Синиша Михајловић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Синиша Михајловић
Siniša Mihajlović.JPG
Михајловић као тренер Фјорентине 2010.
Лични подаци
Пуно име Синиша Михајловић[1]
Надимак Барбика[2]
Датум рођења (1969-02-20)20. фебруар 1969.(50 год.)[1]
Место рођења Вуковар, СР Хрватска, СФРЈ
Позиција Леви бек
Клупске информације
Тренутни клуб
Болоња (тренер)
Јуниорска каријера
Борово
Сениорска каријера*
Године Клуб Наст. (Гол)
1986—1988
1988—1990
1990—1992
1992—1994
1994—1998
1998—2004
2004—2006
Борово
Војводина
Црвена звезда
Рома
Сампдорија
Лацио
Интер
Укупно
41 (5)
73 (19)
38 (9)
54 (1)
110 (12)
126 (20)
25 (5)
467 (71)
Репрезентативна каријера
1991—2003 СФРЈ / СРЈ / СЦГ 63 (10)
Тренерска каријера
2006—2008
2008—2009
2009—2010
2010—2011
2012—2013
2013—2015
2015—2016
2016—2018
2018
2019—
Интер (помоћни)
Болоња
Катанија
Фјорентина
Србија
Сампдорија
Милан
Торино
Спортинг Лисабон
Болоња

Синиша Михајловић (рођен 20. фебруара 1969. године у Вуковару, СФРЈ) је бивши српски фудбалер и садашњи фудбалски тренер. Тренутно је тренер Болоње. Каријеру је почео као лево крило, да би преласком у Италију био прекомандован у одбрану, где је играо до краја играчке каријере. За репрезентацију Југославије Михајловић је одиграо 63 утакмице и постигао 10 голова[1], а за исту је учествовао и на Светском првенству 1998. и Европском првенству 2000.

Познат је као један од најбољих извођача слободних удараца у свету.[3] Он и Ђузепе Сињори су једини играчи који су у Серији А постигли три поготка на једној утакмици из слободних удараца, а такође држи рекорд по броју постигнутих голова из слободних удараца у Серији А заједно са Андреом Пирлом (28).[4]

После завршетка играчке каријере радио је као помоћни тренер у Интеру до 2008 и у том периоду освојио још две титуле првака као и један трофеј суперкупа Италије. Поред Интера је био и тренер Болоње, Катаније, Фјорентине, фудбалске репрезентације Србије, Сампдорије, Милана, Торина и Спортинга из Лисабона.

Играчка каријера[уреди]

Почетак[уреди]

Прошао је све млађе категорије Борова из Вуковара, а 1986. је са 17 година пребачен у први тим. За први тим је дебитовао 25. маја 1986. у Белом Манастиру против тамошње Шпарте, а Михајловић је постигао гол у мечу који је завршен резултатом 1:1. Прва плата у Шпарти му је износила 500 швајцарских франака.[5] Привукао је пажњу на себе и играњем за репрезентацију СР Хрватске на међурепубличким такмичењима млађих категорија.

Крајем пролећа 1987, Динамо из Загреба је био заинтересован да у свој тим доведе Михајловића.[5] Јосип Куже и Ћиро Блажевић су га посматрали на тренинзима и нудили му да одигра неколико утакмица на турниру и Немачкој са Динамом, где је проглашен за најбољег играча тог турнира,[6] али договори су тада пропали иако је Михајловић одиграо неколико мечева за загребачки тим.

Крајем исте године, Динамо је поново показао интересовање за Михајловића, с тим што је тада темпераментни тренер Ћиро Блажевић изјавио да Динамо има довољно добре играче на средини терена, па би Михајловић био четврта опција у тиму, као и да би требало да ошиша своју дугу плаву косу.[7]

„Мислио сам да је важно какав сам играч, а не какву фризуру имам. Због тога што нисам прихватио понуду Динама, Мирко Јозић није ме звао у Чиле, али осветио сам му се кад сам са Звездом постао првак света, баш против Јозићевог Коло Кола.”

