Фехим Бајрактаревић

С Википедије, слободне енциклопедије
Фехим Бајрактаревић
Датум рођења(1889-11-14)14. новембар 1889.
Место рођењаСарајево
 Аустроугарска
Датум смрти22. фебруар 1970.(1970-02-22) (80 год.)
Место смртиБеоград
 Социјалистичка Федеративна Република Југославија

Фехим Бајрактаревић (Сарајево, 14. новембар 1889 — Београд, 22. фебруар 1970) био је оријенталиста и универзитетски професор. Оснивач је научне оријенталистике на Универзитету у Београду и један је од уважених европских оријенталних филолога свог времена.

Биографија[уреди | уреди извор]

Студирао је оријенталне језике са словенском филологијом у Бечу, где је и докторирао 1918. године, а неко време провео је и у Лондону и Алжиру. Краће време је предавао арапски језик на гимназијама у Босни.

На позив Богдана Поповића, 1925. године долази на Филозофски факултет у Београду, где на Катедри за светску књижевност предаје персијску књижевност и турски језик. Годину дана након тога, 1926. године, основао је и самостални Семинар за оријенталну филологију, што ће постати прва оријенталистичка универзитетска катедра на Балкану.[1] Приликом оснивања Катедре, професор Бајрактаревић определио се за тада доминантни европски оријенталистички модел, који је подразумевао изучавање језика и књижевности народа из исламског цивилизацијског круга, првенствено Арапа, Персијанаца и Турака. Историјски и културни фактори чине концепцију исламистичке оријенталне филологије трајно актуелном на балканским просторима, због чега је она опстала до данас упркос покушајима њеног оспоравања и административног укидања.[1]

Мастионица проф. Фехима Бајрактаревића коју је Удружењу „Адлигат” у Београду поклонио његов ученик, проф. Дарко Танасковић

Професор Бајрактаревић био је цењен и уважен не само на Балкану, већ и у читавој Европи. У европским оријенталистичким круговима афирмисао се објављивањем критичког издања дела преисламског песника Абу Кабир ал-Худалија La Lâmiyya d'Abû Kabir al-Hudali, Journal Asiatique (1923) и Le Diwân d'Abû Kabir al-Hudali (1927). Бавио се арабистиком, иранистиком и туркологијом. Тематиком преисламске поезије бавио се и у раду Пејзаж у старој арапској поезији (1929), а везама између арапске и српске поезије у раду Слични стихови Лазе Костића и Џемила о љубави пре рођења (1958-1959).

Централно дело у опусу професора Бајрактаревића заузимају радови из књижевне иранистике. Његов превод најпознатије епизоде из Фирдусијеве Шахнаме, Рустем и Сухраб (1928), високо је оцењен у европској оријенталистици. Превод укључује и обимну студију о персијској књижевности и самом епу. Још један високоцењен, филолошки прецизан и у неким стиховима веома надахнут превод јесу рубаије Омара Хајама. Овим песником и научником професор Бајрактаревић бавио се неколико деценија, његова поезија тема је и „хајамолошких студија" у оквиру дела: Фицџералд и Омер Хајам (1927), Један англосаксонски класик персијског порекла (1962), Хајам код нас (1963) и Омер Хајам - највећи светски песник катрена (1965).[2]

Још један од научних праваца којим се бавио професор јесте оријенталистичка компаратистика, у оквиру које је пружио драгоцене прилоге двема обимним студијама Насредин-хоџин проблем (1934) и Утицај истока на Гетеа (1939). Професор Бајрактаревић проучавао је утицаје и везе европске и оријенталне литерарне баштине, а у другој поменутој студији исцрпно обрађује утицаје персијске поезије и Хафиза на настанак Гетеовог Западно-источног дивана.

Иако се није много бавио турском књижевношћу, међу радовима се ипак може издвојити Победа народног језика и стиха у турској поезији (1954), у којем је професор представио преломни тренутак у развоју новије турске литературе.

За Enzyklopädie des Islam (Лајден, 1932-1936) написао је неколико десетина чланака, а био је и сарадник многих домаћих и страних стручних часописа, међу којима су Orientalistiche Literaturzeitung (Берилин), Der Islam (Берлин), Bibliotheca Orientalis (Лајден), Zeitschrift der Deutschen Morgenländischen Gesellschaft (Визбаден) и Прилози за оријенталну филологију (Сарајево).

Професор Бајрактаревић био је члан Société asiatique у Паризу, међународног одбора оријенталиста за издавање Concordance de la tradition musulmane у Лајдену, и сарадник европског издања Исламске Енциклопедије.[3]

Одабрана дела[уреди | уреди извор]

  • La Lâmiyya d'Abû Kabir al-Hudali, Journal Asiatique, Paris 1923, III.
  • Le Diwân d'Abû Kabir al-Hudali, ibid., 1927, CCXI.
  • Фицџералд и Омер Хајам (1927)
  • Српска песма о Мухамедову рођењу, Гласник Скопског научног друштва, 1927, стр. 189—202.
  • Рустем и Сухраб, епизода из Фирдусијеве Шахнаме (са студијом о Фирдусијевом животу и делима), СКЗ, 1928, CCVIII.
  • Насредин-Хоџин проблем, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, 1934, књ. XIV, св. 1—2.
  • Турски документи манастира св. Тројице код Плевља, Споменик СА, 1936, LXXIX.
  • О нашим Мевлудима и Мевлуду уопште, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, 1937, књ. XVII, св. I.
  • Утицај Истока на Гетеа (1939)
  • Слични стихови Лазе Костића и Џемила о љубави пре рођења (1958-1959)
  • Један англосаксонски класик персијског порекла (1962)
  • Хајам код нас (1963)
  • Омер Хајам - највећи светски песник катрена (1965)
  • Из персијске поезије (1971)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Историјат | Filoloski fakultet” (на језику: српски). Архивирано из оригинала 04. 07. 2020. г. Приступљено 2020-07-03. 
  2. ^ Popov, Čedomir, Stanić, Dragan, Попов, Чедомир, Станић, Драган. Српска енциклопедија. Нови Сад. стр. 463. ISBN 978-86-7946-078-3. OCLC 712601569. 
  3. ^ Цецић, Иво (1983). Енциклопедија Југославије. 1, А-Бју. Загреб: Југославенски лексикографски завод. стр. 424. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Marija Djukanović (Cukanoviç): Dr. Fehim Bayraktariviç'i kaybettik. In: Sesler V, 45 (Üsküp 1970) 21—24. (Wir haben Fehim Bajraktarević verloren.)
  • И. Шоп, Фехим Бајрактаревић као компаратиста, УИ, 1976, 1.
  • А. Митровић, Научно дело Фехима Бајрактаревића, Београд, 1996

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фехим_Бајрактаревић&oldid=27035319”