Смиљевић

Координате: 42° 40′ 02″ С; 21° 54′ 15″ И / 42.6672° С; 21.9042° И / 42.6672; 21.9042
С Википедије, слободне енциклопедије
Смиљевић
Административни подаци
ДржаваСрбија
Управни округПчињски
ГрадВрање
Градска општинаВрање
Становништво
 — 2011.83
Географске карактеристике
Координате42° 40′ 02″ С; 21° 54′ 15″ И / 42.6672° С; 21.9042° И / 42.6672; 21.9042
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина875 m
Смиљевић на карти Србије
Смиљевић
Смиљевић
Смиљевић на карти Србије
Остали подаци
Поштански број17507
Позивни број017
Регистарска ознакаVR

Смиљевић или Смиловић је насеље у Пољаници, град Врање у Пчињском округу. Од центра Власа, где је седиште Месне заједнице, удаљено је око 5 км. Према попису из 2002. било је 83 становника (према попису из 1991. било је 140 становника).

Историја и опис[уреди | уреди извор]

Смиљевић је село у југоисточном делу Пољанице, на северним падинама Облика (1310 м), на самој граници Пољанице са општином Владичин Хан, у изворишном делу Смиљевачке (Ушевачке) реке, око Сланичке и Љутичке долине. Смештено је између села: Белишево на истоку, Урманица на северу, Ушевце на западу и Сикирје на југу. У село се стиже из Ушевца, уз корито Смиљевачке (Ушевачке) реке. Могућ је једноставан прилаз из долине Јужне Мораве, преко Лепенице, Белишева и Урманице, па су становници села чешће трговали у Владичином Хану него у Врању.

Име је, наводно, добило по некој Смиљани коју су Арнаути отели и потурчили.

Разбијеног је типа, подељено у две махале, Миљковску, на местима Ћераниште и Сланиште, и Кованџиску у Мртвичкој долини. Обрасло је у буковој и храстовој шуми и бујним воћњацима. Становници се баве пољопривредом, сеју овас, лимац и раж, док пшеница слабо успева.

Најпознатији извори воде су Студени кладанац, Кладанчики, Добра вода, Дуб и Падина.

У селу је црква Света Петка, саграђена крајем 19. века на темељима старе цркве, затим је оштећена у земљотресу и обновљена 1902. године. Код цркве је старо гробље са великим крстачама на којима нема никаквог записа. С десне стране Смиљевачке реке, повише места Ливађе, ископаване су старе цигле и ћерамиде.

Прича се да је ово село у почетку постојало заједно са Ушевцем, Секирјем и Урманицом, при ушћу Смиљевачке (Ушевачке реке) у Ветерницу, па су се у току времена издвојили једно од другога. Најстарија породица у селу били су Солаци, којих овде више нема, али је оближња Солачка Сена свакако по њима добила име. Старинци су и Ковачевци (Деда-Петрови или Станимировци) и Стојилковићи. Остале породице су досељене, и то: Кованџици из Добрејанца, Цокинци (Зловерци или Стојанци) из Тибужда, Баба-Смиљанци из Калиманца, Деда-Јованови или Уле из Ушевца, Миљковци из Гумеришта, а Стајини или Рамчинци и Мијајлини (Рашини) из Урманице.

Сеоска слава (крсте, литије) је на Духове.

Демографија[уреди | уреди извор]

У насељу Смиљевић живи 75 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 53,0 година (49,0 код мушкараца и 56,5 код жена). У насељу има 34 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,44.

Ово насеље је у потпуности насељено Србима (према попису из 2002. године).

График промене броја становника током 20. века
Демографија[1]
Година Становника
1948. 323
1953. 298
1961. 274
1971. 245
1981. 200
1991. 140 140
2002. 83 85
2011. 67
Етнички састав према попису из 2002.[2]
Срби
  
83 100,0%
непознато
  
0 0,0%


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  2. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  3. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Риста Т. Николић, Пољаница и Клисура, издање 1905. године, pp. 180. (Српски етнографски зборник, Београд, књига IV, Српска краљевска академија).

Спољашње везе[уреди | уреди извор]