— Синиша Михајловић[7]

Војводина[уреди]

У лето 1988. прелази у Војводину, заједно са још неколико тадашњих талентованих играча као што су Славиша Јокановић, Будимир Вујачић и Mиpocлaв Taњгa. Већ у првој сезони је постао стандардни првотимац са 31 одиграних утакмица и 4 постигнута гола, а под вођством тренера Љупка Петровића Војводина је те сезоне 1988/89. након 23 године постала првак државе.[8]

Наредне сезоне Војводина је учествовала у европском купу, други пут у клупској историји. Противник је био мађарски Хонвед. У првој утакмици Хонвед је победио 1:0. Другу утакмицу, коју је Војводина одгирала код куће, завршена је резултатом 2:1, али је, због правила више голова постигнутих у гостима, Хонвед изборио пласман у наредну рунду. Меч је обележила контроверзна ситуација када је Михајловић постигао руком први гол на асистенцију Милоша Шестића.[9]

Црвена звезда[уреди]

Након две и по сезоне проведене у Војводини, Михајловић 10. децембра 1990. потписује уговор са Црвеном звездом. Он се веома брзо уклопио у новом тиму који је био пун врхунских фудбалера као што су Дејан Савићевић, Роберт Просинечки, Владимир Југовић итд., а који је водио његов стари тренер из Војводине, Љупко Петровић. У првој сезони одиграо је 14 лигашких утакмица и Црвена звезда је на крају освојила титулу, али из те сезоне највише се памти његов гол из слободног ударца у реваншу полуфинала Купа европских шампиона против Бајерн Минхена, као и његов шут у надокнади времена кад се лопта одбила од Клауса Аугенталера у гол и одвела Црвену звезду у финале. У финалу Купа европских шампиона 1990/91. Црвена звезда је након 0:0 у регуларном делу и продужецима била боља у извођењу пенала против Олимпик Марсеља и постала првак Европе, а Михајловић је био један од петорице играча Звезде који су били прецизни са 11 метара.

„Памтим добро тај меч. Мислим да је то било најдосадније финале у историји Купа шампиона. Открићу вам нешто: Чак нас седам из првог тима је само неколико сати пред меч добило касете са утакмицама Олимпика. Сећам се да је тада Љупко Петровић рекао: "Уколико их нападнемо, оставићемо им места за контранападе". Одмах сам га питао шта да радимо онда, да би он казао: "Када имате лопту, вратите им је". Провели смо 120 минута на терену скоро без пипања лопте. Отишло је касније у пенале, а Аморос је промашио први, док смо ми погодили сваки. Да смо се надигравали са њима, онда бисмо сигурно изгубили. Не због тога што су они били јачи од нас, већ због тога што су навикли да играју такве мечеве. Имали смо у тиму децу од 21, 22 и 23 године и нису нам даване велике шансе. Било је тешко чути тренера који нам говори да би требало да им препуштамо лопту. Ипак, прихватали смо сви тренерову реч, јер је то морало да се поштује. То је ствар културе. У Источној Европи, укључујући и Русију, није било толико демократије колико је било у Италији и Шпанији. Играчи су били као војници. Ипак, ја сам другачији од великог Петровића. Ја увек припремам екипу да иде на победу, чак и против бољих тимова од Фиорентине. Очигледно је то велики ризик, али то је моја филозофија.”

— Синиша Михајловић о победи у Барију.[10]

Децембра исте године са Звездом је освојио и Интерконтинентални куп, након што су победили у Токију чиленаски Коло Коло са 3:0.[7] Након веома успешне прве сезоне у клубу, Михајловић је у Звезди играо још у сезони 1991/92. када је поново освојена титула шампиона.

Рома[уреди]

На лето 1992. прешао је у италијанску Рому за 8,5 милијарди италијанских лира[11], а и ту се веома брзо уклопио и већ у првој сезони забележио 29 лигашких наступа, али клуб је има разочаравајућу сезону јер је завршио на 10. месту Серије А. Михајловића је због дугорочне повреде левог бека Амедеа Карбонија тренер Вујадин Бошков на пола пута кроз сезону пребацио са левог крила на позицију левог бека. Наступао је и у Купу УЕФА те сезоне, у којој је Рома изгубила у четвртфиналу од Борусије Дортмунд. Михајловић је постигао погодак из слободног ударца у првој утакмици, који је био уједно и једини гол на том мечу,[12] док је другу утакмицу Борусија добила резултатом 2:0.[13]

Наредне сезоне у Роми, на место Вујадина Бошкова дошао је Карло Мацоне који је Михајловића оставио на позицији левог бека, чиме је он био незадовољан. Касније је изјавио да су му у Роми биле „најгоре две сезоне у његовој каријери”.

