Развој идентитета ЛГБТ+ особа

С Википедије, слободне енциклопедије
Усклађивање сексуалне оријентације, родног идентитета и родне улоге, за хомосексуалце је сложен психички процес понекад сличан „илузији“

Развој идентитета ЛГБТ особа је сложен психички процес усклађивања сексуалне оријентације, родног идентитет и родне улоге, једног са другима, током живота ЛГБТ особа.[1][2][3] Из природе хомосексуалности произлази и право на хомосексуално понашање. Сва права и уступци које хомосексуалне особе захтевају од данашњег друштва заправо проистичу из њиховог трагања за сопственим идентитетом, и у ширем смислу „борбе“ са хомофобијом,[а] која доминантно простиче пре свега из традиционализама, посебно оних његових елемента везаних за традиционално поимање породице и родних улога, као и виђење основне сврхе брака у продужењу лозе.[4][5] Зато права опасност у данашњем друштву хомосексуалцима прети, од стварања опште свести индиферентности друштва према њиховим правим животним вредностима, а не од њиховог трагања за сопственим идентитетом.

Сексуални идентитет[уреди | уреди извор]

У 21. веку као популарно али и „политички коректно“ прихвата се објашњење да се настанка сексуалног идентитета засниваа на есенцијалистичкој теорији: по којој су људи по рођењу хетеросексуалци или хомосексуалци, односно њихово хомосексуално или хетеросексуално понашање је ствар природе, а не социјализације. Према: Деламатеру и Шибл Хајду и Ешчофиру,[6][7] каузални ланац, који карактерише овакву интерпретацији сексуалности је овај:

Према овим поставкама друштво је у обавези да тај идентитет поштује и да му омогући да се до краја изрази, укључивши и кроз борбу за заштиту колективних права и интереса групације са јасним идентитетом.[8]

Међутим, оваква интерпретација настанка сексуалног идентитета вишеструко је проблематична, јер она апсолутизује само једну групу фактора узрочног деловања, па је као опис реалности једнострана, а као генерализација погрешна. Зато се за настанак саме хомосексуалности, уз наследни (биолошки) чинилац, као важан фактор морају узети у обзир и бројни други етиолошки чиниоци: средински (социјални и психолошки).[9][10]

Објашњење настанка хомоеротских жеља и понашања, у озбиљној научној литератури, заснива се на мултидимензиoналном развојном моделу који, уз наследност и пренатални развој, укључује и догађаје у детињству (childhood experiences), као и културни миље.[11][12] Сексуалне жеље, понашања и идентитети нису фиксирани и могу варирати током животног циклуса.[13][14][15]

Према томе људска сексуалност се не може сводити само на биолошке факторе („генетичке“), већ су фактори средине и те како важни за уобличавање различитих сексуалних оријентација. А у срединске чиниоце свакако спада и доминантна култура. Наиме, из истополне еротичности, или из повременог или редовног упражњавања неког сексуалног чина, не мора да аутоматски следи никакав посебан, а још мање трајан идентитет, ка што се то у медијима шесто форсира:[16] Поготово не следи припадност друштвеном и политичком покрету центрираном око тог идентитета.

Физиолошко–анатомске основе идентитета[уреди | уреди извор]

Своје припаднике људско друштво након њиховог рођења дели на категорију дечак или девојчица - у зависности од видиљивих естетских и анатомских карактеристика, на мушко или женско.[18] Не само наши репродуктивни органи, већ и наш мозак, има изразито различите мушке и женске карактеристике. Оне предиспониру да ли ће новорођено дете у будућности испољити несклада између родног идентитета и сексуалног изгледа.[19]

Приписане/психосоцијалне променљиве (род)[20]
Женско Мушко
Приписани пол
Девојчица
Дечак
Полни идентитет
Ја сам девојчица
Ја сам дечак
Родна улога
женска
мушка
Сексуална оријентација
  • Хетеросексуална: преферира мушкарца
  • Хомосексуална: преферира жене
  • Хетеросексуална: преферира жене
  • Хомосексуална: преферира мушкарце

Док физичке (анатомске) разлике дефинишу наше сексуалне, репродуктивне, особине, дотле родни идентитет описује наш унутрашњи осећај да ли смо мушкарци или жене,[21] и нашу родну улогу коју карактерише наше понашање у друштву. Он се разликује од сексуалне оријентације, односно, да ли неку особу сексуално привлаче мушкарци или жене, или особе оба пола или веома ретко, ниједна.[22]

Наш сексуални изглед, родни идентитет и родне улоге се током живота све време нашег телесног и психичког развоја усклађују један са другима, тако да, чим пол бебе постане очигледан на рођењу, претпоставља се да је и њен родни идентитет усклађен.[23]

А да ли је то тако?

