Хенрик IV Пјаст

Хенрик IV Пјаст
Хенрик IV Пјаст
Лични подаци
Датум рођења	1257/1258.
Датум смрти	23. јун 1290.
Место смрти	Вроцлав, Пољска
Гроб	Академска црква Светог Крста и Светог Вартоломеја у Вроцлаву
Породица
Супружник	Matilda of Brandenburg, Duchess of Poland
Родитељи	Хенрик III Пјаст Јудита Мазовска
Династија	Пјастови
Велики војвода Пољске
Период	1288. - 1290.
Претходник	Лешко II Пјаст
Наследник	Пшемисл II

Хенрик IV Пјаст (1257/1258 - 23. јун 1290, Вроцлав), био је велики војвода Пољске (1288—1290) из династије Пјаст.

Отац му је био Хенрик III Пјаст Бели, син Хенрика Побожног, великог војводе Пољске, а мајка Јудита Мазовска, кћерка великог војводе Пољске Конрада Мазовског.

Хенрику су племићи завидели због тога што је поседовао цело Вроцлавско војводство, али и због тога што је куповао друге области у Пољској. Био је обожавалац западне културе.

Позната је такозвана минијатура Манесе, која га приказује као победника на једном витешком турниру. Хенрику је песник Хигх Герман посветио неколико љубавник песама.

Познат је и као Хенрик Пров, Хенрик Пробус, или Хенрик Прави.

Власт у Вроцлаву

Долазак на власт

Дана 3. децембра 1266. умро му је отац Хенрик, а малолетни Хенрик зове свог ујака Владислава, канцелара Бохемије да преузме положај регента, али 27. априла 1270. Владислав умире.

Хенрик је тада почео сам владати целим војводством, али је био вазал бохемијског краља Отакара II Пшемисла.

Ратови против Пољске

Први сукоби

Од јуна 1271. водили су се стални ратови Хенрика и Отакара, против великог војводе Пољске, Болеслава Стидљивог, његовог наследника Лешка Црног, војводе Конрада Мазовског и угарског краља Стефана Арпада.

После тога је, у лето 1273. године, закључен бохемијско-вроцлавски савез.

Хенрик Прави, рад Александра Лесера

Заробљеништво

Болеслав II Ћелави, Хенриков стриц и кнез Легнице, је, почетком 1277. године, у Вроцлав, послао своје присталице. Те присталице су ноћу 18. фебруара 1277. године провалиле у Хенрикову собу, свезале га и одвеле у село Јелч, потом су га пребацили у замак Влен, где је био утамничен. Болеслав је тако мислио да може Хенрика натерати да му уступи неке области.

Војвода Великопољске, Болеслав Побожни је после дугог оклевања стао на страну Болеслава Ћелавог, јер је хтео да му Хенрик плати ратну одштету.

За то време Отакар привремено осваја Хенрикове области да би их сачувао за Хенрика кад се врати из тамнице, па чак је почео нападати Болеслављеве територије и освојио је замкове: Хабхелштајн и Лубеховиц, али то није утицало на Болеслава Ћелавог да се повуче. На крају је Отакар надбискупу Бранденбурга вратио Кросно, само да би се Болеслав повукао.

Болеслава Ћелавог су, поред Болеслава Побожног подржавали: Пшемисл II Пјаст, зет Хенрика Побожног, Хенрик Глоговски, унук Хенрика Побожног, Конрад Грбавац, брат Хенрика Глоговског, Пшемко, исто брат Хенрика Глоговског и Хенрик Дебели, син Болеслава Ћелавог. Хенрик Дебели, је напао Вроцлав први. Он је харао, угњетавао, пљачкао и палио. Вроцлавска посада је из страха од његове војне силе побегла у Мшченију, а он је наставио пљачкати области између Скоролца и Процана. 24. априла присталице Хенрика Правог су му се супротствиле код Столца, али су поражени. Болеслав Ћелави, понесен и охрабрен успесима, у суботу 6. маја напао је Вроцлавско војводство. Обе стране су се бориле великом вештином и нико није хтео побећи са ратишта. Болеслав Ћелави, који је такође учествовао у бици, видевши за велики покољ његових витезова схватио је да ће, ако настави, бити поражен, и са само једним човеком побегао је са бојног поља, тако да цео тај поход није успео. На крају је његов старији син Хенрик Дебели, као добар витез, преузео борбу, која је у многим местима престала или умањена. Хенрик, који је показивао одлучност и истрајност, био је, до ногу, потучен у опсади Вроцлава, а сви пољски витезови су погинули или су заробљени.