Сампдорија[уреди]

Током летњег прелазног рока 1994. Михајловић је прешао у трећепласирани клуб из претходне сезоне Серије А и освајача Купа, Сампдорију, који је водио Свен Горан Ериксон. Михајловић је потписао уговор са Сампдоријом иако је претходно имао понуду из Ђенове коју није прихватио. У то време су у Сампдорију из Интера дошли Валтер Зенга и Рикардо Фери у замену за Ђанлуку Паљуку. Михајловић је тако такође постао саиграч са сународником Владимиром Југовићем у периоду од једне сезоне.

Прву утакмицу у дресу Сампдорије одиграо је у суперкупу Италије 1994. против Милана. У том мечу је Михајловић био веома запажен. Прво је постигао сјајан гол из слободног ударца за вођство Сампдорије од 1:0, а касније, када је меч завршен резултатом 1:1 и извођењем једанаестераца, промашио последњи пенал погодивши пречку, па је тако Милан освојио четврту титулу у суперкупу.[14] У четири сезоне проведене у Сампдорији клуб није имао већих резултата у домаћим такмичењима, а у европским такмичењима у сезони 1994/95. је стигао до полуфинала Купа победника купова, где је поражен на пенале од Арсенала.[15] За Сампдорију је укупно одиграо 110 лигашких утакмица и постигао 12 голова.

Лацио[уреди]

Пред почетак сезоне 1998/99, купио га је Лацио за 8,5 милиона фунти.[16] Већ у августу 1998. освојио је први трофеј са Лацијом, Суперкуп Италије. После тога је следио трофеј Купа победника купова за сезону 1998/99, што је било последње издање овог такмичења, као и Суперкуп Европе 1999. У утакмици Лацио-Сампдорија (5:2) у сезони 1998/98. постигао је три гола из слободних удараца, чиме је изједначио рекорд Ђузепеа Сигњорија, коме је то пошло за руком у сезони 1993/94.[17] Сезона 1999/00. је такође била веома успешна, јер је Лацио освојио дуплу круну, Серију А и Куп Италије. Последњи трофеј са Лацијом је освојио 2004., Куп Италије. Укупно је наступао 6 сезона у дресу Лација и одиграо 126 лигашких утакмица и у њима постигао 20 голова.

Интер[уреди]

У лето 2004. 35-годишњи Михајловић је отишао из Лација и без обештећења потписао уговор на једну годину са миланским Интером, који је водио његов бивши саиграч Роберто Манћини. Михајловић са 37 година након сезоне 2005/06. завршио играчку каријеру, а у две сезоне проведене у Интеру освојио је једну титулу првака Италије, два Купа и један Суперкуп Италије.

Своју опроштајну утакмицу одиграо је 28. маја 2007. године у Новом Саду.[18]

Репрезентација[уреди]

Прво је играо за младу репрезентацију Југославије, са којом је на Европском првенству за играче до 21. године 1990. заузео друго место.

За сениорску репрезентацију СФР Југославије је дебитовао 16. маја 1991. у квалификационој утакмици за ЕП 1992. са репрезентацијом Фарских острва у Београду.[1] Након распада СФРЈ од 1994. је наставио да игра за репрезентацију СР Југославије.

Био је део тима на Светском првенству 1998. у Француској, где је одиграо 4 утакмице, као и Европском првенству 2000. у Белгији и Холандији, где је одиграо 3 утакмице.[1]

Последњи меч у дресу репрезентације, тада већ Србије и Црне Горе, одиграо је 7. јуна 2003. у квалификационој утакмици за ЕП 2004. са репрезентацијом Финске у Хелсинкију. За репрезентације СФРЈ, СРЈ и СЦГ је укупно одиграо 63 утакмице, уз 10 постигнутих голова.[1]

Тренерска каријера[уреди]

Болоња[уреди]

У новембру 2008. године Михајловић преузима бившег седмоструког шампиона Италије Болоњу.[19] Тим је до тада под вођством Данијелеа Аригонија имао само две победе, уз осам пораза, и налазио се на 19. позицији на табели шампионата Италије. Михајловић је дебитовао против клуба у којем је као играч наступао две сезоне, Роме, која није блистала на почетку те сезоне и налазила се на месту број 15. Деби је, може се рећи, био делимично успешан, резултат је био 1:1. Овај бод је освојен помало уз помоћ среће, јер је бек Роме Сисињо у првом минуту надокнаде постигао аутогол.[20]

