Смоква

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије

Смоква
Ficus carica[1]
Научна класификација уреди
Царство: Plantae
Кладус: Tracheophytes
Кладус: Angiospermae
Кладус: Eudicotidae
Кладус: Rosids
Ред: Rosales
Породица: Moraceae
Род: Ficus
Подрод: Ficus subg. Ficus
Врста:
F. carica
Биномно име
Ficus carica
Синоними[2]
Списак
  • Caprificus insectifera Gasp.
  • Caprificus leucocarpa Gasp.
  • Caprificus oblongata Gasp.
  • Caprificus pedunculata (Miq.) Gasp.
  • Caprificus rugosa (Miq.) Gasp.
  • Caprificus sphaerocarpa Gasp.
  • Ficus albescens Miq.
  • Ficus burdigalensis Poit. & Turpin
  • Ficus caprificus Risso
  • Ficus colchica Grossh.
  • Ficus colombra Gasp.
  • Ficus communis Lam.
  • Ficus deliciosa Gasp.
  • Ficus dottata Gasp.
  • Ficus globosa Miq. 1848 not Blume 1825
  • Ficus hypoleuca Gasp.
  • Ficus hyrcana Grossh.
  • Ficus kopetdagensis Pachom.
  • Ficus latifolia Salisb.
  • Ficus leucocarpa Gasp.
  • Ficus macrocarpa Gasp.
  • Ficus neapolitana Miq.
  • Ficus pachycarpa Gasp.
  • Ficus pedunculata Miq.
  • Ficus polymorpha Gasp.
  • Ficus praecox Gasp.
  • Ficus regina Miq.
  • Ficus rugosa Miq.
  • Ficus silvestris Risso
  • Ficus rupestris (Hausskn. ex Boiss.) Azizian

Смоква[3] (Ficus carica) је медитеранска дрвенаста врста из рода фикуса, фамилије дудова (Moraceae), јестивих крушколиких плодова.

Пореклом с Блиског истока и западне Азије, од давнина се користи и узгаја, и данас је широко распрострањен широм света, као воће, и као украсно биље.[4][5] Ова врста је постала натурализована у разним местима у Азији и Северној Америци.[6][7]

Опис биљке[уреди | уреди извор]

Смоква је листопадно ниско дрво са веома разгранатом крошњом. Старије гране сиве су боје, а младе тамнозелене. Листови су наизменични, велики и неправилно прстасто дељени. На младим гранама при дну се налазе залисци. Дужина лисне плоче може бити од 15 до 30 cm, као и ширина. Ситни цветови се налазе у издубљеној крушколикој осовини цвасти. [8]Плод је плод цвасти; ситне орашице повезане су сочном крушколиком осовином цвасти. Цвета од маја до јуна. Плодови смокве, познати као сиконијe, нaлазе се појединачно или у паровима изнад ожиљака опалог лишћа или у пазуху лишћа садашње сезоне. Цветови су двополни и затворени у структуру цвасти. Дуги женски цветови карактеристични су за јестиве плодове већине баштенских и воћних смокава. Друга врста дрвета, позната као каприфиг, производи нејестиве смокве у којима се налази млада смоква оса. Има кратке женске цветове који су прилагођени навикама полагања јаја смоквине осе (Blastophaga) и такође садржи мушке цветове близу врха. Полен из каприфига носе осе смокве да би опрашиле и јестиве и нејестиве смокве.[9]

Станиште[уреди | уреди извор]

Станиште смокве је на топлим, заклоњеним местима. Смоква је пореклом из источног Средоземља.

Одатле је распрострањена првенствено у пределе са медитеранском климом. Биљка најбоље успева у топлим крајевима, близу мора, али може да се узгаја и у континенталним пределима. Због танке коре је осјетљива на ниске температуре.

Распрострањеност[уреди | уреди извор]

Аутохтона врста у Авганистану, Кипру, Грчкој, Ирану, Ираку, Криту, Либану, Сирији, Северном Кавказу, Пакистану, Палестини, Таџикистау, Турској, Туркменистану и Западним Хималајима. Док преставља алохтону врсту у САД, Албанији, Алжиру, Андаманском острву, Аустрији, Бангладешу, Бермуди, Бугарској, Канарским острвима, Чаду, Кини, Чешкој, Словачкој, Данској, Еквадору, Египту, Салвадору, Еритреји, Француској, Немачкој, Великој Британији, Гвинејском заливу, Мађарској, Индији, Италији, Кореји, Криму, Либији, Мадеири, Маријанасу, Маршалском острву, Маурицијусу, Мексику, Новом Зеланду, Нигеру, Норфолку, Оману, Перу, Португалу, Саудијској Арабији, Сицилији, Синају, Сомалији, Шпанији, Шведској, Швајцарској, Тунису, Турској, Узбекистану, Јемен, земљама бивше Југославије.[10]

Употреба[уреди | уреди извор]

Плод смокве се једе сиров или сушен, а од њега се могу правити и разне посластице, јер је богат шећером. Зрео плод може бити различите величине и боје, жуте, зеленкасте, смеђе и скоро црне. Постоји око 50 варијетета смокве у односу на плод. Приликом кидања листова или брања плодова, дрво лучи сок који може изазвати иритације на кожи. Некада се у народу користио као лек против брадавица.

