Тасманијски ђаво

С Википедије, слободне енциклопедије

Тасманијски ђаво
Временски распон: касни холоцен
мужјак
A Tasmanian devil
Тасманијски ђаво
Научна класификација уреди
Домен: Eukaryota
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Mammalia
Инфракласа: Marsupialia
Ред: Dasyuromorphia
Породица: Dasyuridae
Род: Sarcophilus
Врста:
S. harrisii
Биномно име
Sarcophilus harrisii
(Boitard, 1841)[2]
A map showing one large island (Tasmania) and two small islands north of it. The whole of Tasmania is coloured in and the waters and small islands are not, as the devil is not extant there.
Дистрибуција тасманијског ђавола (сиво)

Тасманијски ђаво (лат. Sarcophilus harrisii) је врста торбара месождера са Тасманије. Једини је живећи представник рода Sarcophilus. После изумирања тилацина, постао је највећи торбар месождер у свету. Има црно крзно, а познат је по гласним и застрашујућим крицима које испушта. Из Аустралије је нестао пре више од 3 000 година опставши само на Тасманији. Због претње стоци, био је ловљен све до 1941. године, када је стављен под заштиту. Од касних 1990-их, међу тасманијским ђаволима је све заступљенији фацијални тумор, због чега је ова врста у опасности од изумирања.

Таксономија[уреди | уреди извор]

Биолог Џорџ Харис је написао први опис тасманског ђавола 1807. и назвао га Didelphis ursina.[3] Године 1838. тасмански ђаво је назван Dasyurus laniarius од стране Ричарда Овена, пре него је премештен у род Sarcophilus 1841. године и назван Sarcophilus harrisii („Харисов љубитељ меса”) од стране Пјера Бојтарда. Каснија ревизија таксономије тасманског ђавола, издата 1987. године је покушала да га преименује у Sarcophilus laniarius, што се базирало на фосилима неколицине животиња са копна Аустралије.[4] Веће таксонома ово углавном није прихватило; на крају, за врсту је остављен назив S. harrisii, а S. laniarius је дат једној фосилној врсти.

Филогенија[уреди | уреди извор]

Тасмански ђаво припада породици Dasyuridae. Род Sarcophilus садржи још две врсте познате само из плеистоценских фосила, S. laniarius и S. moomaensis. Веза између те три врсте није јасна. Филогенетска анализа је показала да је тасмански ђаво далеки сродник псоглавог тигра.[5]

Физички опис[уреди | уреди извор]

Бркови помажу тасманском ђаволу да нађе плен.

Тасмански ђаво је највећи живи тоболчар-месојед у Аустралији. Здепасте је грађе, са великом главом и репом који чини половину дужине тела. Необично за торбара, предњи удови су нешто дужи од задњих. Могу трчати брзином до 13 км на сат на кратке раздаљине. Крзно је обично црно, а неправилне беле шаре на прсима и тртици су честе. Мужјаци су обично већи од женки, са просечном дужином од 652 mm од главе до почетка репа. Реп је дуг 258 mm. Просечна тежина је 8 kg. Просечна дужина тела и главе код женке је 570 mm, са репом од 244 mm и просечном тежином од 6 kg.[6] Просечна дужина живота тасманског ђавола у дивљини је 6 година, али у заточеништву дуже живе.

Тасмански ђаво накупља масти у свом репу, па нездрави ђаволи обично имају танке репове. Користи мирисне жлезде при бази репа да означе тло иза себе мирисом. Када га се узнемирава, ђаво испусти одвратан смрад, скоро исто тако смрдљив као код твора.

