Теја (митологија)

С Википедије, слободне енциклопедије

Теја (грч. Θεία) је у грчкој митологији једна од титанки, кћер Урана и Геје.

Митологија[уреди | уреди извор]

Свом брату, титану Хипериону, родила је троје деце: Хелија, Селену и Еос.[1] Била је божанство вида и сјајног светлог ведрог неба. Стари Грци су веровали да очи емитују светлост попут лампе, што би омогућавало да се види све што та светлост обасја. Према аналогији, она је даривала злато, сребро и драго камење својом блиставошћу и вредношћу. Као Ихнаја, што би значило „пратња богиње“ поседовала је пророчиште у Фтиотиди у Тесалији, те је била пророчанска богиња попут својих сестара, Фебе, Мнемосине, Дионе и Темиде. На то указује и њено име, које је у вези са речју theiazô („божанска“ или „пророчанска“). Њена имена су још и Еурифеса и Етра. Заправо, она је сматрана женским принципом Етра, пошто је владала истим ентитетима.[2]

Друге личности[уреди | уреди извор]

  • Помињала се и Океанида са овим именом, која је имала синове Керкопе.[3] Највероватније је представљена на црнофигуралном лекиту из 550-500. п. н. е. како заједно са Океаном моли Херакла да ослободи њене синове.[4] Према предању, она их је била упозорила на овог јунака, али је они нису разумели.[1]
  • Теја је била и Хиронова кћерка, пророчица, коју је силовао Еол. Због овога се плашила да ће је отац казнити када за то сазна, а није смела да се исповеди ни богињи Артемиди у чијој је пратњи била. Посејдон ју је претворио у кобилу Евипу (или Еуипу), али пре свега да би олакшао свом пријатељу Еолу, а када је ождребила Меланипу, поставио ју је у сазвежђе Коња, док је кћерку претворио у девојчицу.[5]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Цермановић-Кузмановић, А. & Срејовић, Д. 1992. Лексикон религија и митова. Савремена администрација. Београд.
  2. ^ theoi.com: Titanis Theia, Приступљено 25. 4. 2013.
  3. ^ Greek Myth Index: Theia Архивирано на сајту Wayback Machine (26. април 2011), Приступљено 25. 4. 2013.
  4. ^ theoi.com: HERAKLES & THE KERKOPES, Приступљено 25. 4. 2013.
  5. ^ Роберт Гревс. 1995. Грчки митови. 6. издање. Нолит. Београд.