Урош Богуновић

урош богуновић
урош богуновић
	Урош Богуновић
Лични подаци
Датум рођења	15. децембар 1914.
Место рођења	Дрвар, Аустроугарска
Датум смрти	27. мај 2006. (91 год.)
Место смрти	Београд, Србија, Србија и Црна Гора
Професија	војно лице
Деловање
Члан КПЈ од	15. новембра 1941.
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Служба	НОВ и ПО Југославије; Југословенска народна армија; 1941 — 1963.
Чин	генерал-мајор
Херој
Народни херој од	27. новембра 1953.
Одликовања

Урош Богуновић Роца (Дрвар, 15. децембар 1914 — Београд, 27. мај 2006), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-мајор ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 15. децембра 1914. у Дрвару. Припада старом српском братству Богуновића. Његови родитељи Илија и Јованка доселили су у Дрвар из Лике, из села Суваје код Срба. Рођени Урошев брат Бранко, био је четнички војвода и обављао је функцију помоћника војводе Момчила Ђујића. Урош је, поред Бранка, имао још три брата — Љубу, Миту и Николу (Нину), као и три сестре — Милеву, Наталију (Нату) и Душанку.

Урош је непосредно пред рат радио у железничкој ложионици у Бањој Луци. Када је почео устанак, најпре је био помоћник политичког комесара Шесте крајишке ударне бригаде, а убрзо затим и командант те бригаде. Касније је у току рата био заменик команданта Четврте и Десете крајишке дивизије.

Учествовао је у борбама код Бање Луке, Босанске Градишке, Босанске Дубице, Приједора, Санског Моста, у току Четврте непријатељске офанзиве, у борбама за ослобођење Сарајева и другим.

Нарочито се истакао у јесен 1942. године када је повео батаљон бораца преко реке Уне, продро до Цазина, ослободио га и на том сектору успешно водио многе борбе и почетком 1943. године, на Подвидачу, када је само са једним водом дочекао и разбио бројнијег непријатеља. У чланство Комунистичке партија Југославије (КПЈ) примљен је 15. новембра 1941. године.

После завршетка рата, Урош Богуновић је 1952. године завршио Вишу војну академију ЈНА и налазио се на истакнутим војним функцијама у Југословенској народној армији, боравећи при томе у многим местима СР Хрватске, СР Србије и СР Босне и Херцеговине.

У чин генерал-мајора произведен је 1959, а пензионисан је 1963. године. Преминуо је 27. маја 2006. године у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.

Литература[уреди | уреди извор]

Југословенски савременци: Ко је ко у Југославији. „Седма сила“, Београд 1957. година.
Војна енциклопедија (књига прва). Београд 1970. година.
Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975.