Хемотерапија

С Википедије, слободне енциклопедије

Хемотерапија
Интервенција
Жена која се лечи хемотерапијом доцетакселом против рака дојке. На рукама и ногама постављају се хладне рукавице и хладне чизме како би умањила штету на ноктима.
Контраиндикације Хемотерапије

Хемотерапија (често скраћено на хемо или понекад као ЦТX или ЦТx) третман је болести снажним хемијским супстанцама попут антибиотика и цитостатика.[1] У савременом медицинском фундусу превасходно се односи на терапију канцерогених обољења.[2] Данас је то један од најчешће кориштених терапијских метода, уз употребу широког избора антинеоплазматских лекова. Хемотерапија се даје тако да је здравствени тим може применити на клиници, лекарској ординацији или приручној амбуланти, а најчешће у болници. Неке врсте хемотерапије дају се орално и могу се узимати код куће.[3]

Историја[уреди | уреди извор]

Термин хемотерапија углавном се односи на лечење рака, иако је његово историјско значење шире. У једноставнијем смислу, хемотерапија се односи на лечење здравственог стања коришћењем хемијских супстанци. Као такав, израз се користио за неонколошку употребу, као што је употреба антибиотика (антибактеријска хемотерапија). У том је смислу прво модерно хемотерапијско средство био арсфенамин, хемијско једињење арсена откривен 1909. године и кориштен за лечење сифилиса. Касније су га пратили сулфалекови и пеницилин. Од осталих употреба које су називане хемотерапија су лечење аутоимунских болести, попут мултипле склерозе, дерматомиозитиса, полимиозитиса, лупуса, реуматоидног артритиса и сузбијање одбацивања трансплантата (види имуносупресија).

Хемотерапија специфична за рак почела се примењивати четрдесетих година прошлог века, при чему су прво примењвани лекови који су антагонисти фолне киселине, као антинеоплазијска средства.

Антиканцерогена хемотерапија[уреди | уреди извор]

Лекови који се користе у антинеопластичној хемотерапији називају се цитостатским или цитотоксичним лековима. Хемотерапија се користи на различите начине у различито време. То укључује следеће:

  • За рак, која се даје кроз васкуларни или лимфни систем, против формирања нових тумора и спречавање метастатског карцинома.
  • Након операције или радиотерапије елиминишу се канцерогене микроскопске ћелије које би могле отпутовати на друге делове тела, а именована је као адјувантна хемотерапија.
  • Као једини третман. На пример, за лечење карцинома крви или лимфног система, попут леукемије и лимфома.
  • Рак који се након лечења и поново појави назива се рекурентни карцином, на пример понављајући карцином дојке.
  • Пре операције или радиотерапије потребна је неоадјувантна хемотерапија за смањење тумора.[4][5]

Механизам деловања[уреди | уреди извор]

Суштински циљ хемотерапије је уништавање туморских ћелија, како би се постигао нестанак, заробљавање или смањење болести. Лекови који се користе у овој врсти лечења називају се антинеопластичним или хемотерапијским средствима. Процес дељења здравих ћелија строго је регулисан контролним механизмима, који одређују кад се ћелија може делити. Малигни тумори су окарактерисани управо супротним механизмом, јер их формирају измењене ћелије способне да се неконтролирано умножавају, па чак и да нападну и утичу на суседне или удаљене органе, што се назива метастазама. Тако хемотерапија делује у фази дељења туморских ћелија, спречавајући његово размножавање и на крају их уништавајући. С временом ће се, ако хемотерапија успе, постићи смањење или нестанак малигног тумора.

Лекови против рака досежу у готово сва телесна ткива, не разликујући малигне ћелије од здравих. То код пацијента изазива низ нуспојава, које углавном нестају након завршетка лечења. Здраве ћелије које су најчешће оштећене обухватају ћелије коштане сржи, пробавног тракта и фоликула длаке, што даје најчешће нуспојаве хемотерапије, а то су: имуносупресија, астенија, мукозитис и алопеција, између осталих. Такви су ефекти обично пролазни, премда ако пацијент не постане контролисан или толерантан, могу проузроковати токсичност и привремено прекинути хемотерапијско лечење. Стога су, у покушају ублажавања нуспојава, задњих година осмишљени лекови против рака који делују директно против абнормалних протеина ћелија рака, што се назива циљана терапија.

