Сеча кнезова

С Википедије, слободне енциклопедије
Сеча кнезова
Погубљене српске вође
МестоБеоградски пашалук
Датум23—29. јануара 1804.
МетаЗначајни Срби
Врста нападаУбиства и напади
Убијено72+
Архимандрит Хаџи Рувим (седи) и игуман Хаџи Ђера
Поставка Сеча кнезова у музеју „Муселимов конак” у Ваљеву, згради у којој су били заточени Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин

Сеча кнезова je погубљење српских народних главара 1804. године које су спровеле дахије. Циљ дахија је био да погубљењем кнезова спрече побуну, али је она само убрзала избијање Првог српског устанка.[1]

Позадина[уреди | уреди извор]

Након повратка јањичара у Београдски пашалук, њихове вође дахије су убиле Хаџи Мустафа-пашу и преузеле власт. Њих четворица: Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф и Мехмед-ага Фочић су поделила пашалук на четири дела и увела диктатуру. Дахије су укинуле повластице које је султан Селим III дао Србима 1793. и 1794. године, сами убирали порезе и друге дажбине, судили и пресуђивали по својој вољи.[1]

Стање у пашалуку створено јањичарским терором утицало је на уједињење свих српских друштвених снага (сељачке масе, старешински и трговачки слој) да се дигну на устанак. У Земуну се окупио велики број Мустафа-пашиних пријатеља, Срба и Турака, међу којима је најактивнији био Петар Ичко, а на турској страни највише се истицао некадашњи пашин благајник Хасан-бег, на чијој је страни био и приличан број спахија, који су били угрожени од дахија. Они су већ у лето 1802. године покушали да организују неки већи покрет у пашалуку, али су због преране акције око Пожаревца и испод Авале, претрпели неуспех.[1] Након овог пораза, притисак који су дахије вршиле на спахије био је све већи. Побуњеници су већ тада упутили писмо Цариграду у којем траже помоћ султана Селима III.[тражи се извор]

Почетком 1803. године састало се 12 кнезова ваљевске нахије, међу којима су се нарочито истицали Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин. На овом састанку одлучено ја да се за 8 месеци подигне устанак. Неке старешине из Шумадије су се такође састале и донеле сличну одлуку. Крајем исте године Алекса Ненадовић је упутио једно писмо аустријском команданту у Земуну мајору Митезеру, у којем је констатовано да су Срби посвађали дахије и да ће највероватније доћи до оружаног сукоба између њих.[тражи се извор]

Сеча кнезова[уреди | уреди извор]

Гроб Илије Бирчанина, у манастиру Ћелије

Oво писмо је пало у руке дахијама, који су тек тада увидели какве је ситуација у Београдском пашалуку. Бојећи се и аустријске интервенције у могућем устанку, дахије су организовале погубљења старешина, 4. фебруара 1804. године, у којој је побијена већина истакнутијих Срба трговаца, кнезова, свештеника, нарочито оних који су се истакли у борби против јањичара и у Кочиној крајини.[тражи се извор]

Народна епика је била врло развијена у доба Првог српског устанка и пропратила је све значајније догађаје из устаничких борби. Филип Вишњић у својој песми Почетак буне против дахија.[тражи се извор]

Он бележи овај догађај стиховима:

Поћи ћемо из нашега града

Кроз нашије седамн'ест нахија,

Исјећ' ћемо све Српске кнезове,

Све кнезове, Српске поглавице,;

И кметове, што су за потребе,

И попове Српске учитеље,

Само луду ђецу оставити,

Луду ђецу од седам година,

Пак ће она права бити раја,

И добро ће Турке послужити.

Жртве[уреди | уреди извор]

Споменик у Ваљеву.
Гроб Стевана Андрејевића Палалије, у манастиру Рајиновцу

Они које су Турци убили током сече кнезова су[2]:

Уједно су и Мула Јусуф у грочанској нахији, Кучук Алија у Поморављу, а Мехмед-ага Фочић у западној Србији вршили покоље. Побијено је више од стотину виђенијих Срба.[тражи се извор]

Они који су Дахије хтели убити током сече кнезова али су се на време склонили од потере[2], су:

Последице[уреди | уреди извор]

Овај чин није смирио Србе, већ их је само још више разљутио. На Сабору у Орашцу 14. фебруара 1804. донесена је одлука да се подигне буна на дахије. За вођу буне је изабран Ђорђе Петровић — Карађорђе.[тражи се извор]

Дахије су у ноћи између 5. и 6. августа на острву Ада Кале на Дунаву, погубљене од стране Миленка Стојковића.

Погубљење кнезова Алексе и Илије документовао је прота Матеја Ненадовић у чувеним Мемоарима („одведени су око 80 фати ниже ћуприје на пољицу до Колубаре”), а опевао слепи гуслар Филип Вишњић у песми Почетак буне против дахија.[3]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Ћирковић 2004, стр. 182.
  2. ^ а б Списак урађен према тексту Вука Караџића Прва година Српскога војевања на даије у Даници за 1828, чланку Топола: Сеча кнезова Архивирано на сајту Wayback Machine (14. октобар 2007) и песми Филипа Вишњића Почетак буне против дахија. Списак треба допуњавати како се кад дође до података.
  3. ^ „Početak bune protiv dahija – Filip Višnjić”. www.boske.rs. Приступљено 2021-02-02. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Сеча кнезова на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сеча_кнезова&oldid=27429390”