Abarth

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Abart)
Abarth
Akcionarsko društvo
ДелатностAutomobilska industrija
Основано15. аpril 1949.
СедиштеTorino,
 Italija
Руководиоци
Alfredo Altavilla
generalni direktor
ПроизводиFijat Abarth 500C
Fijat Grande Punto Abarth
Веб-сајтwww.abarth.it/,%20www.abarth.com/

Абарт је основао Карло Абарт 1949. године у Торину,[1] као фирму специјализовану за израду тркачких аутомобила. Тркачки модели који су излазили из његове фабрике су за основу имали класичне фабричке верзије масовно прављених аутомобила, пре свега Фијатове моделе.

О оснивачу[уреди | уреди извор]

Оснивач фирме, Царло Абартх, рођен је 1908. године у Бечу. Каријеру је започео још двадесетих и тридесетих година као возач и механичар на мото тркама. Године 1928. израђује свој први ауспух и постаје специјалиста за издувне системе код мотоцикала и аутомобила. Животни пут га води преко Краљевине Југославије[2] (где је једно време живео), до Италије где се трајно настањује.

Историја[уреди | уреди извор]

Фирма "Абартх & C." основана је 1949. године после распада пројекта „Циситалиа“ на коме су заједнички радили Царло Абартх, др. Фердинанд Порше, Рудолф Хруцка и после обавеза у ФИАТ-у Данте Дјакоза. Абартх није одустајао од замисли да производи брзе аутомобиле, а пут до почетног капитала водио је преко пројектовања и производње издувних система. Његовој афирмацији помажу и познанства са Порше, Хруска, Нуволари и Дусио који су сматрали Абартха за генијалног инжењера.. Овај самоуки мајстор је куповао делове и развијао свој модел 1000 за трке, истовремен почео је и произвоњу делова за тјунинг аутомобила, почео је са издувним системима, усисним гранама, вентилима и огибљењима као и осталим потребштинама за трке. Посао је постепено стабилизовао у четири различита правца: модификовање серијских аутомобила (Фијат, Ланча, Симка, Порше, Ферари), издувни системи (Ферари, Мазерати и Алфа Ромео), аутомобил за постављање рекорда и дизајнирање и пројектовање спортских аутомобила. Фабрика је нудила и китове за тјунинг возила Фиат, а на тркама је учествовала са својим модификацијама.[3]

1951—1960[уреди | уреди извор]

1951. године компанија се сели у Торино, где почиње сарадња са гигантом италијанске ауто-индустрије, групацијом Фиат. Представљање Фиата 600, 1955. године, било је прекретница за Абартх. Велики тјунинг потенцијал који је овај аутомобил имао, инспирисао је Абартха да већ следеће године на Салону аутомобила у Бриселу прикаже своје виђење. Нови модел је назван Фиат Абартх 750 Берлина С. и ”Елаборазионе”. Иза овог дугачког имена стајао је, споља, скоро непромењени Фића, док су све модификације биле испод лима. Наиме, на табли се налазио обртомер, четворостепени мењач је био другачије подешен, а највеће модификације су биле извршене на мотору који је имао 40 КС. Доњи построј и избор гума је за цивилне верзије остао непромењен. У пракси, аутомобил је имао већу максималну брзину од 130 км/х и боље убрзање. Цена му је била висока и износила је око 7.500, тадашњих ДЕМ, што је било чак за хиљаду више него што је било потребно издвојити за Опел рекорд, међутим, ипак је налазио купце. Убрзо је био доступан и ”Милле Миглиа” агрегат, са којим је током 1956. и 1957. године оборено више светских рекорда (на пример, један специјално припремљен Абартх са овим мотором је вожен пуних 48 сати, просечном брзином од 140,65 км/х). На тржишту понуђени аутомобили са овом машином су имали 46 КС при 6000 обртаја и максималну брзину од 135 км/х. При тестирању је утврђено да аутомобил иде и до 7 км/х брже ако је поклопац мотора отворен, јер је термичко оптерећење мотора било врло изражено, а овако је омогућено додатно хлађење.

1961—1970[уреди | уреди извор]

У фебруару 1961. године представљен је нови модел, назван Фиат Абартх 850 ТЦ Берлина (ТЦ: Турисмо Цомпетизионе). Споља овај модел није далеко отишао од обичног Фиће, осим хладњака за воду и уље у предњем делу и шара на каросерији. Монтирање додатних хладњака било је неопходно јер даљи тјунинг мотор једноставно није могао да издржи. Запремина је износила 847 кубних центиметара и агрегат је био веома модификован у односу на серијску машину. Снага је износила 52 КС при 7000 обртаја. Доњи построј је био квалитетно дорађен, кочиони систем је добио дискове на предњој осовини, а огибљење је додатно укрућено. Купци су могли да бирају између мењача са четири или пет брзина и модификованог преноса у циљу бољег убрзања или веће максималне брзине. Ова верзија је развијала око 145 км/х, а још боље резултате су постизале верзије 850 С и 850 СС (55-57 КС). 1963. групе 2 Абартх 1000 је имао 68 КС при 6800 обртаја у минути, један Солеx карбуратор, четворо или петобрзински мењач, диск кочнице на свим точковима, 583 кг тежину. Каросерија је била стандардна, са обрнутим вратима, малим фаровима и браницима.