Сваки појединац је јединствен: сваки од њих ће доживети варијатете пола различитог облика, и различито ће реаговати на истоветне друштвене околности. Повремено, људи се не идентификују ни као мушкарци или жене, али осећају да имају карактеристике оба пола и живе негде између.[23]

Свака прича ЛГБТ особа је индивидуална и јединствена. Пратећи многе студије али и наводе ових особа субјективна реалност коју доживљавају у нашој култури указује на постојање више фаза једног идентитета у процесу формирања сексуалности. При томе је важно схватити и не заборавити да људи не бирају своју сексуалну оријентацију и интелигенцију.[23]

У највећем броју случајева откриће "Ја сам геј „или“ Ја сам лезбијка, не само да може деловати шокантно на њихове родитеље и средину у којој живе већ и на њих саме. Откриће полне оријентације ни њима није лако јер сазнају да им живот није поплочан, већ трновит пун истраживања, личних искуства и прилагођавања. Зато у свим фазама развоја хомосексуалног идентитета присуство разумевање и прихватања, у непосредној средини у којој живе, може умногоме да помогне и олакша младим ЛГБТ особама у правилном развоју хомосексуалности.

Ми се сви рађамо и одрастамо као хетеросексуалци. Тек након, друге до пете године живота (зависно од аутора истраживања), сва деца улазе у сталнан процес „тражења“ свог полног идентитета и идентификују се са другима. Већина људи одраста у хетеросексуалном друштву које их све време примарно усмерава на хетеросексуално понашање, однос, човек - жена. Хетеросексуалност није само сексуално понашање и идентитет, већ и друштвени и организациони систем, већег дела (око 95%) људске популације.[24]

Стога се чини прихватљивим Гиденсово мишљење: „Ништа није јасније него то да је род ствар учења и сталног рада, а не једноставни продужетак биолошки датих полних разлика“.[25]

Идентитет транссексуалних особа

Транссексуалност је трајни осећај нелагодности и неприпадања полу у којем је особа рођена уз тежњу да се живи и буде прихваћен као особа супротног пола. Оне себе доживљавају и осећају као припаднике или припаднице супротног пола од оног у којем су рођене.[26]

Ако имају ту могућност, велика већина трансексуалних особа у неком тренутку одлучиће да хируршки променити свој полни изглед. Без обзира на то хоће ли или не променити пол, транссексуалне особе имају право јавно да се идентификују водећи се сопственим осећајем припадности одређеном полу.[27]

Транссексуалци у већини земаља могу, након поступка прописаних Правилником о начину прикупљања медицинске документације о промени пола, променити пол и име у личним документима. Епидемиолошки подаци говоре како се трансексуалност јавља код најмање једног од 30 000 мушкараца и код једне од 150 000 жена.[28]

Негативна искуства[уреди | уреди извор]

Право, што знамо да тежимо у нашем друштву је хетеросексуална љубав, хетеросексуална породица и хетеросексуални однос. Чак и неко ко је хомосексуалац пронађе одређену фазу живота, он или она у којој их привлачи своја врста, повезана са хетеросексуалним идентитетом и интернализовању овог модела њихових будућих слика о свом идентитету: „Кад порастем бићу као моји родитељи.“

Ми живимо у хомофобичном друштву која емитује отворене и прикривене негативне поруке о хомосексуалности и зато у младости чак и већина ЛГБТ особа - наког неког времена схвате да су и сами хомосексуалци.... или лезбијка - и усвајају и испољавају јака осећања одбијања хомосексуалности, због страха од ње и мржње према њој. Оваква стварност пружа полазну основу у проблематичном, тешком и сложеном процесу позитивног формирања хомосексуалног идентитета.[8]

... То је дуг процес који је трајао годинама и укључивао губитке, страхове, конфузију и страх од одбацивања. Овај процес такође прати...велика усамљеност, а понекад са њом чак и самомржња, да би тек касније настала фазе самоприхватања која почиње у комбинацији са делимичним упознавањем и контактом са пријатељима и људима од значаја за њих...

