Салмонела

С Википедије, слободне енциклопедије

Салмонела, Salmonella
Електронски појашњена скенирајућа електронска микрографија приказује Salmonella Typhimurum (црвено) како напада културу људских ћелија
Научна класификација e
Домен: Bacteria
Тип: Pseudomonadota
Класа: Gammaproteobacteria
Ред: Enterobacterales
Породица: Enterobacteriaceae
Род: Salmonella
Lignières, 1900
Врсте и подврсте[1]

Салмонела (Salmonella) је род штапићастих Грам негативних бактерија који може проузроковати тифоидну грозницу, паратифоидну грозницу и тровање хране.[2][3]

Салмонеле разлажу велики број угљених хидрата уз стварање киселине и гаса. Серотип Salmonella typhi има специфичне биохемијске карактеристике које се разликују од осталих серотипова. Ова бактерија разлаже глукозу и манитол без стварања гаса, ферментише дулцитол, арабинозу, рамнозу, разлаже мукате и ацетате, декарбоксилише лизин, али не и орнитин.[4] Салмонеле не разграђују лактозу, сахарозу и уреју, а продукују H2S (водоник-сулфид). Салмонеле добро расту и размножавају се на великом броју подлога, а самим тим могу се развијати и у великом броју намирница различитог састава. Салмонеле се размножавају у температурном интервалу од 5 до 47°C. Температуре изнад 60 °C уништавају их за неколико минута. Оптималне вредности pH за салмонеле су у интервалу 6,5-7,5, а могу се размножавати и при вредностима од 4,5-9,0. Могу преживети у намирницама у којима је активност воде aw ≥ 0,94. Салмонеле су осетљиве према хлору, хлорним једињењима и хлорамфениколу, а отпорне су према дејству сулфонамида и бензил-пеницилина. Неки адитиви, конзерванси, зачини и стартер културе, сами или синергистички са другим параметрима (pH, aw (активност воде), температура) успоравају или заустављају размножавање Салмонела. У раствору кухињске соли салмонеле могу преживети неколико месеци, а у прашини преко 80 дана. Салмонеле могу бити присутне у рекама, отпадним водама, канализацији и другим водама и ђубривима.[5] Поједине врсте се налазе у намирницама анималног порекла, рибљем, коштаном и месном брашну.

Салмонеле синтетишу ендотоксин, који је по свом саставу глицидо-липидо-полипептидни комплекс. Ретко синтетишу егзотоксин. Донедавно је владало мишљење да нису све салмонеле патогене за људе. Међутим, искуства су показала да су практично све салмонеле штетне за човека.[5] Код људи узрокују цревне инфекције, менингитисе, ендокардитисе и друго. Људи се најчешће заразе преко јаја, меса и млека, као и водом.

Салмонелоза[уреди | уреди извор]

Салмонелоза је обољење желудачно-цревног тракта људи и животиња. Салмонелозе су примарно болести домаћих животиња, које се на човека преносе конзумирањем хране анималног порекла, контаминиране Салмонелом и њеним токсином. Салмонелоза је први пут откривена 1885. године у Немачкој као обољење људи настало након конзумирања меса од болесног коња. Из тог меса, а три године касније и из меса оболеле краве, изолован је до тада непознат микроорганизам, назван Salmonella enteritidis. Након тога, многи микроорганизми слични салмонели откривени су код оболелих људи и животиња, али и у храни која је изазвала тровање људи.[5]

Подела[уреди | уреди извор]

Салмонелозе људи се могу поделити у следеће групе:

  • Општа циклична заразна обољења, од којих су најзначајнији тифус и паратифуси, које изазива S. enterica subsp. enterica
  • Алиментарне токсикоинфекције, изазване ослобађањем ендотоксина након разарања бактеријске ћелије у дигестивном тракту
  • Ентеритисе, који се развијају споро, са проливима.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Salmonella. NCBI taxonomy. Bethesda, MD: National Center for Biotechnology Information. Приступљено 27. 1. 2019. 
  2. ^ Ryan, KJ; Ray, CG, ур. (2004). Sherris Medical Microbiology (4. изд.). McGraw Hill. ISBN 978-0-8385-8529-0. 
  3. ^ Jovana Matić (2009). „Патогене бактерије у храни”. 
  4. ^ Radanov Pelagić, Veselina (2000). Mikrobiologija stočne hrane. Novi Sad: Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet. стр. 47. 
  5. ^ а б в Radanov Pelagić, Veselina (2000). Mikrobiologija stočne hrane. Novi Sad: Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet. стр. 47. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]