Неки смокву држе у башти као украсну биљку, због карактеристичних егзотичних листова.

Суве смокве[уреди | уреди извор]

100 грама свежих смокава има 74 калорија, док се сушењем њена вредност утростручује ‒ 249 калорија. Спољна опна је јестива, као и њен црвен, меснати део са семеном. У сувим смоквама има 4,2 гвожђа, што је веома значајно за спортисте.У VII веку п. н. е. у Грчкој спортисти су узимали суве смокве за побољшање спортских активности. Сушење смокви траје 3-7 дана на сунцу. Сушене смокве се разврставају на квалитет, екстра квалитет I, квалитет II, квалитет III . Сушене смокве се чувају у сувим и чистим проветреним хладним просторијама. Осушене смокве се користе у припреми колача и мармеладе. Позната су њена лековита својства, јер је пуна минерала и витамина. Најпопуларнији лековити рецепт који лечи све је маслиново уље и смокве.

Симболика[уреди | уреди извор]

По библијском предању, смоквин лист је Адаму послужио да сакрије своје полне органе од Евиног погледа.

Фосилни запис[уреди | уреди извор]

Десет фосилних слојева †Ficus potentilloides из раног миоцена, пронађени су у руднику Кристина Храдек на Ниси у Северној Бохемији, у Чешкој Републици. Ови фосили су слични ендокарпима F. carica.[11]

Истраживања и народна медицина[уреди | уреди извор]

Фитохемикалије[уреди | уреди извор]

Смокве садрже различите фитокемикалије које су предмент основних истраживања због њихових потенцијалних биолошких својстава, укључујући полифеноле, као што су гална киселина, хлорогенска киселина, сирингична киселина, (+)-катехин, (-)-епикатехин и рутин.[12][13] Боја смокве може да варира између сорти због различитих концентрација антоцијанина, при чему цијанидин-3-О-рутинозид има посебно висок садржај.[14]

Народна медицина[уреди | уреди извор]

У неким старим медитеранским народним обичајима, млечни сок биљке смокве је коришћен за омекшавање жуљева, уклањање брадавица и одвраћање паразита.[15]

Токсичност[уреди | уреди извор]

Као и друге биљне врсте из породице Moraceae, контакт са млечним соком Ficus carica праћен излагањем ултраљубичастом светлу може изазвати фитофотодерматитис,[16][17] потенцијално озбиљну упалу коже. Иако биљка није отровна сама по себи, F. carica је наведена у FDA Бази података о отровним биљкама.[18]

Познато је да органска хемијска једињења која се називају фуранокумарини изазивају фитофотодерматитис код људи.[19] Смоква садржи значајне количине два фуранокумарина, псоралена и бергаптена.[20] Етерично уље листова смокве садржи више од 10% псоралена, највећу концентрацију било којег органског једињења изолованог из листова смокве.[21] Сматра се да је псорален примарно једињење фуранокумарина одговорно за фитофотодерматитис изазван листовима смокве.[22][23][16][24][25][17]

Слике[уреди | уреди извор]

  • Дрво смокве
    Дрво смокве
  • Смоквин лист
    Смоквин лист
  • Црна петровача
    Црна петровача
  • Станиште
    Станиште