Негативна искуства на Балкану

На основу досадашњих искустава из модернистичко-индивидуалистичких образаца родних односа, улога и идентитета, који значе, између осталог, уважавање индивидуалности и другости, комплементарних радних и породичних улога, висок степен професионалних амбиција, прихватање вредности једнакости – још увек на балканском простору су у другом плану.

Хомосексуални идентитет и религија[уреди | уреди извор]

У већини култура и друштава у свету религија је, ако не главна, онда свакако једна од најјачих снага које успостављају и контролишу ставове према сексу и регулишу сексуално понашање. Како тај „божански ауторитет“ има контролу над судбинама појединаца на овом свету, па их затим награђује, односно кажњава, према заслузи на неком другом свету, она им и објашњава шта је то што је према Богу дозвољено или не;

„Даје упутства за сексуално понашање у којима се наводи ко се сме упуштати у сексуално сједињење, под којим условима, када, како и у коју сврху. Ове упутства за сексуално понашање се тумаче од стране мушких свештеника, рабина, имама, шамана, као и од других појединаца који тврде да се налазе у непосредном контакту са божанским, или да су одређени од стране Бога као његови представници и тумачи. Пол ових тумача сексуалног понашања по Богу није случајно наведен, јер не постоји баш толико религија у којима жене (или они који су пенетрирани, односно они у које је нешто угурано током телесног споја двоје људи) врше ту функцију тумача ... Оваква тумачење којим се уместо прихватања хетеросексуалности као облика сексуалног односа између партнера, а не модел којим се штити све што постоји, можда чини да хомосексуалност, хетеросексуалност и бисексуалност, као феномени, заправо ни не постоје“[29]

Узевши у обзир непобитну чињеницу да је организована религија, произашла из једног оваквог система веровања током минулих векова, нанела доста штете развоју медицинске мисли у средњем веку, она и данас посредно, односно непосредно, на овај или онај начин, не прихватајући званични став медицине, наноси толико бола управо појединцима - верницима, корисницима њених тумачења. Тиме је створила, радије него објаснила, многе недоречености, па често хомосексуалце у трагању за сопственим идентитетом приморава да се запитају да ли је квалитет тумачења Божјег слова, када је у питању хомосексуалност, исправна, јер се њено тумачење коси са тумачењем науке.

Принцип кохерентности[уреди | уреди извор]

Посебан проблем код једног броја хомосексуалаца је принцип кохерентности - који представља покушаје појединаца да се помири са сукобљеним идентитетом. Веома често хомосексуалци западају у сукоб две потребе сукобљених захтева када настју следећи типови комфликта;[30]

  • Кохфликт две потребе, а обе су пожељне, од чега је једна полна а друга из свакодневног живота (нпр вера, породица, дружење са хетеросексуалним особама итд). Оба циља су за хомосексуалца атрактивна али је један привлачнији и он мора да се одлучи за онај који му доноси „већу добит“, када не може да оствари оба истовремено.
  • Конфликт две потребе пожељне и непожељне, од чега је једна полна а друга чини њену нераздвојиву целину. На пример хомосексуалцу се допада истополна особа, али његова (њена) мајка не прихвата истополну везу. Како остварити истополну везу а заобићи „таста (свекрву)“?
  • Конфликт два зла, када хомосексуалац мора да бира између два зла оно мање. На пример када хомосексуалац мора да бира између свог истополног живота и посла у војсци, цркви или посла у некој фирми која не запошљава хомосексуалце - тада неће имати средстава за истополни живот и виталну егзистенцију.

