Стара Србија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Стара Србија у саставу Краљевине Србије 1913. године (зелено)
Стара Србија у саставу Краљевине СХС

Стара Србија је географски термин, настао у 19. веку под утицајем државних промена које су настале иза ослобођења Кнежевине Србије, за области које су чиниле језгро средњовековне Србије а остале су под турском влашћу.

Значење речи Стара Србија није довољно одређено па неки писци употребљавају речи Стара Србија у ширем а неки у ужем смислу. Овај појам у ужем смислу обухвата Рашку област (Санџак), Косово и Метохију, појам у ширем смислу обухвата и део или целу Вардарску Македонију, а понекад је појаму придодата и Северна Албанија.

Историја[уреди]

Није утврђено кад се први пут јавља име Стара Србија, бар не у писаним изворима иако је, по свој прилици, тај назив постојао дуже време у народу. Претпоставља се да је у народу настао за време Велике сеобе Срба 1690. године код избеглица и пресељеника на просторе Панонске низије, где се иначе — као на пример, у Славонији, Барањи и Банату у 18. веку предели насељени Србима називају Рацком земљом (Ratzenland, Rassorzag) земљом Рашана — Срба. Ово је проистекло за разлику од ранијег, старог, завичаја одакле је потекла сеоба под патријарсима Арсенијем III и Арсенијем IV. У делима Јакова Игњатовића на неким местима — век и по после Велике сеобе — управо се апострофирао овај појам старог завичаја на Балкану — од новог завичаја у Хабзбуршкој монархији, и то под општим називом Старе Србије. Ипак овај појам није обухватао одређени географски појам већ је означавао генерално стари завичај.

Међутим прави историјски смисао појма и термина Стара Србија настао је тек почетком 19. века после стварања нове српске државе под Ђорђем Петровићем и Милошем Обреновићем, Србије, односно Кнежевине Србије, за разлику од неослобођеног дела некадашње (средњовековне) Старе Србије, која је и даље остала под турском влашћу, до 1877/78. године (једним, њеним северним, делом), односно до 1912. године, до коначног ослобођења. У време Првог српског устанка и касније до средине 19. века ове територије су називане Арнаутлуком због владавине албанских пашалара у овим крајевима. Као Арнаутлук Стара Србија је означена и у Начертанију Илије Гарашанина из 1844. године.[1]

Први је овај термин употребио Вук Стефановић Караџић означавајући у свом Српском рјечнику 1852. Прилеп као град у Старој Србији.[2] На другом месту Вук пише да је Стара Србија она територија „нашега народа“ која је припадала српској држави пре турског освајања Балканског полуострва. Вук је свакако пре изласка Рјечника из штампе познавао термин Стара Србија. Још 1834. говорећи о Дебранима које је упознао на Цетињу Вук каже да се: „управо још не зна докле Срба има у Арнаутској и Маћедонији“. Ова два термина била су уопштој употреби и нису била тачно дефинисана, Вук их колоквијално користи све до Рјечника када коначно усваја и уводи име Стара Србија. Већ 1854. јеромонах Гедеон Јосиф Јуришић (питање колико под утицајем Вука, а колико самостално) у књизи Дечански првенац користи термин Стара Србија и чак даје први пут њен територијални опсег. По њему Стара Србија обухвата нахије Новопазарску, Пећку, Призренску, Ђаковичку, Косовску, Приштинску, Вучитрнску, Скопску, Врањску, Нишку и Лесковачку. То се отприлике поклапа са данашњом територијом Рашке области, Косова и Метохије и Македоније до Кичева и Велеса на југу и Кочана на истоку (обухвата Куманово, Тетово, Скопље и Гостивар).[3]

Касније, током 19. века, Стара Србија се као термин учврстила као ознака за земљу етничког језгра и центра Српске средњовековне државе. Територијално се поклапала са територијом краљевине Србије уз територије на југу, које су у саставу Србије биле у време владавине краља Милутина. Дакле области Старе Рашке, Косова, Метохије, слив Биначке Мораве и северно Повардарје са Скопљем до градова Охрида, Прилепа и Штипа на југу. У 19. веку та територија се налазила под турском влашћу омеђена на северу и западу границама слободних српских држава Србије и Црне Горе, а на југу и југоистоку границама српске Пећке архиепископије (пре 1346. године), односно јужним међама турског Скопског санџака (касније Косовског вилајета са седиштем у Приштини, односно у Скопљу).

Српска територијална потраживања од Турске током Српско-турских ратова (1876—1878) обухватала су Стару Србију, односнио Косовски вилајет који се унеколико са њом поклапао. У периоду од 1885. до 1912. територија Старе Србије је добила коначни облик у смерницама српске спољне политике и обухватала је територију Косовског вилајета и северозападног дела Битољског вилајета. (Реканска каза, Прилепска каза, Дебарска каза и Кичевска каза). Јован Цвијић је Стару Србију коначно омеђио границама државе краља Милутина водећи се територијама које су европски географи 16-18. века означавали као Србију.[4] Непосредно пред Први балкански рат Старој Србији је придодата Северна Албанија, што је био плод стратешких и економских потреба Србије за изласком на море.

