Адренергички рецептор

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Адренергички рецептори (или адреноцептори) су класа Г протеин-спрегнутих рецептора које активирају катехоламини, посебно норадреналин (норепинефрин) и адреналин (епинефрин). Мада је допамин такође катехоламин, његови рецептори су у различитој категорији.

Велики број ћелија поседује ове рецепторе, и везивање агониста генерално узрокује симпатетички респонс (нпр. борба-или-бежање респонс). Другим речима, брзина срца се повећава и зенице се шире, енергија се мобилише, и проток крви се преусмерава са других не-есенцијалних органа ка скелеталним мушићима.

Подтипови[уреди]

Епинефрин се везује за свој рецептор, то доводи до његовог везивања са хетеротримерним Г протеином. Г протеин се у случају адренергичког бета рецептора везује за аденилат циклазу која конвертује АТП у цАМП, појачавајући сигнал[1]

Постоје две главне групе адренергичких рецептора, α и β:

  • α рецептори обухватају подтипове α1 (Gq спрегнути рецептор) и α2 (Gi спрегнути рецептор). Фенилефрин је селективни агонист α рецептора.
  • β рецептори обухватају подтипове β1, β2 и β3. Сва три рецептора везују Gs протеине (мада се β2 такође спреже са Gi),[2] који активира сигнални пут аденилат циклазе. Везивање агониста узрокује повишење интрацелуларне концентрације секундарног гласника цАМП. Низводни цАМП ефектор је цАМП-зависна протеинска киназа (PKA), која посредује неке од интрацелуларних догађаја након хормонског везивања. Изопреналин је селективни агонист.

Улоге у циркулацији[уреди]

Адреналин реагује са оба α- и β-адренорецептора, изазивајући вазоконстрикцију и вазодилацију, респективно. Мада су α рецептори мање сензитивни на епинефрин, кад су активирани, они надјачавају вазодилацију посредовану β-адренорецепторима. Резултат је да високи нивои епинефрина у циркулацији изазивају вазоконстрикцију. На ниским нивоима циркулишућег епинефрина, β-адренорецептор стимулација је доминантна, што доводи до вазодилације.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Додатна литература[уреди]

  • Ранг ХП, Дале MM, Риттер ЈМ, Мооре ПК (2003). „Цхаптер 11: Норадренергиц трансмиссион”. Пхармацологy (5тх изд.). Елсевиер Цхурцхилл Ливингстоне. ИСБН 0-443-07145-4. 
  • Ранг ХП, Дале MM, Риттер ЈМ, Флоwер РЈ (2007). „Цхаптер 11: Норадренергиц трансмиссион”. Ранг анд Дале'с Пхармацологy (6тх изд.). Елсевиер Цхурцхилл Ливингстоне. стр. 169—170. ИСБН 0-443-06911-5. 

Спољашње везе[уреди]