Облици хемотерапије[уреди | уреди извор]

Хемотерапија обично није једино лечење рака, јер се обично комбинује с оперативним захватима и радиотерапијом, модалитетом који се назива мултидисциплинарни или комбиновани третман.

Зависно од сврхе и комбинације лекова, могу се разликовати следеће врсте хемотерапије:

  • Куративна: циљ јој је излечење болести, кад се налази у фази погодној за њу.
  • Палијативна: намера јој је да контролишу симптоми које ствара тумор, који је већ у поодмаклој и неоперабилној фази. Стога се настоји што више побољша квалитет живота пацијента, као и да се повећа преживљавање.
  • Адјувантна: обично се даје након главног третмана као што је операција, како би се смањила учесталост метастаза.
  • Неоадјувантна или индукција: започиње пре било ког хируршког или радиотерапијског третмана, како би се проценила ефикасност лечења. Смањује стадијум тумора, с циљем побољшања резултате операције и радиотерапије, а у неким случајевима и одговор добијен након доласка на операцију је прогностички фактор.
  • Монохемотерапија: примена једног антитуморског лека. Састоји се од разумне ротације расположивих лекова (секвенцна монохемотерапија) у циклусима у којима се примењује једно једињење док се не постигне контрола патологије или док се не докажу клинички показатељи његове неделотворности. Монохемотерапијом неоплазме које најбоље реагују (леукемија и лимфом) тешко прелазе 30% ремисије, док код солидних тумора, лечених чак и ефикаснијим лековима и у најповољнијим условима, нема одговарајућег резултата у 10-15% случајева. Из тог разлога, примена секвенцијалне монохемотерапије сада је ограничена на лечење неоплазми.
  • Полихемотерапија: комбинација неколико цитотоксичних агенса који делују путем различитих механизама, синергијски, како би се смањила доза сваког појединог лека и повећала терапијска моћ свих твари заједно. Обично се дефинише према врсти лекова који формирају асоцијацију, дозу и време у којем се дају, творећи схему хемотерапије.

Истодобна радиохемотерапија: примењује се истодобно или истовремено с радиотерапијом, како би се појачао ефекат зрачења или с њим деловао просторно, односно појачао локални ефекат зрачења и системски деловао са хемотерапијом.

Обе, моно- и полихемиотерапије, у складу са општим смерницама, као што је клиничко стање пацијента, може применити истовремено с антинеоплазматским лековима за управљање секундарним симптомимаа, као што су су ондансетронски (антиеметички), амифостин (нефропротекција), дексаметазон (кардиопротекција), за смањење иритације мокраћног мехура или дексаметазон.

Антитуморски лекови[уреди | уреди извор]

Постоји више од стотину антинеоплазматсих лекова који се обично сврставају у следеће групе:

