Радио у Србији

С Википедије, слободне енциклопедије

Јуна 1915. године је у Нишу постављена прва радио-телеграфска станица, са снагом од 10 KW, којом се одржавала веза између српске владе и Врховне команде. После упада бугарске војске из правца Пирота, и услед надирања аустроугарске војске, станица је демонтирана и премештена у Косовску Митровицу. Октобра 1915. године, због повлачења српске војске, станица је уништена како не би пала у руке непријатељу. [1]

Јула 1923. године, Краљевина Југославија донела је правилник којим се уводи радио-претплата и обавеза пријављивања радио-пријемника. Септембра 1924. године, у радио-телеграфском центру у Раковици код Београда, успешно је обављен пробни радио-пренос концерта. 1. октобра 1924. године, Радио Београд је званично почео музички и говорни програм да одашиље у етар. Прва емисија био је, заправо, пренос концерта који су извели чланови Београдске опере.[1]

Захваљујући малом броју попуњених таласних дужина, програм Радио Београда је ускоро преко дана могао да се чује у читавој Краљевини Југославији, а ноћу је досезао и до слушалаца у иностранству.[1]

Радио Београд се огласио истог дана када и Радио Беч, а пре Радија Москва, Радија Токио, Радија Пекинг и радио-станица у Мађарској, Пољској и Румунији.[1]

Од 24. марта 1929, Радио Београд почиње са редовним емитовањем свог програма из зграде Српске Академије Наука. Касније се јавља и Краткоталасна станица Београд, која је емитовала из зграде тадашњег Министарства Шума и Руда (сада Министарство спољних послова).

Други светски рат ће прекинути емитовање државног радио-програма у Београду. За време рата, у Београду ради немачка радио-станица, која је давала и програм на српском језику. Наставак садашњег Радио Београда је уследио после ослобођења, 10. новембра 1944. Тај дан је уједно и дан Радио телевизије Београд, који је преузела и Радио телевизија Србије.

Радио станице у Србији[уреди | уреди извор]

Ада[уреди | уреди извор]

Апатин[уреди | уреди извор]

Бач[уреди | уреди извор]

Бачка Паланка[уреди | уреди извор]

Бачка Топола[уреди | уреди извор]

Бачки Петровац[уреди | уреди извор]

Бела Црква[уреди | уреди извор]

Бела Паланка[уреди | уреди извор]

Београд[уреди | уреди извор]

Бечеј[уреди | уреди извор]

Ваљево[уреди | уреди извор]

Ветерник[уреди | уреди извор]

Власотинце[уреди | уреди извор]

Врање[уреди | уреди извор]

Врбас[уреди | уреди извор]

Вршац[уреди | уреди извор]

Деспотовац[уреди | уреди извор]

Зрењанин[уреди | уреди извор]

Кањижа[уреди | уреди извор]

Кикинда[уреди | уреди извор]

Кисач[уреди | уреди извор]

Ковин[уреди | уреди извор]

Крагујевац[уреди | уреди извор]

Кула[уреди | уреди извор]

Крушевац[уреди | уреди извор]

Лесковац[уреди | уреди извор]

Ниш[уреди | уреди извор]

Нови Црња[уреди | уреди извор]

Нови Сад[уреди | уреди извор]

Оџаци[уреди | уреди извор]

Панчево[уреди | уреди извор]

Пљевља[уреди | уреди извор]

Пожаревац[уреди | уреди извор]

Приштина[уреди | уреди извор]

Сента[уреди | уреди извор]

Смедерево[уреди | уреди извор]

Сомбор[уреди | уреди извор]

Стара Пазова[уреди | уреди извор]

Суботица[уреди | уреди извор]

Србобран[уреди | уреди извор]

Темерин[уреди | уреди извор]

Футог[уреди | уреди извор]

Чока[уреди | уреди извор]

Ћуприја[уреди | уреди извор]

Шабац[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г Миливоје Павловић, 2004.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]