Синиша Пауновић

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Синиша Пауновић
Синиша Пауновић.jpg
Датум рођења(1903-08-25)25. август 1903.
Место рођењаЧачак
 Краљевина Србија
Датум смрти9. април 1995.(1995-04-09) (91 год.)
Место смртиБеоград
 Савезна Република Југославија

Синиша Пауновић (Чачак, 25. август 1903Београд, 9. април 1995) био је новинар, књижевник, преводилац са бугарског језика, колекционар ликовних дела и значајне документарне грађе.

Биографија[уреди | уреди извор]

Синиша Пауновић је рођен 25. августа 1903. године у Чачку у многочланој и сиромашној породици Светозара Пауновића и Радојке Пуновић. Синишин отац Светозар је био кафеџија, али запада у дугове због којих је изгубио кафану. Након губитка кафане, Светозар се запошљава као приучени телефониста на пошти и железници. Синишина мајка, Радојка Милошевић, била је ћерка богатог опанчара Василија. Након очевог банкротства Радојка напушта гимназијско школовање и за живот зарађује бавећи се ручним радом. Удаје се за Светозара 1898. године.[1].

Образовање и рад[уреди | уреди извор]

Синиша Пауновић основну школу и гимназију завршава у родном месту, а 1922. године по очевој жељи уписује се на Грађевински факултет у Београду. Након две године студирања закључује да га далеко више привлачи књижевност и писање којим је почео да се бави још пре доласка у Београд. Своју каријеру новинара започиње у дневном листу „Политика“. У „Политици“ је радио од 1926. до 1971. године, а након одласка у пензију наставио је да ради као хонорарни сарадник овог листа. Упоредо са новинарским радом, студирао је историју књижевности на Филозофском факултету у Београду. Дипломирао је 1933. године.

Пред Други светски рат био је дописник „Политике“ из Бугарске. У немогућности да се врати у земљу, нашао се прво у Русији, да би затим преко Турске и Сирије стигао у Палестину, у Јерусалиму се придружио избегличкој краљевској влади, у нади да ће се његово путовање завршити одласком у Лондон. Међутим, због несугласица са Јованом Ђоновићем, владиним делегатом на Средњем Истоку, интерниран је на југ Африке, у Кејптауну, где је остао до краја рата.[2]

По завршетку рата вратио се у Југославију и на предлог тадашњег директора „Политике“, Владислава Рибникара, поново се запослио у својој редакцији на месту уредника Београдске хронике. Од тада, неуморно пише о многим личностима и темама из света културе, науке и уметности, одржавајући присне везе са бројним уметницима, културним и јавним радницима. Као новинар и писац био је активан и након пензионисања, све до смрти 9. априла 1995. године.[3] COBISS.SR 1024047031

Дела Синише Пауновић[уреди | уреди извор]

  • Из кутова душе, 1927.
  • Песникове молитве, 1928.
  • Они и ми, 1930.
  • Такмаци, 1931.
  • На раскршћу, 1932.
  • Манастир Никоље у Овчарској-кабларској клисури, 1936.
  • Крвава православна литија у Београду: на дан 19. јул 1937 године, 1937.
  • Пуста земља, 1948.
  • Писци изблиза, 1958.
  • Црне приче, 1959.
  • Трагом њиховог детињства, 1959.
  • Србија које нема, 1971.
  • Добрица говори, 1980.
  • Драинац песник и боем, 1981.
  • Бора Станковић и Бранислав Нушић иза завесе, 1985.
  • Присине, 2003.
  • Када су летеле камилавке, 2006.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Градска библиотека Владислав Петковић Дис http://www.cacak-dis.rs/. Приступљено 12. 10. 2016.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  2. ^ Кад су летеле камилавке / Синиша Пауновић ; [предговор Владимир Димитријевић]. - 1. изд. - Чачак : Градска библиотека "Владислав Петковић Дис" : Породица Пауновић, 2006 (Чачак : Графика Јуреш). - 262 стр. : фотогр. ; 21 cm. - (Завичајна библиотека "Врела" ; књ. 7); Стр. 255-259: Синиша Пауновић - сведок историје / Марија ОрбовићCOBISS.SR 136865804
  3. ^ Синиша Пауновић : (1903—1995) / Марија Орбовић. - Чачак : Народни музеј, 2001 (Чачак ; [б. и.]). - Стр.155-184 ; 26 cm Резимеи на енглеском и фарнцуском језику. - П. о.: Зборник радова Народног музеја Чачак; 31, 2001