Ђаво има дуге бркове на лицу и груде на глави. Помажу му да нађе плен у мраку, а показују и колико је други ђаво близу док се хране. Слух је доминантно чуло, а такође има и одлично чуло мириса. Како тасмански ђаволи лове ноћу, изгледа да виде црно-бело. Тако могу лахко видети покрете, али имају тешкоћа када гледају предмете који се не померају.[7]

Једна анализа снаге угриза код сисара у односу на величину тела показује да ђаво има најјачи угриз, преко 35.000 kPa.[8] Снага угриза је тако велика јер је и глава велика. Такође има и зубе који расту полако током живота. Зуби и вилице тасманског ђавола и хијене су слични, што је један пример конвергентне еволуције.[9]

Исхрана[уреди | уреди извор]

Лове свој плен сами, али једу у групи, притом праве велику буку, испуштају храпаве гласове који се чују километрима далеко, јер се око ловине окупи и до 12 јединки. Нису пробирљиви што се избора хране тиче, лове и једу вомбате, мале сисаре, гмизавце, рибе, жабе, инсекте и чак домаће животиње, нпр. лешеве оваца. Једу много, поједу у просеку хране количински у вредности од 15% њихове укупне телесне масе, а могу појести и до 40% своје укупне масе. Врло су им мале потребе за водом. Спадају у животиње са најмањом потрошњом воде, тј. са најмањом потребом.

Станиште[уреди | уреди извор]

Насељавају читаву територију Тасманије, има их и у урбаним насељима. Посебно им погодују суве шумске области и обална, шумом окружена подручја.

Рак лица[уреди | уреди извор]

Године 1995. тумор лица тасманијског ђавола опустошио је популацију ових животиња у Тасманији. Око 65% популације је било заражено. Смртност је 100% у популацији од 12 - 18 месеци живота. Порекло ове врсте рака је још увек непознато, истраживања се спроводе, мониторинг врсте постоји. Из популација се одстрањују све болесне јединке, ради спречавања ширења заразе, јер је утврђено да је болест „прелазна“. Животиње се заразе контактом или током заједничке исхране. До смрти долази јер болест оштећује у великој мери њихово лице, када више не могу да се хране, умиру од глади. Један од узрока може бити и изузетно ниска стопа генетичке разноврсности и хромозомске мутације јединствене и чешће међу карниворним сисарима. Потпуно здраве јединке издвојене су и гаје се заштићене и надзиране од стране Аустралијске владе, за случај да дође до изумирања популације која живи слободно у природи.

Понашање[уреди | уреди извор]

Активност и територијалност[уреди | уреди извор]

Активни су у сумрак и током ноћи, тада лове свој плен. Током дана се одмарају и дремају у жбуњу или јазбинама. Територијалне су животиње, заузимају простор од 8 - 20 km², али се он може преклапати и са територијом других животиња. Обележавају своју територију својим урином или изметом, дају до знања другим јединкама да је одређена јазбина заузета.

Социјална структура[уреди | уреди извор]

Солитарне су животиње, групишу се само током исхране, јединке заједно комадају плен.

Хијерархија[уреди | уреди извор]

Обично установљују доминацију својим ставом и гласним звуковима, где долази и до међусобних окршаја, који су чести у

сезони парења једнако као и за време исхране.

Звучна и визуелна комуникација[уреди | уреди извор]

Слух је код њих изузетно добро развијен. Проучавањем ових животиња током храњења, примећено је 20-ак различитих положаја тела, међу којима је и карактеристично злобно, јогунасто зевање и 11 различитих вокалних начина изражавања.

Хемијска комуникација[уреди | уреди извор]

Имају одличан осећај за мирисе. Када је узнемирен или нападнут, у самоодбрани испушта веома непријатан мирис, налик

ономе код твора. Територију обележавају урином или изметом.

Визуелна комуникација[уреди | уреди извор]

Када су узнемирени и љути, уши им поцрвене и то постане врло уочљиво. Крв надире у уши, а оне су без длачица и имају танку кожу, што додатно олакшава посматрачу да одреди у каквом је расположењу ова животиња. Пошто су тасманијски ђаволи ноћне животиње, тј. лове ноћу, вид им је најјаснији у црно-белој техници. Под оваквим условима обично запажају објекте који се крећу, али врло тешко виде објекте који мирују.

Начин кретања[уреди | уреди извор]

Није нарочито способан за верање по дрвећу, али је добар пливач и успева вешто да избегне опасност тако што у трену склизне испод површине воде, а уколико га гоне, у стању је да неприметно пређе знатне раздаљине пре него што изрони, обично на скровитом месту.[10]

Репродукција и брига о потомству[уреди | уреди извор]

Приказ развоја младунаца тасманског ђавола.

