Рудолф Слански

С Википедије, слободне енциклопедије
рудолф слански
Лични подаци
Датум рођења(1901-06-31)31. јун 1901.
Место рођењаНезвјестице,  Аустроугарска
Датум смрти3. децембар 1952.(1952-12-03) (51 год.)
Место смртиПраг,,  Чехословачка
Професијаполитичар
Генерални секретар КП

Рудолф Слански (31. јули 1901. - 3. децембар 1952.) био је водећи чешки комунистички политичар. Заузимајући функцију генералног секретара партије после Другог светског рата, био је један од водећих стваралаца и организатора комунистичке владавине у Чехословачкој. Након раскола између Јосипа Броза Тита из Југославије и совјетског премијера Јосифа Стаљина, потоњи је покренуо талас „чишћења“ одговарајућих руководстава Комунистичке партије,[1] да би спречио још веће поделе између Совјетског Савеза и његових централноевропских[2] “сателитских" земаља. У Чехословачкој, Слански је био један од 14 лидера ухапшених 1951. и подвргнут групном намештеном суђењу у новембру 1952. године, када је и оптужен за велеиздају. После осам дана, 11 од 14 оптужених је осуђено на смрт. Над Сланским је казна извршена пет дана касније.

Младост[уреди | уреди извор]

Слански је био Јеврејин, рођен у месту Незвјестице, сада у градској четврти Плзењ.[3] Средњу школу похађао је у Плзњу на Трговачкој академији. По завршетку Првог светског рата отишао је у Праг, главни град, где је открио левичарску интелектуалну сцену у институцијама као што је Марксистички клуб. 1921. године Слански се придружио Комунистичкој партији Чехословачке када се одвојила од Социјалдемократске партије. Ушао је у партију и постао виши поручник њеног вође, Клемента Готвалда. На Петом конгресу странке 1929. године, Слански је именован за члана председништва партије и Политбироа, а Готвалд је постао генерални секретар.

Од 1929. до 1935. године Слански се крио због илегалног статуса Комунистичке партије. 1935. године, након што је партији било дозвољено да учествује у политици, и он и Готвалд изабрани су у Народну скупштину. Њихово напредовање је, међутим, било заустављено, када је Чехословачка била подељена на Минхенској конференцији 1938. године. Када је у октобру 1938. године нацистичка Немачка окупирала Судете, Слански је заједно с већим делом остатка чехословачког комунистичког руководства побегао у Совјетски Савез.

У Москви, Слански је радио на емисијама за Чехословачку преко Радио Москве. Преживео је одбрану Москве од Немаца током зиме 1941-42. Његово искуство у Москви довело га је у контакт са совјетским комунистима и често бруталним методама за које су се залагали ради одржавања партијске дисциплине.

1943. године нека жена је присилно отела из колица за бебе малолетну Сланскијеву ћерку Нађу, у присуству његовог осмогодишњег сина Рудолфа, који је пружао отпор. Жена је знала детаље о госпођи Слански, укључујући и њен посао у Радио Москви. Ни Нађа ни починиоци никада нису пронађени. Сланскијева удовица рекла је да су писали захтеве и упите полицији и самом Стаљину, а сви су остали без одговора.[4] [5]

Док је био у егзилу у Совјетском Савезу, Слански је такође организовао јединице чехословачке војске, са којима се 1944. вратио у Чехословачку да би учествовао у Словачком националном устанку.

Моћ у послератном периоду[уреди | уреди извор]

1945. године, после Другог светског рата, чехословачки лидери који су се вратили из егзила, из Лондона и Москве, Слански је био међу њима, одражавали су састанке који су водили до стварања нове владе Националног фронта под Едвардом Бенешом. На 8. Конгресу Чехословачке комунистичке партије у марту 1946, Слански је постао генерални секретар Комунистичке партије. То га је учинило човеком број два у странци иза председника странке Готвалда, који је постао вођа коалиционе владе након избора одржаних те године.

Комунистичка партија је 1948. одузела власт у фебруарском пучу. Слански је тако постао други најмоћнији човек у држави иза Готвалда. Две године касније, као злослутни знак ствари које предстоје, Готвалд је оптужио двојицу блиских сарадника Сланског, Отта Шлинга и Беджиха Реицина, за злочине против Комунистичке партије. Слански је учествовао у њиховој чистки јер није имао довољно утицаја да се бори против оптужби. Слански је такође оптужен за економске и индустријске проблеме, што га је коштало подршке. Ипак, добио је Орден социјализма, врхунско одликовање, 30. јула 1951. године, а књига његових говора у прилог социјализму биће објављена под насловом Према победи социјализма.