  • Алкилирајућа средства: њихов механизам општег деловања је изазвано оштећење ћелијске ДНК (неопластне и здраве) уградњом алкилних група и на тај начин мења се или избегава умножавање ћелија. Примери: хлорамбуцил, мелфалан.
  • Антиметаболити: супстанце аналогне природним састојцима:
Аналози фолне киселине: метотрексат;
Аналози пурина: 6-меркаптопурин;
Пиримидински аналози : 5-флуороурацил, ара-ц;
Алкалоиди биљног рода Винца: етопозид, тенипозид, винкристин, винбластин;
Деривати платине.
  • Интравенска примена доксорубицина. Овај се лек често користи у комбинованој хемотерапији за борбу против различитих врста рака, обично као компонента различитих режима лечења. Доксорубицин има карактеристичну црвену боју.
  • Неки од цитостатски активних састојака су следећи:
Алдеслеукин: користи се за лечење метастазираног карцинома бубрежних ћелија.
Бексаротен: примјењује се у лечењу кожних лимфома попут фунгоидне микозе.
Блеомицин: користи се за лечење Хоџкиновог лимфома.
Капецитабин: за лечење рака дебелог црева, рака дојке.
Карбоплатин: код карцинома јајника, плућа, епидермоида, карцинома главе и врата и неоадјувантног лечења карцинома мокраћног мехура.
Цисплатин: за метастатски карцином тестиса, јајника и лечење узнапредовалог рака мехура, као и плочастоћелијског карцинома главе и врата.
Доцетаксел: антимикробулусно средство у лечењу узнапредовалог карцинома дојке (1. и 2. стадијум), адјувантног карцинома дојке, неситноћелијског карцинома плућа (1. и 2. стадијум), метастатског карцинома простате, рака желуца и рака главе и врата. Комерцијални назив је таксотере.
Доксорубицин: антитуморски антибиотик, његово трговачко име је адрибластин.
Епирубицин: цитостатски антибиотик антрациклинске групе.
Флударабин: његов фосфат се користи у лечењу хроничне Б-ћелијске лимфоцитне леукемије (ЛЛЦ).
Гемзар: комерцијални назив гемцитабина, који се често користи у лечењу рака панкреаса.
Иринотекан: за лечење узнапредовалог карцинома дебелог црева, а такође је интегрисан у схеме полихемотерапије као што је фолфиринокс .
Метотрексат: додатак антинеопластној хемотерапији код реуматоидног артритиса, псоријазе, полиома, саркоидозе и реактивног артритиса.[6][7][8][9]
Митоxантроне: за лечење метастатског карцинома дојке и нехоџкиновог лимфома .
Оксалиплатин: дозвољен је за прву линију лечења метастатског колоректалног карцинома у комбинацији са 5-флуороурацилом и леуковорином, и за помоћно лечење рака дебелог црева у фази III. Такође је интегрисан у фолфиринокс схему за карцином гуштераче.
Паклитаксел: лек који се користи за лечење одређених болести јајника, дојке и плућа. Такође, његова употреба сада је постала распрострањена у комбинацији с наноделима албумина и гемцитабина, који се на тржиште продаје под именом абраксан.
Ритуксимаб: користи се у лечењу Ходгкиновог лимфома.
Винбластин и винкристин: онколитички лекови који узрокују поремећај диобе ћелија у фази метафазе.
Винорелбине: за сузбијање одређених болести лоцираних у грудима (плућа и дојке).

Стратегије лечења[уреди | уреди извор]

Уобичајене комбинације режима хемотерапије
Тип канцера лек Акроним
Рак дојке Циклофосфамид, метотрексат, 5-флуороурацил, винорелбин ЦМФ
Доксорубицин, циклофосфамид АЦ
Хоџкинов лимфом Доцетаксел, доксорубицин, циклофосфамид ТАЦ
Доксорубицин, блеомицин, винбластин, дакарбазин АБВД
Мустин, винкристин, прокарбазин, преднизолон МОПП
Нехоџкинов лимфом Циклофосфамид, доксорубицин, винкристин, преднизолон ЦХОП
Тумор клицних ћелија Блеомицин, етопозид, цисплатин БЕП
Рак желуца[10] Епирубицин, цисплатин, 5-флуороурацил ЕЦФ
Епирубицин, цисплатин, капецитабин ЕЦX
Рак бешике Метотрексат, винкристин, доксорубицин, цисплатин МВАЦ
Рак плућа Циклофосфамид, доксорубицин, винкристин, винорелбин ЦАВ
Рак дебелог црева 5-флуороурацил, фолна киселина, оксалиплатин ФОЛФОX
Однос дозирања убијања ћлија хемотерапијским лековима на нормалне и канцерске ћелије. Проценат убијених нормалних и карциномских ћелија је врло сличан. Зато се одабирују дозе тамо где антитуморско деловање премашује нормалну ћелијску смрт.

