Лисабонски споразум (1668)

Споразум у Лисабону је потписан 13. фебруара 1668. године између Алфонса VI од Португала и Карлоса VI од Шпаније уз посредовање Чарлса II од Енглеске. По одредбама овог споразума Шпанија је признала независност Португала и легитимитет њеног монарха. Штавише Шпаније се обавезала да неће покушавати да прикључи Португал у састав своје империје. У замену за ове услове Португал је Шпанији уступила Сеуту, енклаву на северноафричкој обали. Овим споразумом завршен је двадесетшестогодишњи Рат за обнову Португала.

Позадина

До 1640. године, хабзбуршки краљ, Филип IV од Шпаније више није могао да рачуна на поверење, подршку или лојалност већине португалских племића. Земља је била преоптерећена, а португалске колоније су остале незаштићене. Португал, као и многе Филипове области, био је на ивици отворене побуне. После 60 година живота под влашћу шпанских краљева, мала група завереника у Лисабону се побунила, а војвода од Браганцa је проглашен краљем Португала као Жоао IV 1. децембра 1640., који је искористио истовремену побуну у сукобу Каталоније и Шпаније са Француском. Тако је почео 28-годишњи рат за обнову Португала.

У почетку, Португал је изгубио многе од својих колонијалних поседа од Холанђана. Војна снага Португала била је резервисана за заштиту сопствених граница од шпанских упада. Португал је повратио своје колоније у Анголи, Сао Томеу и Бразилу до 1654.