Првих девет утакмица на клупи Болоње, Михајловић није знао за пораз, биланс је био седам нерешених, и две победе. То много није помогло тиму да се вине са дна табеле, па је двадесето коло и утакмицу против Милана дочекао као шеснаестопласирана екипа на табели. Против Милана је Михајловић први пут осетио горчину пораза, иако је његов тим у 9. минуту повео преко Марка Ди Ваја. Тадашња фантастична екипа Милана је ипак демонстрирала своју силу, и коначним резултатом од 4:1, головима Седорфа, Бекама и Каке, који је два пута затресао мрежу, славила на стадиону „Ренато Дал’Ара“.[21]

У другом делу сезоне је уследио пад форме и екипа је забележила четири везана пораза, услед чега је дошло до растанка тренера и клуба из Болоње, који се у том тренутку налазио на 17. позицији.[22] Биланс Михајловићеве ере у овом тиму, био је 4 победе, 8 ремија и 10 пораза.

Катанија[уреди]

У децембру 2009. године Михајловић преузима Катанију која се у том моменту налазила у зони испадања.[23] На дебију је изгубио од још једног дављеника Ливорна, код куће, резултатом 0:1. Већ у наредној утакмици Михајловић показује свој потенцијал, и са гостовања славном Јувентусу враћа се са три бода у џепу.[24] До краја ове фантастичне сезоне за клуб из Катаније ређале су се победе над Болоњом, Пармом, Лацијом, Баријем, Интером, Фиорентином, Палермом у сицилијанском дербију, и на крају сезоне против Ђенове. Успех, фантастичан – опстанак у лиги! Михајловићев биланс – 10 победа, 9 ремија и само 6 пораза, уз позицију број 16. На крају сезоне напушта кормило сицилијанског клуба.[25]

Фиорентина[уреди]

После напуштања Катаније, почеле су бројне спекулације где би Михајловић могао да настави своју тренерску каријеру. Помињали су се бројни клубови, али најконкретнији је био тим са стадиона „Артемио Франки“, Фиорентина.[26] За разлику од претходне две екипе, ова је била амбициознија. У екипи из Фиренце се задржао скоро једну и по сезону, тачније 521 дан. Прва, донекле, успешнија сезона, што се тиче Серије А, је окончана на 9. месту, уз скор 12 победа, 15 нерешених и 11 пораза, са освојеним 51 бодом, док је у купу такмичење завршио у осмини финала, испавши од Парме. Може се рећи да ово није била превише успешна сезона за клуб рејтинга Фиорентине, али му је руководство клуба пружило шансу и у другој сезони. До одласка са клупе тима из Фиренце долази у 11. колу сезоне 2011/12. Серије А. Тим је тада поражен на гостовању у Верони, од екипе Кјева (1:0).[27][28] Биланс, 3 победе у првенству, 1 у купу, 4 ремија и 4 пораза.

Србија[уреди]

Након вишемесечних преговора, Извршни одбор Фудбалског савеза Србије (ФСС) на седници одржаној 21. маја 2012. у Спортском центру ФСС у Старој Пазови једногласно је изабрао Синишу Михајловића за селектора репрезентације Србије.[29] Михајловић је потписао двогодишњи уговор, што значи да ће селекцију Србије водити најмање до краја квалификација за шампионат света у Бразилу 2014. Под његовим вођством најбољи фудбалери Србије нису успели да се квалификују за Светско првенство 2014. у Бразилу. Михајловић је у 19 мечева забележио седам победа, четири нерешена резултата и осам пораза, у 10 квалификационих сусрета по четири победе и пораза уз два ремија.