Ако било која од горенаведених сукобљених потреба компромитован, а то је веома чест случај код хомосексуалаца због јаке стигматизације, хомофобије и негативних друштвених, верских па и породичних стигми, појединци ће морати да прилагоде свој идентитет. На пример, апсорбују додатне информације у постојећи идентитет, прилагоде се том идентитету, и поново вреднују свој идентитет, али нажолост то свима и неуспева.

Овај принцип у контексту два контрадикторна идентитета код хомосексуалаца најбоље су приказали у својим истраживањима Jaspal R, Cinnirella M [31] на примеру: муслиманске вероисповести и хомосексуалне опредељености. Многи људи могу у својој свести да нађу компромис одреде и очувају свој идентитет, и определе се за муслиманску веру или хомосексуалну перспективу, али не и за обе, без посебног усаглашавања. Ипак, имајући у виду да ислам често има јак утицај и упориште ка верском опредељењу, у појединих муслимана, ово усаглашавање је често тешко и неодрживо.

Из перспективе теорије идентитета Jaspal R, Cinnirella M (2010) су утврдили како хомосексуални муслимани регулишу своје конфликте идентитета и при томе открили три кључне стратегије;

  • Прво, након што би појединац дуго размишљао да ли је његова хомосексуалност нешто неморално, он би понекад изрекао, ...да Алаха има, он ме је овако створио или захтевао, то није моја грешка. Бог је одлучио да сам геј, зар не?. Оваква размишљања смањују конфликт између његовог сексуалног и верског идентитета. Приписујући одговорност Алаху, муслиман умањује своју ефикасност, али би требало тиме да повећа самопоуздање, јер не виде себе као грешника. Слично томе, неки појединци се понекад позивају на тумачења Курана од стране људи. Наводећи да је Куран тако схваћен од стране хетеросексуалних људи.
  • Друго, неки геј хомосексуалци умањују свој хомосексуални идентитет, и своје понашање сматрајући то нечим пролазним. За њих је хомосексуалност нешто неморално. Међутим, верују да то Сатана искушава муслимане, тако делимично приписујује своје понашање екстерним изворима. Они поштујући Куран, сматрају да преко њега могу да очувају континуитет са својом прошлошћу. Ти појединци се надају да могу да се одупру хомосексуалним искушењима у будућности.
  • Треће, неки појединци приписује своју хомосексуалност, барем делимично, својој социјализације у Британији. Један део испитаника је признао да су они рођени геј хомосексуалци, и да сматрају да морају да превазиђу своју хомосексуалност желећи да живе у Британији.

Хомосексуалци морају у борби за своје нагоне да остваре хармоничан и одржив живот,[32][33] са нимало гостољубивом средином, и реализују и један од кључних принципа појединца а то је психолошка кохерентност: тј треба да усагласе свој конфликт идентитета.

Одлуке о будућности[уреди | уреди извор]

За неке ЛГБТ особе, нелагодности произилазе из несклада између њиховог изглед и начин на који они осећају да могу да постану екстремни кроз детињство, адолесценцију до одраслог доба. У адолесценцији, стрес изазван стигматизацијом и хомофобијом средине, отежава почетак пубертета, када се тело развија, јер се противи свом урођеном родном идентитету.

У Холандији, САД, Аустралији и неким другим развијенијим земаљама, младим људи могу да имају медицинску подршку како би суспендовали пубертет, што им омогућава више времена да се потврде да ли желе да живе као мушкарци или као жене у њиховом животу када постану одрасле особе.

Међутим, у том сукобу ЛГБТ особе могу да доживе полну дисфорију због које често живе много година у родном идентитету који друштво очекује од њих све док, коначно, њихова невоља не постане неподношљива и они тада пролазе кроз фазу транзиције ка сталном животу у складу са полном улогом која је удобнија за њих. Након што успоставе осећај своје целовитости, ЛГБТ особе су онда боље „оспособљене“ да себи и друштву, пруже пун допринос у свим сферама живота. Зато многи од оних који живе све време у новом родној улози желе да себе сматрају обичним мушкарцима и женама.