Суђење[уреди | уреди извор]

У новембру 1952. године Слански и 13 других високих комунистичких бирократа (од којих су 10 били Јевреји) ухапшени су и оптужени да су Титоисти и ционисти; службена реторика СССР-а окренула се против ционизма.

Партија је тврдила да је Слански био шпијун у оквиру дела међународне западно-капиталистичке завере да поткопава социјализам и да би његово кажњавање била освета за нацистичка убиства чешких комуниста Јана Шверма и Јулиуса Фучика током Другог светског рата.

Неки историчари кажу да је Стаљин желео потпуну послушност и претио чисткама „националних комуниста“. Према овој теорији, Готвалд је, страхујући за властиту сигурност, одлучио жртвовати свог дугогодишњег сарадника Сланског.

Други историчари, међутим, кажу да је ривалство између Сланског и Готвалда ескалирало након државног удара 1948. Слански је почео учвршћивати своју власт у секретаријату странке и постављати више присталица своје странке на положаје у влади, посежући за Готвалдовом функцијом председника након Бенешеве оставке. Стаљин је подржао Готвалда јер је веровао да има веће шансе да изгради чехословачку привреду до положаја у ком би могла почети да производи корисне производе за Совјетски Савез.

Шта год да је био случај, Сланском је нашкодио имиџ "космополитског" лика (био је Јеврејин, у време када су преко Источног блока, под утицајем СССР-а, јеврејске вође коришћене као жртвени јарци због несташица и економских проблема), што је омогућило Готвалду и његовом савезнику Антоњину Запотоцкију, који су били националисти, да га оптуже за припадност буржоазији. Слански и његови савезници су такође сметали старим члановима странке, влади и политичком бироу странке. Након хапшења, Слански је био мучен и покушао је самоубиство.

Суђење народним вођама почело је 20. новембра 1952. године у Сенату државног суда, а тужилац је био Јосеф Урвалек. Трајало је осам дана. Било је уочљиво по снажном антисемитском тону: Слански и 10 од 13 оптужених били су Јевреји. Као и на московским намештеним суђењима крајем 1930-их, оптужени су се понашали кукавички пред судом, признајући кривицу и тражили су да буду кажњени смрћу. Слански је проглашен кривим за активности у оквиру "Троцкизма - Титоизма - Ционизма, у служби америчког империјализма" и јавно је[6] обешен у затвору Панкрац 3. децембра 1952. године. Његово тело је кремирано, а пепео разбацан по леденом путу ван Прага.

Постхумно[уреди | уреди извор]

Након Стаљинове смрти, Антоњин Новотни је критиковао Сланског због увођења стаљинистичких метода испитивања у Чехословачкој. Слански и остале жртве намештеног суђења су у априлу 1963. године ослобођени по кривичном закону и потпуно рехабилитовани и ослобођени кривице у мају 1968. године. Након плишане револуције 1989. године, нови председник Вацлав Хавел, именовао је Сланскијевог сина, такође Рудолфа, за чешког амбасадора у Совјетском Савезу.[7]

Слански је био најмоћнији политичар погубљен за време владавине Комунистичке партије у Чехословачкој. Након тога, третман лидера који нису били погодни постао је цивилизован: њима је одузимана само моћ и слати су у пензију.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Lukes 1999, стр. 161–162
  2. ^ In the West prior to 1990, the "Communist countries" east of Germany, Austria, and Italy and west of the Soviet Union were collectively known as "Eastern Europe".
  3. ^ „Czech Party Again Ousts Mrs. Slansky”. The New York Times. 28. 12. 1970. Приступљено 9. 3. 2019. „Rudolf Slansky, former sec retary general of the Czecho slovak Communist party and a Jew” 
  4. ^ Slánská, Josefa 1969: 121-125, cited at Lukeš: 7
  5. ^ There is an English translation of a story recounted by Ignác Bilík (which Bilík claimed to have been told in prison by Evžen Löbl (Eugen Loebl), a co-defendant in the future Slánský trial), which contradicts Josefa Slánská's memoir. Rudolf Slánský allegedly discovered that his daughter had been abducted by the wife of a high-ranking Soviet official, and was allegedly too intimidated by the power of such people in the Soviet system to try and retrieve his daughter. This apparently fourth hand account is published online at Paměť národa (Website), including the sound recording of Bilík's narration. Архивирано на сајту Wayback Machine (5. фебруар 2017)
  6. ^ Brent, Jonathan and Naumov, Vladimir P., Stalin's Last Crime, John Murray (Publishers), London, 2003, page 191
  7. ^ Stokes, Gale. From Stalinism to Pluralism: A Documentary History of Eastern Europe Since 1945. 1996, page 66.

Литература[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Рудолф_Слански&oldid=26694880”