документе након одговарајућег одобрења Светог синода;
  • врши извршно-наредбодавне дужности у вези са управљањем Московском патријаршијом;
  • разговара с предстојатељима православних цркви, у име Помјесног сабора, Архијерејског сабора или Светог синода, или у своје име;
  • представља Руску православну цркву у односима с највишим органима државне власти и управе;
  • дужан је да званично умољава и посредује[а] пред органима државне власти, како на канонској територији тако и ван ње;
  • потврђује уставе самоуправних цркава, егзархата, митрополијских округа и епархија;
  • потврђује журнале синода егзархата и митрополијских округа;
  • прима апелације од епархијских архијереја самоуправних цркава;
  • потврђује одлуке Високог општецрквеног суда када је то предвиђено Уредбом о црквеном суду (рус. Положение о церковном суде);
  • доноси указе о избору и именовању епархијских архијереја, руководилаца синодалних установа, викарних архијереја, ректора духовних школа, као и других лица које именује Свети синод (изузев ректора духовних школа, игумана (игуманија) и намјесника манастира који су у епархијској потчињености);
  • стара се о благовременом попуњавању упражњених архијерејских катедри;
  • повјерава архијерејима привремену управу над епархијама у случају дуже болести, смрти или налажења под црквеним судом епархијских архијереја;
  • врши надзор над извршавањем архипастирске дужности архијереја у вези са старањем о епархији;
  • има право посјете, у неопходним случајевима, свих епархија Руске православне цркве;
  • потврђује годишње извјештаје епархијских архијереја;
  • даје архијерејима братске препоруке које се односе на лични живот, али и на извршавање архипастирске дужности; у случају неуважавања његових препорука предлаже Светом синоду доношење одлуке о том питању;
  • разматра послове који су у вези са неразумијевањем међу архијерејима, који су се добровољно обратили његовом посредовању без формалног судског поступка; одлуке патријарха у таквим случајевима су за обје стране обавезне;
  • прима жалбе на архијереје и поступа у складу с њима;
  • даје архијерејима отпуст на рок већи од 14 дана;
  • награђује архијереје установљеним титулама и највишим црквеним одликовањима;
  • награђује клирике и мирјане црквеним наградама;
  • на предлог Просвјетног комитета (рус. Учебный комитет) потврђује оснивање нових катедри у духовним школама;
  • потврђује стицање научних степена и звања;
  • стара се о благовременој припреми и освећењу светог мира за општецрквене потребе.

Види још[уреди | уреди извор]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ имеет долг ходатайства и печалования (рус. печалование — срп. историјски назив, посредовање за осуђене и пале у немилост)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Страхова, О. Б. (2007). „Официальная титулатура русских патриархов в изданиях Московского Печатного двора (1589—1700 гг.)”. Palaeoslavica (на језику: руски). Cambridge. XV (2): 117—206. 
  2. ^ Цыпин, Владислав (1997). „ГЛАВА VII. Русская Православная Церковь при патриархе Сергии (Страгородском)”. История Русской Церкви (1917—1997) - протоиерей Владислав Цыпин - читать, скачать (на језику: руски). Москва: Спасо-Преображенского Валаамского монастыря. ISBN 5-7302-0815-4. Приступљено 16. 10. 2022. 
  3. ^ Глава IV 2017.
  4. ^ Глава IV 2017, Статья 2.
  5. ^ Глава IV 2017, Статья 4. и 6.
  6. ^ Глава IV 2017, Статья 9. и 10.
  7. ^ Глава II 2017, Статья 5.
  8. ^ Глава IV 2017, Статья 11. и 12.
  9. ^ Глава IV 2017, Статья 17.
  10. ^ Глава IV 2017, Статья 7.

Литература[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Патријарх_московски_и_све_Русије&oldid=27698782”