Патријарх српски Павле I

Павле I
Основни подаци
Помесна црква	Српска православна црква
Епархија	Пећка патријаршија и Охридска архиепископија (у спору)
Чин	патријарх
Титула	архиепископ пећки и патријарх српски
Године службе	од отприлике 1530. до 1541.
Претходна епархија	Епархија браничевска
Године службе	до 1530.
Лични подаци
Датум рођења	пре 1500.
Датум смрти	након 1541.

Патријарх српски Павле I (1528—1541) био је пећки архиепископ и самопроглашени патријарх српски од отприлике 1530. до 1541. Покушао је да заврши дуги период упражњености српског патријаршијског престола, с ограниченим и привременим успехом. По сведочанству Илариона Руварца (1832—1905), рад митрополита Павла Смедеревца заправо представља покушај обнове Пећке патријаршије, који на жалост није успео. Управо ће овај покушај касније, у доба Соколовића утицати да османске власти дозволе обнову Пећке патријаршије.

Биографија

Као митрополит смедеревски, успео је да уз помоћ истакнутих Срба и неких османских званичника преузме контролу над Архиепископском столицом у Пећи. Залагао се за њену обновљену аутокефалију, поново створивши Српску патријаршију у Пећи. Патријаршија је била упражњена од 1463. и формално су је укинуле Османлије, који су све српске епархије пренели у надлежност Охридске архиепископије.

Међутим, већина високог свештенства подржала је охридског архиепископа Прохора и на црквеном сабору 13. марта 1532. анатемисали су Павла и његове следбенике. После извесног времена, Павле се помирио с Прохором и признао његову врховну надлежност, али је касније започео активнију борбу за ослобађање Пећи од надлежности Охрида. Османска влада је успешно затворила Прохора и његове најближе људе, а непоуздане владике су уклонили и започели реорганизацију Српске православне цркве, проглашавајући се српским патријархом.

Прохор је успео да се ослободи и након разговора са султаном поново је именован за Охридског архиепископа. Након Прохоровог повратка, скупштина је сазвана 20. јула 1541. и на њој је одузета титула Павлу и њему оданим свештеницима: владикама Неофиту од Леснова, Теофану од Зворника и Пахомију од Кратово; они који их још признају као своје епископе требало је анатемисати. Павле је после овога отишао у прогонство.

Литература

• Fotić, Aleksandar (2008). „Serbian Orthodox Church”. Encyclopedia of the Ottoman Empire. New York: Infobase Publishing. стр. 519—520. 
• Ćirković, Sima (2004). The Serbs. Malden: Blackwell Publishing. 
• Kašić, Dušan, ур. (1965). Serbian Orthodox Church: Its past and present. 1. Belgrade: Serbian Orthodox Church. 
• Pavlovich, Paul (1989). The History of the Serbian Orthodox Church. Serbian Heritage Books. 
• Пузовић, Предраг (2000). Кратка историја Српске православне цркве. Крагујевац: Каленић. 
• Слијепчевић, Ђоко М. (1962). Историја Српске православне цркве (History of the Serbian Orthodox Church). књ. 1. Минхен: Искра. 
• Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века (Serbian Hierarchs from the 9th to the 20th Century). Београд: Евро. 

Спољашње везе

• Званични веб-сајт Српске православне цркве: Архиепископи и патријарси српски Архивирано на сајту Wayback Machine (27. децембар 2017)