У потрази за психолошким факторима стабилности ЛГБТ особа често стварају све већу повезаност стратегије личног ангажовања кроз разблажење стресогених утицаја. Зато појединци избегавају самокатегоризацију као 'геј' него конципирају и подешавају и прилагођавају своју хомосексуалност пре свега другојачијим понашањем. Иако ово изгледа као заштита психолошке кохерентности њиховог идентитета, ипак она доводи до дисонанце између сексуалног понашања и друштвеног и верског идентитета. Зато се јавља тенденција међу појединим ЛГБ особама да оне сагледавају и да концептуализују своје сексуалне понашање као „грешку природе“ чије је порекло „ипак“ вантелесно [31]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Општеприхваћено је да се термин хомофобија данас тумачи и користи у смислу знатно ширем него што реч етимолошки означава. Хомофобија није само страх од особа склоних истополним сексуалним односима, већ означава широк дијапазон осећања, ставова и понашања која носе негативан набој према хомосексуалцима (ЛГБТ). За разлику од других фобија, које су дисфункционалне по појединца, хомофобија је, напротив, врло функционална, јер генерише доминантан тип друштвених вредности и чини хомофобичне појединце интегрисаним у маинстреам систем вредности.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Amiot, C. E., de la Sablonnie`re, R., Terry, D. J., & Smith, J. R. (2007). Integration of social identities in the self: Toward a cognitive-developmental model. Personality and Social Psychology Review, 11, 364–388
  2. ^ Hofman, J. E. (1988). Social identity and intergroup conflict: An Israeli view. In W. Stroebe, A. W. Kruglanski, D. Bar-Tal, & M. Hewstone (Eds.), The social psychology of intergroup conflict (pp. 80–102). New York: Springer Verlag.
  3. ^ Coyle, A., & Rafalin, D. (2000). Jewish gay men’s accounts of negotiating cultural, religious and sexual identity: A qualitative study. Journal of Psychology and Human Sexuality, 12, 21–48.
  4. ^ Jane Connor i Alison Thomas-Cottingham, Homophobia, na internet adresi [1] Приступљено 27.8.2013.
  5. ^ Deklaracija SZO iz Alma Ate, (1974)
  6. ^ J. D. Delamater and J. Shibley Hyde (1998). „Essentialism Vs Social Constructionism in the Study of Human Sexuality”. Journal of Sex Research. 35 (1): 10—18. doi:10.1080/00224499809551913. .
  7. ^ J. Eschoffier, 1998. American Homo: Community and Perversity, Berkeley, Los Angeles and London, University of California Press.
  8. ^ а б Мршевић З, 2009: Ка демократском друштву: истополоне породице, Београд, Институт друштвених наука.
  9. ^ АPА, Answers to Your Questions: For a Better Understanding of Sexual Orientation and Homosexuality, The American Psychological Association, Washington, DC, 2008; rientation.pdf
  10. ^ Bailey, J. Michael (1993-03-01). „Heritable Factors Influence Sexual Orientation in Women”. Archives of General Psychiatry. 50 (3): 217—223. ISSN 0003-990X. PMID 8439243. doi:10.1001/archpsyc.1993.01820150067007. 
  11. ^ M. R. Kauth, True Nature: A Theory of Sexual Attraction, New York, Boston, Dordrecht, London, Moscow, Kluwer Academic/Plenum Publishers. 2000.
  12. ^ J. Terry, An American Obession: Science, Medicine, and Homosexu- ality in Modern Society, Chicago and London, The University of Chica- go Press. 1999.
  13. ^ J. Stacey, and T. Biblarz, (How) Does the Sexual Orientation of Parents Matter?, American Sociological Review, 66, 2001. 159– 183.
  14. ^ B. J. Cohler, and R. M. Galatzer-Levy, The Cour- se of Gay and Lesbian Lives: Social and Psychoanalytic Perspectives, Chicago and London, The University of Chicago Press, 2000.