После тога је, у јулу, одржан мировни конгрес у Вроцлаву. На том конгесу је, 15. јула, Отакар тј. Хенрик добио Срод, Стрзег и Грифин, а 22. јула, Хенрик је пуштен и учествовао је на Бохемијском државном конгресу у Опави.

Упад савезника

Године 1280. Хенрик Дебели, Болко Сурови, племић Бернард Окретни и маркгроф Отон Бранденбурски су провалили у Хенриков посед, војводство Берслау, а потом у војводство Јаворски, али тим нападом ништа није било постигнуто.

Сукоб са Конрадом Грбавим

Хенрик је, 1278. године, после стицања власти у Клоцки, од стране Конрада Грбавог, који је кренуо на универзитет у Болоњу, именован за војводу Сцинавскија, под условом да му овај врати ту област, ако се врати из Болоње.

Новчић са ликом Хенрика Пробуса.

Када се Конрад вратио 1280. године, Хенрик му је одбио вратити територије, ако му не плати. Овај му није платио, а пошто није имао војске Конрад је морао признати Хенрика врховним господарем Сцинавскија, па се тако вратио на власт.

Отакарова погибија и односи са Немачком

Хенрик је давао војну помоћ Отакару у рату с краљем Римљана, тј. немачким краљем Рудолфом, али је 26. августа 1278. године Отакар погинуо у бици на Моравском пољу. Одмах после битке, Рудолф је Хенрику понудио титулу кнеза Светог римског царства, али овај је то одбио.

Отакара је наследио син Вацлав II Пшемисл. Хенрик због његове малолетности долазио у Праг да се брине о њему. Мир између Хенрика и Рудолфа је, међутим, закључен, тек, следеће године.

У марту 1280. године дошло је до Хенриковог конгреса са Рудолфом у Бечу, тим конгресом Хенрику је потврђена власт над Вроцлавским војводством. Поред тога склопљен је савез између Хенрика и војводе Владислава Ополског, а као печат тог савеза имао је да буде брак између Владиславове кћери Констанце и самог Хенрика. Владислав тада обећава Хенрику да ће га подржати у плановима о преузимању власти у Кракову.

Тај Хенриков брак је прекинут око 1287. године због мржње. Хенрик се тада оженио Матилдом, кћерком Отона V Дугачког, маркгрофа Мранденбурга.

Конгрес у Садовалу

У фебруару 1281. године, Хенрик кнез Великопољске Пшемисл је сазвао конгрес у Садовлу. Хенрик је као и многи други племићи дошао на тај конгрес и 9. фебруара, је заробио Пшемисла, заједно са Хенриком Глоговским и Хенриком Дебелим. Хенрик је успео натерати Пшемисла да му преда Руцк и овај је био ослобођен 3. марта, али Хенрик Дебели и Хенрик Глоговски нису хтели Хенрику предати ништа, због чега су обавезани на вазални однос према Хенрику Правом, као и на војну помоћ од 30 људи за сваку потребу, против било којег непријатеља. Они су пуштени 1. априла.

После тога је постао врховни господар Пшемка Заганског.

Хенрик није задуго држао Руцк; изгубио га је у сукобу са Пшемислом 1284. године.

Хенрик као победник турнира у Нузији. Минијатура Манесе.

Односи са црквом

Године 1274. Хенрик се сукобио са бискупом Вроцлава, Томасом II. После тога је 2. септембра 1281. године сазван састанак између Николе Ополског и Томаса, који је завршен тек 6. септембра.

Око 1282. Хенрик добија новац од папе, уместо Лешка Црног, за борбу против пагана.