Присаједињење[уреди]

Након Балканских ратова Краљевина Србија се повећала за 39.000 km2 и 1.200.000 становника.[5]

Предлогом Закона о присаједињењу Старе Србије Краљевини Србији и о управи у њој из 1913. године била је предвиђена административна подела Старе Србије на 12 округа и 45 срезова. Према овом предлогу закона, који је Министарство унутрашњих дела упутило Народној скупштини, предвиђени су били окрузи: Битољски, Брегалнички, Звечански, Косовски, Кумановски, Охридски, Призренски, Пријепољски, Рашки, Скопски, Тетовски и Тиквешки. Закон није усвојен до краја Првог светског рата, већ је ступио на снагу тек регентовим указом 1919. године, када су ови крајеви коначно изједначени у правном погледу са старим областима Краљевине Србије.[6]

За време Краљевине СХС на овом простору је прво основана покрајина Јужна Србија. Она је укинута након доношења Видовданског устава 1921. године, када су укинути и окрузи, а уместо покрајина и округа на целој територији краљевине су формиране области. Године 1929, су уместо области основане бановине, које су постојале све до окупације Краљевине Југославије 1941. године. Највећи део Старе Србије припадао је Вардарској бановини.

Уставом НР Србије из 1947. у подручје НР Србије укључени су следећи срезови:

  • Митровачки, Новопазарски, Сјенички, Горски, Ђаковички, Метохијски, Подгорски, Подримски, Шарпланински, Вучитрнски, Гњилански, Лапски, Приштински, Феризовачки, Прешевски, Нововарошки, Пријепољски и Качанички.

Остали срезови припојени су НР Македонији и НР Црној Гори.[7]

Култура Старе Србије[уреди]

На простору старе Србије налазили су се познати српски средњовековни дворци: Сврчин, Пауни, Неродимља, Штимље, Рибник код Призрена и други. Историјске државне престонице: Рас, Приштина, Призрен и Скопље. Седиште Пећке патријаршије од 1346. године и највећа достигнућа српске средњовековне културе оличена у манастирима Милешеви, Сопоћанима, Ђурђевим Ступовима, Пећкој патријаршији, Високим Дечанима, Грачаници, Богородици Љевишкој, Светим Арханђелима код Призрена и великом низу српских задужбина око Скопља и Куманова, као што су Марков манастир, Андреаш, Псача, Свети Спас у Кучевишту код Скопља, Старо Нагоричино, Матејић и други.

Стара Србија и Македонија[уреди]

Између Старе Србије и Македоније као делова европске Турске није постојала формално одређена граница, нити је икада била и постављена.[8]

Разлике међу знаменитим ауторима[уреди]

Српско поимање Старе Србије је у време пред Берлински конгрес приближно заокружено у границама Косовског вилајета. Простирање Македоније, међутим, остало је недифинисано или контрадикторно у дипломатским и публицистичким текстовима српског порекла све до 1906. године.

Забуни о простирању Македоније и Старе Србије код Срба кумовао је Владимир Карић уневши 1882. појам Српска Македонија у српску географску терминологију. Карић је јужну границу Старе Србије одредио на Шар–планини и коси Карадага док је области од ових планина на југ до реке Црне назвао Српском Македонијом (В. Карић, Српска земља, Београд, 1882, 118, 123–124).

Другог мишљења је био дипломата Милојко Веселиновић, он је 1887. Македонију сместио јужно од реке Црне, Битоља, Струмице и Демир Хисара а области северно од ове линије па до српско–турске границе обухватио Старом Србијом (М. Веселиновић, Географско–етнографски преглед Маћедоније и Старе Србије са картом, Братство, бр. 1, Београд, 1887, 190–191). Карићеву Српску Македонију Веселиновић је годину дана након употребе овог термина назвао Јужном Старом Србијом, за разлику од Северне која се простирала од Шаре и Качаника до српско–турске границе. Прилично подобан израз у смислу циљева српске спољне политике − Јужна Стара Србија ипак није заживео у речнику српске дипломатије оног времена али су Веселиновићеве границе Македоније и Старе Србије усвојене код каснијих аутора.

Јован Цвијић је на основу сопствених истраживања прихватио готово идентичну поделу две области назвавши Веселиновићеву Јужну Стару Србију Скопљанском Старом Србијом.[9]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Ilija Garaљanin: Nаиеrtanije, Приступљено 5. 4. 2013.
  2. В. Караџић. Српски Рјечник, Београд 1852. Стр. 54, 118, 592, 737. Вук као места настањена Србима наводи и Велес, Дебар и Тетово.
  3. Славенко Терзић, Историјско-географске представе о Старој Србији у Европи и међу Србима, Наша Прошлост 9, Краљево 2008, 14.
  4. Ј. Цвијић, Сабрана дела књ. 8, Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије, Београд 1995, 52-64.
  5. Balkanski ratovi — Mir u Bukureštu
  6. М. Јагодић, Уређење ослобођених области Србије 1912—1914: Правни оквир, Историјски институт САНУ, Београд 2010, 43.
  7. Gradska opština Voždovac
  8. БУКУРЕШКИ УГОВОР О МИРУ 1913. ГОДИНЕ (посебан осврт на однос Бугарске и Црне Горе према Краљевини Србији)
  9. Урош Шешум: Друштво против Срба 1897–1902. Методи и мере бугарске дипломатије, егзархије и Бугарско-македонско одринске револуционарне организације против ширења српског утицаја у јужној Старој Србији и Македонији 1897–1902.

Литература[уреди]