Милан[уреди]

У јуну 2015. године Михајловић је постављен за тренера Милана.[30] Ипак на клупи „росонера” није завршио сезону јер је отпуштен 12. априла 2016. године, шест кола пре краја Серије А.[31] Михајловић је на 32 утакмице остварио 13 победа, десет ремија и девет пораза и са тим учинком заузимао шесту позицију са 49 бодова. „Црвено – црни“ су у том моменту имали 15 бодова мање од места које води у квалификације за Лигу шампиона, што је био приоритет тима са Сан Сира за ову сезону. Ни то што је је одвео Милан у финале италијанског Купа, које се играло против Јувентуса 21. маја 2016, није било довољно да Михајловић задржи место првог тренера екипе.[31] Лоша издања у последњих пет кола била су пресудна за Михајловићеву будућност на клупи Милана. Од могућих 15 бодова Милан је освојио само два. Црну серију почели су поразом од Сасуола (2:1), потом су дошли нерешени исходи са Кјевом (0:0) и Лацијом (1:1). Уследила су два везана пораза од Аталанте и Јувентуса оба са 2:1, која су утицала да Берлускони промени своју одлуку, пошто је крајем марта обећао да ће Михајловић остати тренер ако освоји Куп.[31]

Торино[уреди]

У мају 2016. године Михајловић је постављен за тренера Торина.[32] Водио је клуб до јануара 2018. када је добио отказ.[33] Михајловић је смењен после пораза од градског ривала Јувентуса у Купу Италије, током којег је и искључен због приговора судији. Он је мисију у Торину завршио након 20 месеци, само два месеца више у односу на мандат у Милану када је такође смењен. Торино је у последњих 17 утакмица под Михајловићем уписао само три победе уз осам ремија и пет пораза.[34]

Спортинг[уреди]

Михајловић је преузео место тренера Спортинга 18. јуна 2018,[35] али је након само девет дана добио отказ због сукоба са челницима клуба.[36][37]

Повратак у Болоњу[уреди]

Због лоших резултата Филипа Инзагија на клупи Болоње, Михајловић је у јануару 2019. године поново постао тренер клуба који је водио 2008. године.[38]

Приватан живот[уреди]

Синиша Михајловић рођен је у Вуковару 20. фебруара 1969. године. Потиче из радничке породице. Дете је из мешовитог брака. Отац Богдан је Србин из села Кукуље, крај Српца, код Бања Луке а мајка Викторија је Хрватица.[39] Отац је возио тешке камионе и радио у Грађевинару а мајка је била раднице фабрике гуме и обуће.[40] Синиша има и млађег брата Дражена. Породица је живела у Борову селу.

Ишао је у средњу медицинску школу и био скоро одличан ђак, али су то, како каже, променила честа одсуствовања с часова због фудбала. Чак је пао на поправни код математичарке, која то није оправдавала. Због страха од математике уписао је и завршио средњу обућарску школу.[39][40]

Оженио се познатом италијанском водитељком Аријаном са којом има петоро деце.[41] Грађански брак су 1996. године склопили у Риму, а 2005. године венчали су се и у манастиру у Сремским Карловцима. На позивницама за венчање написали су да не желе поклоне, већ да уместо тога сви који намеравају да им нешто дарују помогну Дому за незбринуту децу Дечје село у Сремским Карловцима.[39] Аријана и Синиша имају ћерке - Викторију и Вирџинију, које ће бити учеснице италијанског ријалити програма „Острво познатих”,[42] као и синове Мирослава, Душана и Николаса. Синиша има и ванбрачног сина Марка.[43]

Статистика каријере[уреди]

Клупска[уреди]

[44][45]

Клуб Сезона Лига Куп Конт. Остало Укупно
Утамица Голова Утамица Голова Утамица Голова Утамица Голова Утамица Голова
Војводина 1988/89. 31 4 31 4
1989/90. 28 11 2 1 30 12
1990/91. 14 4 14 4
Укупно 73 19 2 1 75 20
Црвена звезда 1990/91. 14 1 3 1 5 1 22 3
1991/92. 24 8 10 4 2[a] 0 36 12
Укупно 38 9 3 1 15 5 2 0 58 15
Рома 1992/93. 29 1 7 5 5 1 41 7
1993/94. 25 0 3 0 28 0
Укупно 54 1 10 5 5 1 69 7
Сампдорија 1994/95. 25 3 2 0 6 1 1[b] 1 34 5
1995/96. 30 4 2 0 32 4
1996/97. 28 2 1 0 29 2
1997/98. 27 3 4 1 2 0 33 4
Укупно 110 12 9 1 8 1 1 1 128 15
Лацио 1998/99. 30 8 4 1 9 0 1[b] 0 44 9
1999/00. 26 6 7 4 12 3 1[c] 0 46 13
2000/01. 18 4 2 1 8 2 1[b] 1 29 8
2001/02. 6 0 2 0 2 0 10 0
2002/03. 21 1 1 0 6 0 28 1
2003/04. 25 1 6 0 5 1 36 2
Укупно 126 20 22 6 42 6 3 1 193 33
Интер 2004/05. 20 4 6 1 4 0 30 5
2005/06. 5 1 5 0 3 0 13 1
Укупно 25 5 11 1 7 0 43 6
Укупно каријера 426 66 55 14 79 14 6 2 566 96

