Шепшин

Координате: 44° 32′ 19″ С; 20° 42′ 09″ И / 44.5385° С; 20.7025° И / 44.5385; 20.7025
С Википедије, слободне енциклопедије
Шепшин
Зграда основне школе „Момчило Живојиновић“ и дрвени звоник.
Административни подаци
ДржаваСрбија
ГрадБеоград
ОпштинаМладеновац
Становништво
 — 2011.Пад 736
Географске карактеристике
Координате44° 32′ 19″ С; 20° 42′ 09″ И / 44.5385° С; 20.7025° И / 44.5385; 20.7025
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Шепшин на карти Србије
Шепшин
Шепшин
Шепшин на карти Србије
Остали подаци
Поштански број11433
Позивни број011
Регистарска ознакаBG

Шепшин је насеље у Градској општини Младеновац у Граду Београду. Према попису из 2011. било је 736 становника.

Историја[уреди | уреди извор]

Шепшин се налази јужно од Гроцке. Шепшин је свакако новије насеље. Предање нам говори да су први досељеници, кад су овде дошли, наишли на маџарске куће. У арачким списковима из првих десетина 19.века помиње се Шепшин који је 1818.г. имао 16 а 1822.г. 20 кућа. По попису из 1921.г. село је имало 134 куће са 918 становника. За најстарије породице сматрају се Крњићи-Милушићи. Стара су породица и Тинугићи, од које данас нема потомака. Остале су породице досељене и то: Ратковићи из Лисица (Драгачево); Јаношевци од новог Пазара, који су најпре населили у ужичком округу, па их је отуд раселио књаз Милош зато што су пљачкали Турке; Гајићи су из Црнића одакле је побегао њихов предак Гаја. Јеремијићи су старином од Лесковца; Ристићи од Тимока. Село има своју школу од 1893. године.. (подаци крајем 1921. године).[1] [2]

Демографија[уреди | уреди извор]

У насељу Шепшин живи 673 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 41,8 година (41,0 код мушкараца и 42,7 код жена). У насељу има 240 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,56.

Ово насеље је у великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[3]
Година Становника
1948. 1.214
1953. 1.248
1961. 1.247
1971. 1.114
1981. 979
1991. 956 891
2002. 855 913
Етнички састав према попису из 2002.[4]
Срби
  
843 98,59%
Црногорци
  
1 0,11%
Хрвати
  
1 0,11%
непознато
  
6 0,70%


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Познати становници[уреди | уреди извор]

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Подаци узети из: „насеља“ књ. II (П. Николић: Околина Београда) и из „Летописа“ сала Шепшин, Бр.658
  2. ^ Литература „Летопис Подунавских места“(Беч 1998) период 1812 – 1935 г. Летописа, по предању, Подунавских места и обичаји настанак села ко су били Досењеници чиме се бавили мештани
  3. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  4. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  5. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Извор: Монографија Подунавске области 1812—1927, саставио др Владимир Марган бив. председник Обласног одбора, комесар обласне самоуправе, објављено (1927. г.) „Напредак Панчево,
  • „Летопис“: Подунавска места и обичаји Марина (Беч 1999. г.).

Летопис период 1812—2009. године. Саставио од Писаних трагова, Летописа, по предању места у Јужној Србији, места и обичаји настанак села ко су били Досељеници чиме се бавили мештани

  • Напомена

У уводном делу аутор је дао кратак историјски преглед овог подручја од праисторијских времена до стварање државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Највећи прилог у овом делу чине ,»Летописи« и трудио се да не пропусти ниједну важну чињеницу у прошлости описиваних места.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]