Партенон, (стгрч.Παρθενών, грч.Παρθενώνας) је храм посвећен грчкој богињиАтини, заштитници града Атине, изграђен у 5. веку п. н. е. на Акропољу. То је најзначајнија сачувана грађевина класичног стила, која се сматра врхунцем развоја дорског стила. Његове декоративне скулптуре убрајају се у најважнија дела старогрчке уметности. Партенон се сматра трајним симболом античке Грчке и атинске демократије, и спада у највеће светске културне споменике. Грчко министарство културе тренутно спроводи пројекат рестаурације и реконструкције.
Партенон је изграђен уместо старијег храма посвећеног Атини, познатог под називом Пре-Партенон или Старији Партенон који је уништен у инвазији Персијанаца из 480. године п. н. е.
Као и већина грчких храмова, Партенон је коришћен као трезор, а једно време је био трезор Делског савеза. У 6. веку Партенон је коришћен као хришћанскацрква посвећена Богородици. Након што су Турци освојили Грчку, коришћен је као џамија почетком друге половине петнаестог века, око 1460. године и у то време је имао и минарет.
Пред крај седамнаестог века, 28. септембра1687. године, турско складиште муниције које се налазило унутар зграде је било погођено млетачким гранатама. Резултујућа експлозија је у знатној мери оштетила Партенон и његове скулптуре, а заповедник млетачке војске, ВенецијанацФранческо Моросини је постао познат као човек који је разорио Партенон.
Почетком деветнаестог века, 1806. године, Томас Брус, лорд од Елгина је однео неке од сачуваних скулптура, захваљујући дозволи Турака. Те скулптуре, данас познате као Елгинов или Партенонски мермер, су продате 1816. године Британском музеју у Лондону, где су и данас изложене. Један од важних циљева грчке владе је њихово враћање у Грчку, договор Грчке са Британијом јесте да се скулптуре пошаљу у Атину када се у Атини сагради нови музеј који ће да прими те скулптуре.
Аристофан ( Αριστοφανης) (рођен око 445. године пре н.е. у Атини, умире око 385. године пре н.е.) најзначајнији је представник старе атичке комедије.
Аристофан је био ангажован писац, непосредан и оштар у својој критици. Окренут је савременим догађајима и збивањима, и познатим личностима. Његове комедије су друштвено-политички тенденциозне. Он излаже подсмеху и порузи друштвене изопачености: демагогију која својим обећањима обмањује народ, несавесност судија, незнање код већања, лакоумност, непостојаност, денунцијанство, шовинизам. Рат, демагогију, софистику и Еурипида као књижевно-психолошког изданка софистике сматрао је кривцима за тешко стање у коме се држава налазила. По њему софистика је својим агностицизмом, индивидуализмом, ревизијом свих дотадашњих етичких, друштвених и политичких постулата представљала идејну основу и теоријску позадину демагогије и ратне хистерије, непосредних криваца за стање у којем се држава налазила.
Комедиографски рад Аристофана поклапа се са класном и политичком борбом за време Пелопонеског рата (431 – 404. г. п.н.е.). Његов рад је окренут у потпуности савременим догађајима и политичким збивањима па ће у складу с тим и његове комедије одражавати класни антагонизам његова времена заснован на супротстављеним интересима.
Хеленизам (од грчке речи „helios“ која значава праоца Грка) је у историји уметности и култури епоха источног средоземља и предње Азије од освајања започета 338. п. н. е. македонским владарем Филипом II и његовим сином Александром Великим и настављена је наступајућим државама (Македонија са Грчком, империјом Селеукида, Птолемеја, Бактријско царство, Пергамска империја и др.) све до 30. п. н. е. и самовладе првог римског цара Октавијана, до доба када је последња хеленистичка држава изгубила самосталност, Птолемејски Египат. Образовање, уметност, вредности и уметнички стилови старих Грка примали су ред народа, и у исто време обогаћивали домаће традиције.
Хеленизам се сматра значајним периодом античке културе и уметности и у то доба се утицаји Грчке шире далеко на исток где су се у Азији мешали са елементима оријенталног света.
Грчки народ је био један од првих који је стварао митове преко којих је покушавао да схвати, да да интерпретације, о свему ономе што превазилази димензије људског разума у то време, као и о свему ономе, што је у њиховим очима било необјашњиво и неукротиво. Њихове приче су се преносиле с колена на колено, надограђујући се и мењајући се у складу са потребама, као и степеном развоја сваке епохе. По грчком миту, у почетку су небо и земља били измешани и владао је хаос. Затим су се из хаоса издвојили богиња Геја - земља и Уран - небо. Њих двоје изродили су остале богове - титане. Грци су веровали да су људи никли из земље попут биљака, међутим временом је то веровање одбачено и мислило се да је титан Прометеј од глине направио човека, а да му је Атина удахнула душу. У грчкој митологији спомињу се и полубогови, који се називају херојима. Они имају натчовечанску снагу, памет, спретност. Обично су били заштитници људи, убијали чудовишта и разбојнике. Најпознатији грчки хероји јесу Херакле (Хераклес, Херкулес, Херкул), Тезеј, Јасон. Неки од најпознатијих грчких митова су: Мит о Прометеју, Икару и Деделу, Одисеју...
Хеленска књижевност обухвата књижевно стваралаштво које започиње Хомеровимеповима око 8. века п. н. е., а завршава се оквирно 529. године нове ере, када је византијски царЈустинијан затворио Платонову Академију у Атини, последњу филозофску школу у антици. Хеленска је књижевност не само пресудно утицала на формирање римске књижевности, него је извршила огроман утицај и на целокупну потоњу европску књижевност, како у тематици тако и у обликовању готово свих књижевних врста. У временском распону од тринаест векова у антици – осам пре нове ере и пет нове ере – стварали су многи песници и прозни писци, који су језиком и културом Грци, али нису сви родом били Грци: освајања Александра Великог проширила су грчку цивилизацију ван граница Хеладе, те су главни градови Александрових наследника – Александрија, Антиохија и други – постали већа средишта грчке цивилизације од старих грчких полиса.
Настанак Хомерових епова, Илијаде и Одисеје, који се ставља око 800. п. н. е., обично се узима за почетак хеленске књижевности.
За Питагору је везана западнохеленска морално-религиозна реформација, која према напредним схватањима јонске материјалистичке школе представља реакцију. Питагоров духовни тип је исто толико мутан као и његова историјска личност, обавијена густом маглом митова и легенди.
Питагора се родио око 568. п. н. е. као син Мнесарха, резача драгога камена, на острву Саму. Вероватно је да је по наређењу самскога тиранина Поликрата путовао у Египат, да боље упозна установе египатских свештеника (Isocr. Bus. 28). Због несугласица с Поликратом, а можда и само због одвратности према његовој тираниди, преселио се у Кротон у јужној Италији или Великој Хелади, где су се, откако је Јонија под персијском влашћу почела да опада, створила нова средишта хеленске просвете и моћи.
ПОГЛЕДАЈТЕ И ОВЕ ПОРТАЛЕ 
Помозите и Ви:
