Протон (ракета-носач)
 Лансирање модула Звезда | |
| Основне информације | |
|---|---|
| Функција | беспилотна ракета носач |
| Произвођач | НПО Хруничев |
| Земља порекла |  Русија(  СССР)
|
| Цена по лансирању | |
| Степени | 3 или 4
|
| Димензије | |
| Висина | 58,2 m
|
| Пречник | 7,4 m
|
| Маса | 712.800 kg
|
| Носивост | |
| Капацитет у НЗО | 22.000 kg
|
| Капацитет у ГТО | 6.300 kg[1]
|
| Сличне ракете | |
| Ракете за поређење | Аријана 5, Фалкон 9 v1.1, Атлас V, Делта IV, Ангара А5, Дуги марш 3Б |
| Историја лансирања | |
| Статус | активна |
| Локације | Бајконур, ЛК 81 и ЛК 200 |
| Укупно лансирања | 412 |
• успешних
|
365
|
• неуспешних
|
27
|
• делом неуспешних
|
20
|
| Први лет | 16. јул 1965. |
| Значајна лансирања | Саљут 6 и 7, компоненте Мир-а и МСС, Егзомарс орбитер |
| Први степен | |
| Мотори | 6 RD-275
|
| Дужина | 21,2 m
|
| Пречник | 7,4 m
|
| Укупна маса | 450.400 kg
|
• празан степен
|
31.000 kg
|
• гориво и оксидант
|
419.400 kg
|
| Потисак | 10.532 kN (2.368.000 lbf)
|
| Специфични импулс | 285 s
|
| Време сагоревања | 126 s
|
| Гориво | N2O4 / хептил |
| Други степен — 8S811K | |
| Дужина | 14,5 m
|
| Пречник | 4,15 m
|
| Укупна маса | 167.828 kg
|
• празан степен
|
11.715 kg
|
• гориво и оксидант
|
156.113 kg
|
| Мотори | 4 RD-0210
|
| Потисак | 2.399 kN (539.000 lbf)
|
| Специфични импулс | 327 s
|
| Време сагоревања | 206 s
|
| Гориво | N2O4 / хептил |
| Трећи степен | |
| Дужина | 6,5 m
|
| Пречник | 4,15 m
|
| Укупна маса | 50.747 kg
|
• празан степен
|
4.185 kg
|
• гориво и оксидант
|
46.562 kg
|
| Мотори | |
| Потисак | |
| Специфични импулс | 325 s
|
| Време сагоревања | 238 s
|
| Гориво | N2O4 / хептил |
| Четврти степен — Бриз-M | |
| Дужина | 2,61 m
|
| Пречник | 4,10 m
|
| Укупна маса | 22.170 kg
|
• празан степен
|
2.370 kg
|
• гориво и оксидант
|
19.800 kg
|
| Мотори | 1 S5.98M
|
| Потисак | 19,6 kN (4.400 lbf)
|
| Специфични импулс | 326 s
|
| Време сагоревања | 3.000 s
|
| Гориво | N2O4 / хептил |
| Четврти степен — Блок ДМ–2 | |
| Дужина | 6,28 m
|
| Пречник | 3,70 m
|
| Укупна маса | 17.360 kg
|
• празан степен
|
2.140 kg
|
• гориво и оксидант
|
15.220 kg
|
| Мотори | 1 RD-58M
|
| Потисак | 83,61 kN (18.800 lbf)
|
| Специфични импулс | 363,5 s
|
| Време сагоревања | 630 s
|
| Гориво | течни кисеоник / РП-1 |
| Четврти степен — Блок ДМ–03 | |
| Дужина | 7,10 m
|
| Пречник | 3,72 m
|
| Укупна маса | 22.100 kg
|
• празан степен
|
3.500 kg
|
• гориво и оксидант
|
18.600 kg
|
| Мотори | 1 RD-58M
|
| Потисак | 83,61 kN (18.800 lbf)
|
| Специфични импулс | 349 s
|
| Време сагоревања | 770 s
|
| Гориво | течни кисеоник / РП-1 |
Протон (званични назив UR-500; такође позната као D-1/D-1e или SL-12/SL-13) руска је ракета-носач први пут лансирана 1965. године, која се још увек налази у употреби. То је чини једним од најуспешнијих тешких носача у историји свемирских летова. Протон користи високотоксично гориво азот тетроксид/хептил, што је највећи разлог његове замене на РН Ангара. Све Протон ракете се праве у фабрици Хруничев надомак Москве,[2][3] а онда се транспортују за лансирање до космодрома Бајконур, где се довозе до лансирне рампе у хоризонталном положају, а затим подижу у вертикални положај за лансирање. Маса корисног терета за лансирање у ниску орбиту је око 22 t (49.000 lb) из космодрома Бајконур,[4][5] а у геостационарну орбиту је 6 t (13.000 lb) до 7 t (15.000 lb) .
Капацитет лансирања у ниску Земљину орбиту је око 22,8 t (50.000 lb).[6] Геостационарни преносни капацитет је око 63 t (139.000 lb).[7] Комерцијална лансирања се продају од стране Међународне лансирне службе (ILS).[8]
Године 2013, планирано је да се ракета повуче из употребе пре 2030. године.[9] Према подацима из 2018. године, производња ракете Протон се обуставља, јер нова ракета-носач Ангара долази у погон и постаје оперативна. Вероватно неће бити потписани нови уговори о услугама лансирања за Протон.[10]
Ракета-носач Протон је 15. децембра 2014. године у 00.16 УТЦ полетела јубиларни 400. пут. Место лансирања био је ЛК 81 космодрома Бајконур. У заштитном омотачу ракете налазио се комуникациони сателит Јамал–401 (рус. Ямал-401), масе 3.270 kg, који је уз помоћ четвртог степена Бриз-М достављен у геостационарну орбиту, 35.669 km изнад екватора. Оператор сателита је компанија Гаспром, а сам сателит је конструисан за најмање 15 година оперативне употребе.[11][12][13] До 9. јуна 2016. године, ракета Протон је у најновијој Протон-М верзији имала 98 лансирања, од којих је 88 било успешно, па је тако њен ниво успешности 89,79%.
Историја[уреди | уреди извор]
Протон[14] је започео свој живот као „супер тешки ИЦБМ“. Дизајниран је да лансира термонуклеарно оружје од 100 мегатона (или веће) на удаљености од 13.000 km. Био је изузетно предимензиониран за ИЦБМ и никада није био распоређен у таквом капацитету. На крају је коришћен као свемирско лансирно возило. То је била идеја дизајнерског бироа Владимира Челомеја да буде фолија за ракету Н1 Сергеја Корољова, чија је сврха била да пошаље свемирску летелицу Зонд са два човека око Месеца; Корољов се отворено супротставио другим пројектима Протона и Челомеја због употребе токсичних горива. Необичан изглед прве етапе произилази из потребе да се компоненте транспортују железницом. Централни резервоар оксидатора је максималне ширина за утоварни мерач колосека. Шест резервоара који га окружују носе гориво и служе као причврсне тачке за моторе. Упркос томе што подсећају на појачиваче, нису дизајнирани да се одвајају од централног резервоара оксидатора. Прва и друга фаза су повезане решеткастом структуром. Мотор другог степена се пали непосредно пре одвајања првог степена и решетка дозвољава издувним гасовима да побегну.[15] Ово се зове „вруће сценирање” и елиминише потребу за моторима са празним деловима на другом степену.
Ужурбани развојни програм довео је до десетина неуспеха између 1965. и 1972. Протон није завршио своја државна испитивања све до 1977. године, када је процењено да има више од 90% поузданости.
Протонов дизајн је држан у тајности до 1986. године, при чему су јавности приказиване само горње фазе у филмским исечцима и фотографијама, а први пут да је комплетно возило приказано спољном свету догодило се током телевизијског лансирања Мира.
Масовна производња система за навођење, навигацију и контролу за Протон је почела 1964. године у индустријском удружењу „Комунар“ (Харков, Украјина).[16]
Протон је покренуо совјетске летове око Месеца без посаде и требало је да покрене прве совјетске циркумлунарне летове са посадом, пре него што су Сједињене Државе летеле у мисији Аполо 8. Протон је лансирао свемирске станице Саљут, основни сегмент Мира и модуле за проширење, као и модуле Зарја и Звезда ISS-а.
Протон такође лансира комерцијалне сателите, већином којих управља Међународна лансирна служба. Прво лансирање ИЛС Протона било је 9. априла 1996. лансирањем комуникационог сателита SES Astra 1F.[17]
Између 1994. и средине 2010. приходи Протона износили су 4,3 милијарде долара, а предвиђало се да ће порасти на 6 милијарди долара до 2011. године.[18]
У јануару 2017. Протон је привремено приземљен, јер је произвођач, Вороњешка машинска фабрика, заменио легуру отпорну на топлоту у моторима јефтинијим металом.[19][20]
У јуну 2018. државна корпорација Роскосмос је објавила да ће ракета Протон престати да се производи након што нова ракета-носач Ангара уђе у погон и постане оперативна. Вероватно неће бити потписани нови уговори о услугама лансирања за Протон.[10]
Протон је своју последњу заказану комерцијалну мисију обавио 9. октобра 2019. године, испоручивши Еутелсат 5 Вест Б и Возило за проширење мисије-1 у геостационарну орбиту.[21] Бројне мисије Роскосмоса и других руских владиних мисија остају на манифесту лансирања Протона.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Clark, Stephen (9. 6. 2016). „Upgraded Proton booster adds satellite to Intelsat’s fleet”. Spaceflightnow.com.
- ^ АО "Конструкторское Бюро Химавтоматики" [JSC "Chemical Automation Design Bureau" (Khrunichev State Research and Production Space Center Homepage)].
- ^ „Site 92 in Baikonur Cosmodrome”. russianspaceweb.com. Приступљено 26. 9. 2022.
- ^ „Proton Mission Planner's Guide”. International Launch Services.
- ^ „Proton Verticalization, Pad 39, Baikonur”. flickr. 5. 9. 2005.
- ^ Служебный модуль «Звезда» ['Zvezda' Service Module]. Khrunichev State Research and Production Space Center. Архивирано из оригинала 16. 4. 2011. г.
- ^ Clark, Stephen (9. 6. 2016). „Upgraded Proton booster adds satellite to Intelsat's fleet”. Spaceflightnow.com.
- ^ „Commercial Launch Heritage”. International Launch Services.
- ^ „Russian rocket development in the 2010s”. Anatoly Zak.
- ^ а б Berger, Eric (25. 6. 2018). „Russia's Proton rocket, which predates Apollo, will finally stop flying Technical problems, rise of SpaceX are contributing factors.”. arsTechica. Приступљено 26. 6. 2018. „"...failures have followed in recent years. These problems, combined with the rapid rise of low-cost alternatives such as SpaceX's Falcon 9 rocket, have caused the number of Proton launches in a given year to dwindle from eight or so to just one or two."”
- ^ Stephen, Clark. „Milestone Proton launch opens queue of grounded commercial missions”. Spaceflightnow.com. Приступљено 26. 12. 2015.
- ^ Bergin, Chris. „ILS Proton M marks 400th launch with Yamal-401”. Nasaspaceflight.com. Приступљено 26. 12. 2015.
- ^ Todd, David. „Proton launches Yamal 401 comsat for Russia in 400th flight – and no undershoot this time”. Seradata.com. Архивирано из оригинала 27. 12. 2015. г. Приступљено 26. 12. 2015.
- ^ „Proton Heritage”. International Launch Services.
- ^ The first stage of the Proton rocket at Russian Space Web
- ^ „History of SSIA "Communard"”. Архивирано из оригинала 27. 01. 2021. г. Приступљено 30. 06. 2023.
- ^ „Proton Launch Archives | International Launch Services”. ilslaunch.com. Приступљено 13. 9. 2014.
- ^ „Statement by Vladimir Ye. Nesterov, Khrunichev Director-General, at Press Conference on 15 July 2010”. Архивирано из оригинала 24. 9. 2019. г.
- ^ „Russia's Proton rocket grounded by poor quality control”. www.planetary.org (на језику: енглески). Приступљено 2017-01-26.
- ^ „Russia's Proton Rocket faces extended Grounding due to systemic Engine Problems”. spaceflight101.com (на језику: енглески). Приступљено 2017-02-24.
- ^ „Proton flies its last scheduled commercial mission”. russianspaceweb.com.
Литература[уреди | уреди извор]
- Surplus Missile Motors (PDF) (Извештај). United States Government Accountability Office. август 2017. GAO-17-609. Приступљено 27. 11. 2018.
- „Commercial Launch Vehicle | ILS Proton Breeze M”. International Launch Services. Приступљено 2016-04-07.
- „Proton Launch System Mission Planner's Guide – Section 2. LV Performance” (PDF). International Launch Services. јул 2009. Архивирано из оригинала (PDF) 5. 8. 2013. г. Приступљено 11. 6. 2017.
- Clark, Stephen (9. 6. 2016). „Upgraded Proton booster adds satellite to Intelsat's fleet”. Spaceflightnow.com.
- McDowell, Jonathan. „Proton”. Orbital and Suborbital Launch Database. Jonathan's Space Page. Архивирано из оригинала 05. 09. 2004. г. Приступљено 30. 06. 2023.
- „1st and 2nd Stage | ILS Proton | Launch Vehicle”. International Launch Services. Приступљено 2016-04-07.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Ракета "Протон М" (Телевизија Звезда - Званични рутјуб канал)
- (језик: енглески) Proton characteristics (www.russianspaceweb.com)
- (језик: енглески) Proton M Debuts With Successful Ekran Launch on April 7, 2001 (www.spaceandtech.com)
- (језик: енглески) Proton 8K82K / Briz-M (www.astronautix.com)
- „3rd Stage | ILS Proton | Launch Vehicle”. International Launch Services. Приступљено 2016-04-07.
- „Breeze M | ILS Proton | Launch Vehicle”. International Launch Services. Приступљено 2016-04-07.