Репрезентативна[уреди]

Југославија
Година Утакмица Голова
1991 4 0
1994 2 0
1995 3 2
1996 7 0
1997 10 2
1998 11 2
1999 5 0
2000 6 1
2001 6 2
2002 8 1
2003 1 0
Укупно 63 10

Голови за репрезентацију[уреди]

Голови Синише Михајловића у дресу са државним грбом.[1]

# Датум Стадион Противник Гол Резултат Такмичење Реф.
1. 12. новембар 1995. Стадион Флор Бланка, Сан Салвадор, Ел Салвадор Застава Салвадора Салвадор 1 : 0 4 : 1 Пријатељска [46]
2. 16. новембар 1995. Стадион Текнолоџико, Монтереј, Мексико Застава Мексика Мексико 3 : 1 4 : 1 Пријатељска [47]
3. 10. септембар 1997. Стадион Техелне Поле, Братислава, Словачка Застава Словачке Словачка 1 : 1 1 : 1 Квалификације за СП 1998. [48]
4. 11. октобар 1997. Стадион Та’ Кали, Та’ Кали, Малта Застава Малте Малта 2 : 0 5 : 0 Квалификације за СП 1998. [49]
5. 3. јун 1998. Олимпијски стадион Понтез, Лозана, Швајцарска Застава Јапана Јапан 1 : 0 1 : 0 Пријатељска [50]
6. 14. јун 1998. Стадион Жофроа-Гишар, Сент Етјен, Француска Застава Ирана Иран 1 : 0 1 : 0 Светско првенство 1998. [51]
7. 15. новембар 2000. Стадион Стеауа, Букурешт, Румунија Застава Румуније Румунија 1 : 1 1 : 2 Пријатељска [52]
8. 24. март 2001. Стадион Партизана, Београд, Србија Застава Швајцарске Швајцарска 1 : 0 1 : 1 Квалификације за СП 2002. [53]
9. 15. август 2001. Стадион Црвена звезда, Београд, Србија Застава Фарских Острва Фарска Острва 1 : 0 2 : 0 Квалификације за СП 2002. [54]
10. 16. октобар 2002. Стадион Црвена звезда, Београд, Србија Застава Финске Финска 2 : 0 2 : 0 Квалификације за ЕП 2004. [55]

Тренерска[уреди]

Од 10. фебруара 2019.
Екипа Од До Од. П Н И %
Болоња 2008 2009 22 7 8 7 31,82
Катанија 2009 2010 25 12 9 4 48,00
Фјорентина 2010 2011 52 18 18 16 34,62
Србија 2012 2013 19 7 4 8 36,84
Сампдорија 2013 2015 68 26 23 19 38,24
Милан 2015 2016 38 19 10 9 50,00
Торино 2016 2018 63 23 23 17 36,51
Болоња 2019 данас 2 1 1 0 50,00
Укупно 289 113 96 80 39,10

Успеси[уреди]

Као играч[уреди]

Прва утакмица СРЈ
1. Горан Пандуровић
2. Слободан Комљеновић
3. Слободан Дубајић
4. Бранко Брновић
5. Мирослав Ђукић
6. Славиша Јокановић
7. Владимир Југовић
8. Дејан Савићевић
9. Предраг Мијатовић
10. Драган Стојковић (к)
11. Синиша Михајловић
сел. Слободан Сантрач
БРАЈУГ 2:0 (23. 12. 1994)
Војводина[56]
Црвена звезда[56]
Лацио[56]
Интер[56]

Као помоћни тренер[уреди]