Томас је у јануару 1282. године пожалио Филипу Ферну, папском посланику, на Хенрика. Хенрик је због тога прогласио правосудну пуномоћ свештеника и дао је Вроцлавској бискупији привилегије. Он ипак не признај моћ легата и Томас наставља да га тужи. Овај на то одговара што 40 села ставља под бискупију у Отмуцховскију.

Године 1283. Хенрик је организовао конгрес у Нузији, на коме је одржан и витешки турнир. Ту је Хенрикова љубав према витештву дошла до изражаја. Турнир је трајао четири дана, и њиме је економски исцрпео цркву, са чијом храном су се хранили коњи.

Дана 12. марта 1284. Филип Ферно је прешао на Хенрикову страну. Потом 12. маја Томас анатемише Хенрика, а папа одобрава клетву. Клетва је поново одобрена на сабору у Ленчици, 9. јануара 1285. године, али убрзо је дошло до преговора о измирењу између Томаса и Хенрика.

У марту 1235. године, Хенрик је напао бискупове градове Отмуцхов и Еделстејн и освојио их у априлу. Бискуп Томас због тога бежи у Раћиборжу у априлу.

Надбискуп Јаков Гвинеја још једном анатемише Хенрика, 14. маја.

Папа је 1286. године одобрио анатему.

1287. године, ипак, долази до Томасовог подвргавања Хенрику, али Хенрик се обавезује да ће обновити моћ Вроцлавске бискупије.

Хенрик Пров.

Побуна породице Зарамба

Породица Заремба се 28. септембра или 13. октобра 1284. године дигла против Пшемисла. Сецивој Зарембра, син Јана, гувернера Познања, је освојио Калиш и предао га Хенрику. Побуна је угушена због издаје и погибије побуњеника, али Пшемислов напад на Калиш није успео. После тога дошло је до преговора и мира између Хенрика и Пшемисла. Одредбама мира Хенрик је морао вратити Калиш Пшемислу, док је добио дворац Олобок и Руци.

Преговори су настављени 12. фебруара у Вроцлаву, а 12. марта у Калишу.

У пролеће 1287. дошло је до конгреса у Ополи.

Витезови Великополске размишљањају с правом сматрају за највећу срамоту Хенриково освајање Калиша, који је покушавао да их подмити. 14. јуна 1287. Пшемисл је кренуо у велику офанзиву против Хенрика и одузео му Олобок. У тој борби било је мало жртава из хенрикове војске, док је већи број његових витезова било рањено, а највећи део је био заробљен. Хенрик је, после тога, неуспешним преговорима, покушавао да врати замак.

После тога је у јесен Хенрик покушао освојити Раћиборзу.

Поход против Кракова

Дана 29. јануара 1285. године Хенрик је извршио инвазију на Пољску и 29. јануара је опсео Краков, али Лешко Црни је пробио опсаду 29. фебруара.

Јачање Вроцлава

Под његовом влашћу, у Вроцлаву су се почеле градити куће од цигле (1272). Хенрик је поред овог 1274. године почео почео опорављати више од 70 села. Саградио је и замак на Саборном острву, у Вроцлаву.

Владавина Пољском

Долазак на престо

Дана 30. септембра 1288. године, Лешко Црни је умро без деце, па су одржани избори за великог војводу, где је истакнути кандидат био кнез Болеслав Мазовски, кога је подржавао краковски бискуп Павле од Прземанкова.

Хенрик је оповргавао тај избор, па је уз дозволу краковских бољара, освојио град. Магнати: Болеслав, Владислав Ниски, господар Кујавије и Казимир Ленчицки, једно време нису могли урадити ништа против њега.

Рат против племића

Када се Хенрик вратио у Шлезију, Владислав је, уз подршку Хенрика Глоговског, Болеслава Ополског, Пшемска, Болеслава Плоцког и Казимира, кренуо у напад. Његова војска 26. фебруара 1289. године напада град Сјевјерз, који је припадао Казимиру Битомском. Борба за град била је дуга и крвава. Пшемко је погинуо, али савезници су однели победу. У борби су пали многи витезови Хенрика Правог, али је добар део био заробљен. После тога савезници су продрли до близу Глогува, где је дошло до битке у којој су однели пирову победу.