1964. урађена су ситна побољшања, сада само петобрзински мењач, кола су била без браника.

1965. у Абартх 1000 ТЦ уграђен је двоструки Wебер карбуратор, што је снагу подигло на 85 Кс при 7600 обртаја у минути. Најинтересантнија ствар је била појава комбинованог хладњака вода/уље на предњој страни кола. То ће постати нови заштитни знак Абартх-а за све љубитеље ових возила. Додуше, било је мало проблема са хомологацијом.

1966. Фиат је на моделу 600 D променио смер отварања врата и поставио нове фарове. То је било учињено и на Абартх-у 1000. Предњи хладњак је повећан и учвршћен.

1967. је донела ситна побољшања. Абартх 1000 ТЦ Берлина је и даље терорисао све остале у малим класама, како на Првенству Европе за туристичка кола, тако и у националним

Фиат Абартх 850 ТЦ

шампионатима.

1968. је дошло до промена прописа и у Шампионату Европе је уведена група 5 која је дозвољавала више модификација на колима у односу на групу 2. Абартх 1000 ТЦ је сада имао два двострука Wебер карбуратора и снагу од 110 КС при 8000 обртаја у минути.Исте године, појавио се и додатно тјунирани модел назван Абартх 850 ТЦ Нирбургринг Берлина (користио се и назив 850 ТЦ Цорса), који је имао мотор од 64 КС при 7000 обртаја, а у тркачком триму имао је и 68 коња. Касније, специјална 850 ТЦР Берлина - групе 5, са два дупла Wеббер карбуратора развијала је, читавих 93 КС при 8400 обртаја у минути.

Упоредо са овим моделима развијена је и јача верзија, 1000 ТЦ Берлина. Имала је 982 цм³ запремине и развијала 60 у путничкој, а 88 КС у тркачкој припреми. У зависности од жеља наручиоца, максимална брзина је могла да буде, у оно време вртоглавих, 200 км/х. Иако су ово били модели дорађени до крајњих граница Фићине концепције, још увек је било места за даље повећање снаге и брзине. Управо такав је био 1000 ТЦР Берлина - групе 5 из 1968. године, који је развијао 110 КС. 1969. Абартх 1000 ТЦ је био практично исти као прошлогодишњи модел.

Године 1970. педстављен је последњи, али најекстремнији Абартх 1000 ТЦР намењен искључиво тркама. Високо модификован мотор имао је 112 КС при 8200 о/мин. Са дугим преносним односима, припремљеним за кружне трке, овај аутомобил је достизао и 215 км/х.

1971—1980[уреди | уреди извор]

Фиат, 31.07.1971. године у целости купује компанију Абартх и потом јој потпуно мења производну филозофију. Од тада, Абартх постаје спортско одељење Фиата и престаје производњу модела базираних на Фићи или Фиату 600 D.

Од почетка 80-тих година, Фиат се повукао са међународне тркачке сцене, и распустио је свој Абартх тим. Од тада, име Абартх је обично служило само за сврху маркетинга.

2007-[уреди | уреди извор]

Нови шеф Фиат-а Сергио Марцхионне решио је да ствар промени, односно да Абартх врати тамо где му је место.Поново је оформљен Абартх тим, окупљени су инжињери, добили су своје посебне просторије Оффицине 83[4], део некадашњег старог Мирафиори погона у Торину, враћено им је њихово име, Абартх & C. С.п.А. Представљена су два нова модела и то Гранде Пунто Абартх и Гранде Пунто Абартх С2000.

Модели[уреди | уреди извор]

Аутомобили произведени од стране Абартх-а[уреди | уреди извор]

Фиат Абартх 131 Раллy

Аутомобили са ознаком Абарта[уреди | уреди извор]

Фиат Гранде Пунто Абартх

Нови аутомобили произведени од стране Абартх & C. С.п.А. (2007–)[уреди | уреди извор]

Фиат Абартх 500Ц

Аутомобили произведени од стране других произвођача у сарадњи са Абартх-ом[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Абартх wантс 100 деалерс ин Еуропе”. аутонеwс.цом. Приступљено 7. 1. 2008. 
  2. ^ „О оснивачу”. www.абартхисти.цо.ук. 
  3. ^ Спарроw, Давид & Андреа (2006). „Абартх: Фиат-Басед Царс”. Велоце Публисхинг Лтд. 
  4. ^ Абартх Хисторy - Абартхисти

Спољашње везе[уреди | уреди извор]