Интер

Индивидуални[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 „Mihajlović Siniša”. Reprezentacija.rs. 
  2. ^ „Intervju – Sinisa Mihajlovic, selektor fudbalske reprezentacije Srbije : Nisam od onih koji kukaju”. Vreme. Приступљено 27. 1. 2019. 
  3. ^ „Siniša Mihajlović, fudbaler i trener - Biografija”. eKapija. Приступљено 28. 1. 2019. 
  4. ^ Non è più il tempo delle punizioni, archiviostorico.corriere.it, 16. 2. 2007.
  5. 5,0 5,1 „Štimac, pobijedit ću te usred Maksimira!”. globus.jutarnji.hr. 22. 7. 2012. Архивирано из оригинала на датум 8. 8. 2017. Приступљено 28. 1. 2019. 
  6. ^ Жидак, Томислав (6. 9. 2012). „FOTO Ovo je slika koju još nikad niste vidjeli: Siniša Mihajlović u dresu Dinama!”. jutarnji.hr. Приступљено 29. 1. 2019. 
  7. 7,0 7,1 7,2 „Mihajlović: 'Ćiro me potjerao iz Dinama zbog frizure, a Bilića sam molio da me dovede u Hajduk'. jutarnji.hr. 25. 4. 2012. Приступљено 28. 1. 2019. 
  8. ^ „Šampionska sezona 88/89.” (PDF). fkvojvodina.com. Приступљено 28. 1. 2019. 
  9. ^ Vojvodina-Honved 2:1, 27. 9. 1989
  10. ^ „Mihajlović: Finale u Bariju najdosadnije u istoriji”. Sportal.rs. 12. 9. 2011. Архивирано из оригинала на датум 7. 10. 2012. Приступљено 28. 1. 2019. 
  11. ^ Calciatori ‒ La raccolta completa Panini 1961-2012, Vol. 9 (1992-1993), Panini, 2 luglio 2012, p. 10
  12. ^ „UEFA Europa League - Roma-Dortmund”. UEFA.com. Приступљено 28. 1. 2019. 
  13. ^ „UEFA Europa League - Dortmund-Roma”. UEFA.com. Приступљено 28. 1. 2019. 
  14. ^ „Almanacco, 28 agosto 1994, il Milan vince la sua quarta SUpercoppa italiana”. Gazzetta. Приступљено 29. 1. 2019. 
  15. ^ „Sampdoria vs Arsenal”. Worldfootball.net. Приступљено 29. 1. 2019. 
  16. ^ Радош, Мирко (25. 5. 2008). „Interview with Sinisa Mihajlovic - top free kick scorer:”. YouTube. Приступљено 29. 1. 2019 — преко YouTube. 
  17. ^ Record Mihajlovic: mai 3 gol su punizione diretta, Gazzetta.it
  18. ^ „Oproštajna utakmica Siniše Mihajlovića”. Blic Sport. 14. 5. 2007. Приступљено 27. 1. 2019. 
  19. ^ „Синиша Михајловић нови тренер Болоње!”. sport.blic.rs. 3. 11. 2008. Приступљено 2. 2. 2018. 
  20. ^ „Бод за Михајловића на дебију”. b92.net. 8. 11. 2008. Приступљено 2. 2. 2018. 
  21. ^ „Бекам постигао први гол за Милану”. rts.rs. 25. 1. 2009. Приступљено 2. 2. 2018. 
  22. ^ „Синиша Михајловић добио отказ”. sport.blic.rs. 14. 4. 2009. Приступљено 2. 2. 2018. 
  23. ^ „Михајловић преузео Катанију”. vesti-online.com. 8. 12. 2009. Приступљено 2. 2. 2018. 
  24. ^ „Миха добио у Торину и "отпустио" Ферару?”. mondo.rs. 20. 12. 2009. Приступљено 2. 2. 2018. 
  25. ^ „Михајловић напустио Катанију”. b92.net. 25. 5. 2010. Приступљено 2. 2. 2018. 
  26. ^ „Михајловић: Фиорентина ће играти нападачки, идемо у ЛШ”. sport.blic.rs. 4. 6. 2010. Приступљено 2. 2. 2018. 
  27. ^ „Смењен Михајловић”. rts.rs. 7. 11. 2011. Приступљено 2. 2. 2018. 
  28. ^ „Михајловићу отказ у Фиорентини”. sportklub.rs. 7. 11. 2011. Приступљено 2. 2. 2018. 
