Стефан Штиљановић
| Стефан Штиљановић | |
|---|---|
 Икона Стефана Штиљановића, рад Станоја Поповића 1740. | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | у 15. веку |
| Место рођења | Паштровићи, Зета |
| Датум смрти | 1543. |
| Место смрти | Шиклош, Барања |
| Династија | Паштровићи |
| Српски кнез | |
| Период | у 16. веку |
| Претходник | Павле Бакић |
Св. Стефан Штиљановић (1498 — 1543), (У писмима се потписивао као Шкиљановић.[1] Последњи је кнез паштровски, каштелан Врховачког града код Пожеге,[2] добротвор и српски светитељ.
Животопис[уреди | уреди извор]
_-_Sv._Stefan_%C5%A0tiljanovi%C4%87,_1753.jpg)
Своје порекло води из Приморја, из Паштровића. Симеон Пишчевић га у својој Историји српског народа наводи као Шкриљановић.[3] Жена му је била Јелена Богдановић.[4]
Све имање је оставио народу својем и отишао у Срем 1498. године због сукоба са Млечанима. У Срему столовао је у граду Моровићу. Народна традиција приказује деспота Стефана Штиљановића као најузорнијег хришћанског владара и за њега везује многобројна племенита дела, као и јуначку борбу против Турака. Приликом борбе за угарски престо између краља Фердинанда и војводе Јована Запоље нашао се на страни Фердинандовој. Учествовао је у грађанском рату од Мохачке битке 1526. до 1541. године, када су Турци заузели Будим. Од Фердинанда је био добио имања у вировитичкој жупанији (1527),[5] као и град Валпово где је владао.
Последњи податак о Стефану Штиљановићу потиче из 1540. године, када је био префект утврђеног града Валпова, након чега му се изгубио сваки траг. Претпоставља се да се, након што је град пао под Турке, повукао у Шиклош, где је и окончао свој живот.[5]
Сматра се да је умро, највероватније, око 1543. године. Према предању и запису у „Повесном слову”, најпре је сахрањен на оближњем брду Ђунтир.[5] Већ 1545. године његове мошти налазиле су се у манастиру Шишатовцу у Срему. У доба турске владавине Сремом мошти имале су несумњиво велик значај и веровало се да имају посебну исцелитељску снагу.[6] Од СПЦ уврштен је у ред светитеља. У јесен, 17. октобра сваке године се помиње и слави његово име.
Његове мошти почивају у ризници Саборне цркве у Београду од априла 1942. године, када су пренесене из манастира Шишатовац.[7]
У манастиру Шишаштовац је постојао је култ св. Стефана Штиљановића.[8] У Панагирику манастира Шишатовац из 1545. године постоји један кратак запис који каже: „Ова света и божанствена књига која се зове Панагирик, манастира Шишатовца храма Рођења Пресвете Богородице, где нетљене мошти почивају светог и праведног и дивног Стефана Штиљановића, српског деспота“.
Најупечатљивије предање о Стефану Штиљановићу забележено је у приповеци Скочидјевојка — Приповијест паштровска измаком петнаестог вијека, коју је забележио паштровски политичар и књижевник Стјепан Митров Љубиша у „Приповијестима црногорским и приморским”[9]:
Стефан се родио и живео у Бечићима, на самој обали наспрам острва Св. Николе. Био је кнез и најбогатији међу Паштровићима. Рано је остао удовац. Помогао је манастире и саградио манастир Прасквицу и цркву Св. Николе код Бечића. Одлучивши да се одсели опростио се од ратачког игумана Серафима, поверивши му своју опоруку и жељу да сво имање подели манастиру Прасквици и Св. Николи у Паштровићима. Затим се на скупштини опростио од народа и отишао у Херцеговину, Хрватску, па у Срем. После њега Паштровићи више нису бирали кнеза, чувајући успомену на Стефана Штиљановића.
Види још[уреди | уреди извор]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Seletković, Petar (2022). Scrinia Slavonica 22, Stefan Štiljanović – od kaštelana do despota i sveca. Slavonski Brod: Hrvatski institut za povijest.
- ^ Seletković, Petar (2022). Scrinia Slavonica 22, Stefan Štiljanović – od kaštelana do despota i sveca. Slavonski Brod: Hrvatski institut za povijest. стр. 21.
- ^ Пишчевић 2018, стр. 244.
- ^ Seletković, Petar (2022). Scrinia Slavonica 22, Stefan Štiljanović – od kaštelana do despota i sveca. Slavonski Brod: Hrvatski institut za povijest. стр. 25.
- ^ а б в Половина 2013, стр. 349.
- ^ Половина 2013, стр. 350.
- ^ Стојановић 2012, стр. 77.
- ^ Seletković, Petar (2022). Scrinia Slavonica 22, Stefan Štiljanović – od kaštelana do despota i sveca. Slavonski Brod: Hrvatski institut za povijest. стр. 14.
- ^ Зарић 1985, стр. 71.
Литература[уреди | уреди извор]
- Стојановић, Александар (2012). „Радослав Грујић о преносу моштију српских светитеља априла 1942. године из НДХ У окупирану Србију” (PDF). Токови историје: Часопис Института за новију историју Србије (1): 69—86.
- Зарић, Радојка (1985). „Лик Стефана Штиљановића у српској уметности XVII — XIX века” (PDF). Саопштење. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе. XVII.
- Половина, Наташа (2013). Далић, Јован, ур. „Акатист Светом апостолу и првомученику Стефану зографа Лонгина (текст и коментари)”. 61. Нови Сад: Матица српска. ISSN 0543-1220. Приступљено 17. 12. 2016.[мртва веза]
- Пишчевић, Симеон (2018). Историја српског народа. Нови Сад и Шид: Академска књига и Народна књижница Симеон Пишчевић Шид. ISBN 978-86-6263-214-2.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Житије Стефана Штиљановића
- Житије Светог и праведног кнеза Стефана (Штиљановића) (СПЦ) Архивирано на сајту Wayback Machine (24. септембар 2015)