Сезона парења је у пролеће и лето и највише младунаца се окоти у периоду од новембра до марта. Женке достижу полну зрелост у другој години живота, фертилне су једном годишње.[11] Мужјаци се боре за њихову наклоност, те се женке паре са доминантним мужјаком. Парење се одвија у марту, независно од доба дана или ноћи. Једну женку може парити и више мужјака, ако није чувана од стране доминантног мужјака. Код женки се оплоди више јајних ћелија и на свет долази више младунаца, не само један, као код већине торбара. Гравидитет траје 21 дан и рађа се чак 20-ак сићушних младунаца који теже само од 0,18-0,24г.[12] Чим се роде, почиње компетиција на путу до мајчине торбе и брадавице. Женка има само 4 брадавице, па ће тако само 4 младунца успети да преживе,[7] остале ће вероватно појести мајка. У просеку преживи више малих женки него мужјака.[11] Торба је окренута другачије, улаз је са задње стране, те мајка нема увида у оно што се у торби дешава са младунцима. Младунци у торби остају закачени за брадавицу и хране се мајчиним млеком наредних 105 дана. Сисајући напредују брзо, па напуштају торбе теже око 500г. Након 15 дана уши су видљиве. Очни капци се појаве након 16 дана, бркови након 17 дана, усне након 20 дана. Младима почне расти крзно након око 49 дана, а након 90 имају цело крзно. Очи им се отворе кратко након развитка крзна - између 87 и 93 дана.[11] У периоду од октобра до децембра су још увек у мајчиној близини истражујући околину и живе са њом у јазбини, а у јануару се потпуно осамостаљују. Женке одгајају младе шест мјесеци током једне године.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Hawkins, C.E.; McCallum, H.; Mooney, N.; Jones, M.; Holdsworth, M. (2008). Sarcophilus harrisii. IUCN Red List of Threatened Species. IUCN. 2008: e.T40540A10331066. doi:10.2305/IUCN.UK.2008.RLTS.T40540A10331066.en. Архивирано из оригинала 25. 03. 2019. г. Приступљено 27. 8. 2016.  Listed as Endangered (EN A2be+3e v3.1)
  2. ^ Boitard, [Pierre] (n.d). „L'Ursin de Harris”. Le Jardin des plantes: Description et mœurs des mammifères de la Ménagerie et du Muséum d'histoire naturelle. Paris: Gustave Barba. стр. 204. 
  3. ^ Harris, G. P. 1807. Description of two species of Didelphis for Van Diemen's Land. Transactions of the Linnean Society of London, Dio IX
  4. ^ Werdelin, L. 1987. Some observations on Sarcophilus laniarius and the evolution of Sarcophilus. Records of the Queen Victoria Museum, Launceston, 90:1–27
  5. ^ Krajewski, C. et al. 1992. Phylogenetic relationships of the thylacine (Mammalia:Thylacinidae) among dasyuroid marsupials: evidence from cytochrome b DNA sequences. Proceedings of the Royal Society B-Biological Sciences 250:19–27 . PMID 1361058.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  6. ^ Guiler, E.R. 1983. Tasmanian Devil in R. Strahan Ed. The Australian Museum Complete Book of Australian Mammals. p 27–28. Angus & Robertson. ISBN 978-0-207-14454-7.
  7. ^ а б Department of Primary Industries, Water and Environment. Tasmanian Devil - Frequently Asked Questions
  8. ^ Wroe, S, McHenry, C, and Thomason, J. 2005. Bite club: comparative bite force in big biting mammals and the prediction of predatory behaviour in fossil taxa. Proceedings of the Royal Society B-Biological Sciences 272:619–625 . PMID 15817436.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  9. ^ Britannica, Encyclopædia. „Tasmanian devil (marsupial)”. Britannica.com. Приступљено 16. 3. 2010. 
  10. ^ Сандерсон 1967.
  11. ^ а б в Guiler, E.R. 1970. Observations on the Tasmanian devil, Sarcophilus harrisii II. Reproduction, Breeding and Growth of Pouch Young. Australian Journal of Zoology 18:63–70
  12. ^ Fisher, D.O. et al. 2001. The ecological basis of life history variation in marsupials, Appendix A. Ecology 82:3531–3540

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]