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ 1771 illustration from Trew, C.J., Plantae selectae quarum imagines ad exemplaria naturalia Londini, in hortis curiosorum nutrit, vol. 8: t. 73 (1771), drawing by G.D. Ehret
  2. ^ „The Plant List”. 
  3. ^ „Биолошка разноврсност Србије”. bioras.petnica.rs. Архивирано из оригинала 31. 08. 2020. г. Приступљено 28. 04. 2019. 
  4. ^ The Fig: its History, Culture, and Curing, Gustavus A. Eisen, Washington, Govt. print. off., 1901
  5. ^ RHS A-Z encyclopedia of garden plants. United Kingdom: Dorling Kindersley. 2008. стр. 1136. ISBN 1405332964. 
  6. ^ Flora of China Ficus carica Linnaeus, 1753. 无花果 wu hua guo
  7. ^ „Biota of North America Program 2014 county distribution map”. 
  8. ^ „Ficus carica- Common fig”. Native Plant Trust, GoBotany. Приступљено 9. 11. 2022. 
  9. ^ „Fig- plant and fruit”. Britannica. Приступљено 9. 11. 2022. 
  10. ^ „Ficus carica L.”. Royal Botanical Gardens, KEW. Приступљено 9. 11. 2022. 
  11. ^ A review of the early Miocene Mastixioid flora of the Kristina Mine at Hrádek nad Nisou in North Bohemia, The Czech Republic, January 2012 by F. Holý, Z. Kvaček and Vasilis Teodoridis - ACTA MUSEI NATIONALIS PRAGAE Series B – Historia Naturalis • vol. 68 • 2012 • no. 3–4 • pp. 53–118
  12. ^ Vinson 1999
  13. ^ Veberic R, Colaric M, Stampar F (2008). „Phenolic acids and flavonoids of fig fruit (Ficus carica L.) in the northern Mediterranean region”. Food Chemistry. 106 (1): 153—157. doi:10.1016/j.foodchem.2007.05.061. 
  14. ^ Solomon A, Golubowicz S, Yablowicz Z, Grossman S, Bergman M, Gottlieb HE, Altman A, Kerem Z and Flaishman MA (2006). „Antioxidant activities and anthocyanin content of fresh fruits of common fig (Ficus carica L.)”. J Agric Food Chem. 54 (20): 7717—7723. PMID 17002444. doi:10.1021/jf060497h. 
  15. ^ Landranco, Guido (2001). Mediċina popolari ta' l-imgħoddi fil-gżejjer Maltin [Popular medicine of the past in the Maltese islands] (на језику: малтешки). Valletta, Malta: Klabb Kotba Maltin. ISBN 99909-75-97-3. 
  16. ^ а б Polat, Muhterem; Öztaş, Pınar; Dikilitaş, Meltem Cik; Allı, Nuran (децембар 2008). „Phytophotodermatitis due to Ficus carica”. Dermatol Online J. 14 (12): 9. PMID 19265622. doi:10.5070/D3046507Z8. 
  17. ^ а б Son, J. H.; Jin, H.; You, H. S.; Shim, W. H.; Kim, J. M.; Kim, G. W.; Kim, H. S.; Ko, H. C.; Kim, M. B.; Kim, B. S. (фебруар 2017). „Five Cases of Phytophotodermatitis Caused by Fig Leaves and Relevant Literature Review”. Annals of Dermatology. 29 (1): 86—90. PMC 5318534 Слободан приступ. PMID 28223753. doi:10.5021/ad.2017.29.1.86. 
  18. ^ „FDA Poisonous Plant Database”. U.S. Food & Drug Administration. Архивирано из оригинала 06. 10. 2022. г. Приступљено 11. 12. 2018. 
  19. ^ McGovern, Thomas W.; Barkley, Theodore M. (2000). „Botanical Dermatology”. The Electronic Textbook of Dermatology. Internet Dermatology Society. 37 (5). Section Phytophotodermatitis. PMID 9620476. S2CID 221810453. doi:10.1046/j.1365-4362.1998.00385.x. Приступљено 29. 11. 2018. 
  20. ^ Zaynoun, S. T.; Aftimos, B. G.; Abi Ali, L.; Tenekjian, K. K.; Khalidi, U.; Kurban, A. K. (јул 1984). „Ficus carica; isolation and quantification of the photoactive components”. Contact Dermatitis. 11 (1): 21—25. PMID 6744838. S2CID 26987319. doi:10.1111/j.1600-0536.1984.tb00164.x.  Cited in McGovern and Barkley 2000, section Phytophotodermatitis.
  21. ^ Li, Jun; Tian, Yu-zeng; Sun, Bao-ya; Yang, Dan; Chen, Ji-ping; Men, Qi-ming (2011). „Analysis on Volatile Constituents in Leaves and Fruits of Ficus carica by GC-MS”. Chinese Herbal Medicines. 4 (1): 63—69. S2CID 38145943. 
  22. ^ Bollero, D.; Stella, M.; Rivolin, A.; Cassano, P.; Risso, D.; Vanzetti, M. (новембар 2001). „Fig leaf tanning lotion and sun-related burns: case reports”. Burns. 27 (7): 777—779. PMID 11600261. doi:10.1016/S0305-4179(01)00033-X. 
  23. ^ Derraik, J. G.; Rademaker, M. (2007). „Phytophotodermatitis caused by contact with a fig tree (Ficus carica)”. N Z Med J. 120 (1261): U2720. PMID 17867224. 
  24. ^ Zhang, Ruzhi; Zhu, Wenyuan (2011). „Phytophotodermatitis due to Chinese herbal medicine decoction”. Indian J Dermatol. 56 (3): 329—331. PMC 3132918 Слободан приступ. PMID 21772602. doi:10.4103/0019-5154.82498. 
  25. ^ Sforza, Marcos; Andjelkov, Katarina; Zaccheddu, Renato (јул 2013). „Severe burn on 81% of body surface after sun tanning”. Turkish Journal of Trauma and Emergency Surgery. 19 (4): 383—384. PMID 23884685. doi:10.5505/tjtes.2013.44522 Слободан приступ. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Смоква&oldid=27549458”