Савезници су потом, без борбе, загосподарили Краковом, који је добио Владислав, после победа на Стени и Свјецицками. 1289

Ове поразе Хенрика Правог су 30. јула исте године искористили Руси, предвођени Лавом Халицким, проваливши у Шлезију, где су многе становнике Нузије и Гродкова (Горлица) поробили.

У августу Хенрик је повратио власт у Кракову, али Владислав наставља владати Сандомјежом.

1289/1290. године, Хенрик је, накратко, затворио бискупа Павла Прземанкова, свог непријатеља, док је много Павлових људи побијено и његови поседи, нпр. дворац Славков, дошли су под Хенрикову власт, али су касније враћени бискупу.

Преговори о крунисању за краља, смрт и сахрана

Остарели Хенрик Пробус.

Након освајања Кракова, Хенрик је морао послати поруку папи Николи IV са захтевом за давање сагласности за крунисање за краља. Папа се сагласио, али само ако ми Хенрик да 10.000, а за његове кардинале 2 000 новаца. Хенриков саветник, брат Хенриковог лекара Гунцела, није хтео дати тај износ, па је послао само 4 000 новаца, док су осталих 8 000 били лажни новчићи. Кад је то открио папа је прекинуо све преговоре са Хенриком, који о томе ништа није знао. У међувремену, саветник је побегао у Венецију, и послао посмо свом брату да отрује Хенрика, што није успело.

Лекар је касније променио тактику и ставио је отров на нож, којим је Хенрик секао хлеб, што је, 23. јуна 1290. године, довело до његове смрти, у Вроцлаву.

Ова верзија догађаја није потврђена од стране било ког другог извора, а није сигурно да се овој извор заправо односи на Хенрика. Ипак, садржи неке информације које треба сматрати вредним.

Други извори, по свој прилици из XIV века, говоре да је Хенрик умро од дуже болести.

Хенрик је, последње године свог живота, предосећао да је на самрти, па је својим престолонаследником прогласио, војводу Познања, Пшемисла, који га је и наследио.

Хенрик је сахрањен, 27. јуна, у својој задужбини, академској цркви Светог Крста и Светог Вартоломеја у Вроцлаву, која је завршена тек 1295. године. Његови посмртни остаци сада налазе у народном музеју у Вроцлаву

Куповина поседа

Хенрик је имао доста новца па је често куповао поједине територије. Те куповине су почеле 1276. године, када је, од надбискупа Магденбурга, купио област Кросно, по цени од 10.000 финог сребра, али је то место изгубио већ 1277. године, али 1279. године он поново купује Кросно за 6 000 новаца.

Породично стабло

16. Болеслав I Високи

8. Хенрик I Пјаст

17. Christina

4. Хенрик II Пјаст

18. Бертолд IV, гроф од Мераније

9. Hedwig of Andechs

19. Агнес од Рохлица

2. Хенрик III Пјаст

20. Владислав II Пшемисл

10. Отакар I Пшемисл

21. Јудита од Тирингије

5. Ана од Чешке

22. Бела III

11. Констанца Угарска

23. Агнеса од Антиохије

1. Хенрик IV Пјаст

24. Болеслав III Пјаст

12. Казимир II

25. Саломеја од Берга

6. Конрад Пјаст

26. Конрад II од Знојма

13. Јелена Пшемисл Пјаст

27. Марија Вукановић Пшемисл

3. Јудита Мазовска

28. Игор Свјатославич

14. Свјатослав III Игоревич

29. Daughter of Yaroslav Osmomysl

7. Agafia of Rus

30. Рјурик Ростиславич

15. Јарослава Рјуриковна

31. Anna of Turov

Литература

• SZUSTER, Michał. Henryk IV Probus (Prawy) [online]. Poczet władców Polski i Rzeczypospolitej, [cit. 2010-07-04]. Dostupné online. (polsky)