Франц Авбељ

С Википедије, слободне енциклопедије
франц авбељ
Франц Авбељ Лојко
Лични подаци
Датум рођења(1914-10-27)27. октобар 1914.
Место рођењаТрњава, код Домжала, Аустроугарска
Датум смрти24. децембар 1991.(1991-12-24) (77 год.)
Место смртиДомжале, Словенија
Професијавојно лице,
друштвено-политички радник
Деловање
Члан КПЈ од1942.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска армија
19411946.
Херој
Народни херој од25. децембра 1952.

Одликовања
Орден народног хероја
Орден партизанске звезде са сребрним венцем Орден заслуга за народ са сребрним зрацима Орден братства и јединства са сребрним венцем
Орден за храброст Орден за храброст Партизанска споменица 1941.

Франц Авбељ — Лојко (Трњава, код Домжала, 27. октобар 1914Домжале, 24. децембар 1991), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СР Словеније и народни херој Југославије.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 27. октобра 1914. године у селу Трњави, код Домажала, од оца Антона и мајке Луције Авбељ, рођене Пер. Франц је основну школу завршио у селу Красна, а затим је студирао у Љубљани за грађевинара. Од 1938. до 1939. године служио је војску у Београду, а након одслужења војног рока вратио се у Словенију и радио као грађевинар и постао члан Синдиката грађевинских радника.

Учесник Народноослободилачке борбе је од 1941. године. Најпре је био ангажован на растурању летака и пропагандног материјала, писању парола, сакупљања оружја и вршењу саботажа, нарочито на телефонским линијама. Децембра 1941. је приступио Кримском партизанском батаљону, који ће у јануару 1942. прерасти у Шерцеров батаљон. У априлу 1942. постао је борац-митраљезац Кочевског партизанског батаљона и учествовао у његовим акцијама. Члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) је од 1942. године.

Након усташких напада, 1943. године, Авбељ се са својом јединицом пробијао преко Козјанског, до Штајерске и Горењске, где се придружује Камнишком батаљону, али убрзо потом прелази у Савињски батаљон, где је обављао дужности командира и политичког комесара. У борбама које је овај батаљон водио, јуна 1943. је заузето немачко упориште Летуш. Августа 1943. са својим батаљоном ступа у састав Шландрове бригаде, где постаје командир Треће чете. Потом је био командант батаљона у Четвртој словеначкој ударној бригади „Матија Губец”, командант Нотрањског одреда, до октобра 1944. године, потом кратко, Губчеве бригаде, а од новембра 1944. до јануара 1945. командант Долењског одреда, када је тешко рањен у главу. У то време деловао је на подручју Требелног, Жужемберка, Требњега, те јужној Штајерској.

Послератни период[уреди | уреди извор]

После ослобођења Југославије, 1946. године је демобилисан из Југословенске армије (ЈА) као ратни војни инвалид и обављао је разне друштвено-политичке функције у Крању и Новом Месту, а од 1954. до 1957. године био је председник Народног одбора и председник Општинског одбора Савеза удружења бораца НОР у Домжалама. Био је управник Дома за стара лица у Камнику, као и управник интерната Средње кожарске школе у Домжалама.

Умро је 24. децембра 1991. године у Домжалама.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — два Ордена за храброст, Орден партизанске звезде другог реда, Орден заслуга за народ другог реда, Орден братства и јединства другог реда. Орденом народног хероја одликован је 25. децембра 1952. године.[1]

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]