Франко Алфано

С Википедије, слободне енциклопедије
Франко Алфано
Франко Алфано 1919. године
Лични подаци
Датум рођења(1875-03-08)8. март 1875.
Место рођењаПосилипо крај Напуља, Краљевина Италија
Датум смрти27. октобар 1954.(1954-10-27) (79 год.)
Место смртиСанремо, Италија

Франко Алфано (итал. Franco Alfano; Посилипо крај Напуља, 8. март 1875Санремо, 27. октобар 1954)[1] је био италијански композитор и пијаниста.[2]

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је у месту Посилипо крај Напуља. Музичко образовање је стекао на Конзерваторијуму Сан Пјетро а Мајела у Напуљу (Conservatiorio di San Pietro a Maiella), а 1895. одлази на Конзерваторијум у Лајпцигу. Већ следеће године је започео каријеру као пијаниста у Берлину. Тада компонује прву своју оперу „Миранда”, која никада није издата и изведена, а две године касније и „Извор Еншира”. 1900. одлази у Париз где пише балете за Фоли-Бержер. У том периоду гледа и гостовање позоришне трупе из Москве, који изводе драму „Васкрсење” према истоименом роману Лава Толстоја. Тема га заокупља и већ 1904. је написао оперу за коју је либрето написао његов пријатељ, новинар, Чезаре Анау (Cesare Hanau). Опера „Васкрсење” доживљава велики успех и изводи се на многим оперским сценама широм света.

1914. се враћа у Италију где се запошљава као професор композиције у Болоњи. Са тог места даље прелази на друга места у италијанском музичком животу: од 1923. до 1939. је директор Конзерваторијума Ђузепе Верди у Торину; од 1940. до 1942. интендант Teatra Massimo у Палерму; од 1942. до 1947. директор Опере Академије Санта Чечилија у Риму; а након тога, до 1950, директор Конзерваторијума Ђоакино Росини у Пезару. У то време је написао још седам опера.

Након смрти Ђакома Пучинија, диригент, и Пучинијев зет, Артуро Тосканини даје Алфану да заврши Пучинијеву оперу „Турандот” на основу композиторових скица. Алфано се прихвата посла и пише завршни дует и финале опере. Тим делом Тосканини није био задовољан и сâм је прерадио Алфанову музику.

Алфано је умро 1954. године у Санрему.[3]

Опус[уреди | уреди извор]

Опере[уреди | уреди извор]

Балети[уреди | уреди извор]

  • Лоренца (Lorenza) – 1901. Париз
  • Напуљ (Napoli) – 1901. Париз
  • Везув (Vesuvius)

Оркестарска музика[уреди | уреди извор]

  • 2 Симфоније (Прву је накнадно прерадио под именом Sinfonia classica)
  • Игра и финале Сакунтале (Danza e finale di Sakuntala)
  • Романтична свита (Suita romantica)
  • Игра за оркестар (Una danza per orchestra)
  • Дивертименто за мали оркестар са клавиром obbligato (Divertimento per piccola orchestra coll piano obbligato)

Песме[уреди | уреди извор]

  • È giunto il nostro ultimo autunno
  • Cinque nuove liriche tagiorane
  • Nuove liriche tagiorane
  • Tre liriche
  • Tre poemi di Rabindranath Tagore
  • Himno al libertador Simón Bolivar per voci unisone ed orchestra

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Franco Alfano”. www.ricordi.com (на језику: енглески). Приступљено 21. 7. 2019. 
  2. ^ „Franco Alfano | Biography & History”. AllMusic (на језику: енглески). Приступљено 21. 7. 2019. 
  3. ^ „Cyrano de Bergerac”. Cyrano de Bergerac. 2015-04-15. doi:10.5040/9781580817387.01. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]