  29. ^ „Синиша Михајловић је нови селектор!”. b92.net. 21. 4. 2012. Приступљено 1. 2. 2018. 
  30. ^ „Михајловић и званично тренер Милана”. politika.rs. 16. 6. 2015. Приступљено 2. 2. 2018. 
  31. 31,0 31,1 31,2 „Синиша Михајловић добио отказ у Милану”. politika.rs. 12. 4. 2016. Приступљено 1. 2. 2018. 
  32. ^ „Синиша Михајловић преузео Торино: Ово је велика част, једва чекам да почнемо!”. sport.blic.rs. 25. 5. 2016. Приступљено 1. 2. 2018. 
  33. ^ „Михајловић смењен после поноћи: Тешили га Белоти и Љајић, Синиша заплакао”. mozzartsport.com. 4. 1. 2018. Приступљено 1. 2. 2018. 
  34. ^ „Михина мисија је завршена, наследник већ стигао!”. mondo.rs. 4. 1. 2018. Приступљено 1. 2. 2018. 
  35. ^ „ZVANIČNO Siniša Mihajlović je novi trener Sportinga iz Lisabona”. Blic Sport. 18. 6. 2018. Приступљено 27. 1. 2019. 
  36. ^ „ZVANIČNO Mihajlović smenjen sa mesta šefa struke Sportinga”. Blic Sport. 27. 6. 2018. Приступљено 27. 1. 2019. 
  37. ^ „Sporting Lisbon: Sinisa Mihajlovic sacked after just nine days”. BBC Sport. 27. 6. 2018. Приступљено 27. 1. 2019. 
  38. ^ „Званично је – Синиша Михајловић поново на клупи Болоње”. RTS. Приступљено 28. 1. 2019. 
  39. 39,0 39,1 39,2 „Личност недеље”. vesti-online.com. Архивирано из оригинала на датум 02. 02. 2018. Приступљено 1. 2. 2018. 
  40. 40,0 40,1 „Интервју – Синиша Михајловић, селектор фудбалске репрезентације Србије”. vreme.com. 24. 5. 2012. Приступљено 1. 2. 2018. 
  41. ^ „Siniša Mihajlović: Za mene bi razvod bio poraz”. Mondo Portal. 6. 9. 2013. Приступљено 28. 1. 2019. 
  42. ^ „Mihine kćerke ušle u rijaliti! (VIDEO)”. Mondo Portal. 28. 1. 2019. Приступљено 28. 1. 2019. 
  43. ^ „ИЗ АРХИВЕ ЖУРНАЛА: Дирљив сусрет Михајловића са сином после 11 година”. vesti.rs. 17. 9. 2012. Приступљено 1. 2. 2018. 
  44. ^ „Siniša Mihajlović”. worldfootball.net. Приступљено 27. 1. 2019. 
  45. ^ „Sinisa Mihajlovic”. footballdatabase.eu. Приступљено 27. 1. 2019. 
  46. ^ „519. El Salvador – Jugoslavija 1-4”. Reprezentacija.rs. Приступљено 28. 1. 2019. 
  47. ^ „520. Meksiko – Jugoslavija 1-4”. Reprezentacija.rs. Приступљено 28. 1. 2019. 
  48. ^ „540. Slovačka – Jugoslavija 1-1”. Reprezentacija.rs. Приступљено 28. 1. 2019. 
  49. ^ „541. Malta – Jugoslavija 0-5”. Reprezentacija.rs. Приступљено 28. 1. 2019. 
  50. ^ „549. Jugoslavija – Japan 1-0”. Reprezentacija.rs. Приступљено 28. 1. 2019. 
  51. ^ „551. Jugoslavija – Iran 1-0”. Reprezentacija.rs. Приступљено 28. 1. 2019. 
  52. ^ „578. Rumunija – Jugoslavija 2-1”. Reprezentacija.rs. Приступљено 28. 1. 2019. 
  53. ^ „585. Jugoslavija – Švajcarska 1-1”. Reprezentacija.rs. Приступљено 28. 1. 2019. 
  54. ^ „592. Jugoslavija – Farska Ostrva 2-0”. Reprezentacija.rs. Приступљено 28. 1. 2019. 
  55. ^ „605. Jugoslavija – Finska 2-0”. Reprezentacija.rs. Приступљено 28. 1. 2019. 
  56. 56,0 56,1 56,2 56,3 „Siniša Mihajlović”. Eurosport (на језику: италијански). Приступљено 27. 1. 2019. 
  57. ^ Karel Stokkermans (14. 3. 2007). „ESM XI”. RSSSF. Приступљено 27. 1. 2019. 

Спољашње везе[уреди]