  15. ^ Stacey, Judith; Biblarz, Timothy J. (2001). „(How) Does the Sexual Orientation of Parents Matter?”. American Sociological Review. 66 (2): 159. ISSN 0003-1224. JSTOR 2657413. doi:10.2307/2657413. 
  16. ^ J. Weeks, Sexuality and Its Discontents Meanings: Myths and Modern Sexualities. London, Routledge and Kegan Paull. 1995.
  17. ^ W. H. DuBay, Gay Identity The Self Under Ban. Jefferson, NC and London, McFarland and Company, Inc. Publishers 1987..
  18. ^ Patterson, Charlotte J. (1995). „Lesbian and gay parenting: A resource for psychologists”. PsycEXTRA Dataset. doi:10.1037/e523572009-001. Приступљено 2023-09-28. 
  19. ^ „Репродуктивно здравље”. www.crvenalinija.org. Приступљено 2023-09-28. 
  20. ^ Throckmorton, Warren (2007). „Sexual Identity Therapy Guidelines: A Framework for Navigating Religious Conflicts”. PsycEXTRA Dataset. doi:10.1037/e682872007-001. Приступљено 2023-09-28. 
  21. ^ Stein, Terry S (1996). „Homosexuality and Homophobia in Men”. Psychiatric Annals. 26 (1): 37—40. ISSN 0048-5713. doi:10.3928/0048-5713-19960101-11. 
  22. ^ Hannan, Kristi L.; Slater, Suzanne (1996). „The Lesbian Family Life Cycle”. Journal of Marriage and the Family. 58 (3): 807. ISSN 0022-2445. JSTOR 353745. doi:10.2307/353745. 
  23. ^ а б в Levesque, Roger J. R. (2011), „Sex Roles and Gender Roles”, Ур.: Levesque, Roger J. R., Encyclopedia of Adolescence (на језику: енглески), Springer, стр. 2622—2623, ISBN 978-1-4419-1695-2, doi:10.1007/978-1-4419-1695-2_602, Приступљено 2023-09-28 
  24. ^ Strommen, Erik F. (2020-12-14), "You're a What?": Family Member Reactions to the Disclosure of Homosexuality, Routledge, стр. 37—58, ISBN 978-1-315-86415-0, S2CID 242210117, doi:10.4324/9781315864150-2, Приступљено 2023-09-28 
  25. ^ Rodríguez-Lluesma, Carlos (2018-10-04). „GIDDENS, ANTHONY, Modernity and Self-Identity. Self and Society in the Late Modern Age, Polity Press, Cambridge, 1991, 256 págs.”. Anuario Filosófico: 427—428. ISSN 2173-6111. S2CID 252802767. doi:10.15581/009.26.31171. 
  26. ^ Jokić-Begić, N. (2008). Psihosocijalne karakteristike transseksualnih osoba u Hrvatskoj, Socijalna psihijatrija, 36(3).
  27. ^ Drescher, Jack; Leli, Ubaldo (2004-10-22). Transgender Subjectivities. Routledge. ISBN 978-0-367-80681-1. doi:10.4324/9780367806811. 
  28. ^ Jokić-Begić, N. i sur. (2008). Transseksualnost: život u krivom tijelu? Liječnički vjesnik, 130: 237-247.
  29. ^ Бесмир Фидахић, Изгубљено у преводу, Ревија Одјек, Сарајево, пролеће 2008.
  30. ^ „Кохеренцијска терапија: шта је то и како се користи у психологији - Психологија - 2023”. warbletoncouncil (на језику: српски). Приступљено 2023-09-28. 
  31. ^ а б Jaspal, R.; Cinnirella, M. (2010). „Coping with potentially incompatible identities: Accounts of religious, ethnic, and sexual identities from British Pakistani men who identify as Muslim and gay” (PDF). British Journal of Social Psychology. 49 (4): 849—870. PMID 20170600. doi:10.1348/014466609X485025. 
  32. ^ Patthum, T.; Kessomboon, P.; Sinsuphan, N.; Ratanasiri, A. (2010). „Abstract-PubMed”. Journal of the Medical Association of Thailand = Chotmaihet Thangphaet. 93 (Suppl 3): S6—11. PMID 21302406. 
  33. ^ Johnson, W. D.; Diaz, R. M.; Flanders, W. D.; Goodman, M.; Hill, A. N.; Holtgrave, D.; Malow, R.; McClellan, W. M. (2008). „Abstract-PubMed”. The Cochrane Database of Systematic Reviews (3): CD001230. PMID 18646068. doi:10.1002/14651858.CD001230.pub2. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Развој_идентитета_ЛГБТ%2B_особа&oldid=27543184”