Хемотерапија се даје у циклусима, са наизменичним раздобљима лечења и периода мировања. Ово је неопходно како би се здравим ћелијама омогућило време да се опораве како би могле поднети нови циклус лечења, уз нижу токсичност.

Зависно од врсте рака, његовог стадијума, стању пацијента и лекова, хемотерапија се може применити интравенски или орално.

Интравенска

То је најчешће кориштени пут примене. Понекад, како би се избегло вишеструко пробијање ситних вена или код дуготрајних третмана, користи се катетер и на тај начин се избегава флебитис. Инфузијске пумпе се користе за инфузију лекова, који контролишу пролазак хемотерапије у организам.

Орална

Ова рута могућа је само за лекове који се могу апсорбовати кроз желудац или црева.

Место администрације

Припрема хемотерапије, уз претходно одобрење онколога, обично се обавља у болничкој лекарској служби, јер су потребне важне мере сигурности. Медицинске сестре које су обучене за примену хемотерапије су одговорне за припрему и инфузију. Најчешће се користи пут поткожних или површних вена горњих удова. Лечење се обично обавља у дневној болници. У одређеним околностима, зависно од врсте лекова или као последица токсичности, потребан је вишедневни пријем у болницу.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Давид L. Нелсон; Мицхаел M. Цоx (2005). Принциплес оф Биоцхемистрy (IV изд.). Неw Yорк: W. Х. Фрееман. ИСБН 0-7167-4339-6. 
  2. ^ Кеитх Паркер; Лауренце Брунтон; Гоодман, Лоуис Санфорд; Лазо, Јохн С.; Гилман, Алфред (2006). Гоодман & Гилман'с Тхе Пхармацологицал Басис оф Тхерапеутицс (11. изд.). Неw Yорк: МцГраw-Хилл. ИСБН 0071422803. 
  3. ^ Јохнстоне РW, Руефли АА, Лоwе СW (2002). „Апоптосис: а линк бетwеен цанцер генетицс анд цхемотхерапy”. Целл. 108 (2): 153—64. ПМИД 11832206. дои:10.1016/С0092-8674(02)00625-6. 
  4. ^ Скеел Р. Т. (2003). Хандбоок оф Цанцер Цхемотхерапy (папербацк) (6тх изд.). Липпинцотт Wиллиамс & Wилкинс. ИСБН 978-0-7817-3629-9. 
  5. ^ Цхабнер Б, Лонго DL (2005). Цанцер Цхемотхерапy анд Биотхерапy: Принциплес анд Працтице. Пхиладелпхиа: Липпинцотт Wиллианс & Wилкинс. ИСБН 978-0-7817-5628-0. 
  6. ^ Рацхел Аирлеy (2009). Цанцер цхемотхерапy. Неw Yорк: Wилеy-Блацкwелл. ИСБН 978-0-470-09254-5. 
  7. ^ Аирлеy 2009, стр. 55–59
  8. ^ Wоод M, Бригхтон D (2005). Тхе Роyал Марсден Хоспитал хандбоок оф цанцер цхемотхерапy: а гуиде фор тхе мултидисциплинарy теам. Ст. Лоуис, Мо: Елсевиер Цхурцхилл Ливингстоне. ИСБН 978-0-443-07101-0. 
  9. ^ Перрy, Мицхаел Ј. (2008). Тхе Цхемотхерапy соурце боок. Пхиладелпхиа: Wолтерс Клуwер Хеалтх/Липпинцотт Wиллиамс & Wилкинс. ИСБН 978-0-7817-7328-7. 
  10. ^ Wагнер АД, Сyн НЛ, Моехлер M, Гротхе W, Yонг WП, Таи БЦ, Хо Ј, Унверзагт С (2017). „Цхемотхерапy фор адванцед гастриц цанцер”. Тхе Цоцхране Датабасе оф Сyстематиц Ревиеwс. 8: ЦД004064. 

Литература[уреди | уреди извор]

Овај чланак или његов део изворно је преузет из Речника социјалног рада Ивана Видановића уз одобрење аутора.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Hemoterapija&oldid=27445098”