Алесандро Скарлати
| Алесандро Скарлати | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Пјетро Алесандро Гаспаре Скарлати |
| Датум рођења | 2. мај 1660. |
| Место рођења | Трапани, Италија |
| Датум смрти | 22. октобар 1725. |
| Место смрти | Напуљ, Италија |
| Композиторски рад | |
| Период | Барок |
Алесандро Скарлати (итал. Alessandro Scarlatti; 1660 — 1725) био је италијански композитор и значајна личност на прелазу између два века.[1] Он је био представник напуљске музике, иако се највећи део његове музичке каријере везује за Рим. Његова доминација, како у области комичне опере: „titto il mal non per nuocere“, 1681. године, тако и у сфери озбиљне опере: „olimpia venedicata“, 1685, била је потпуна.[2] Скарлати је утемељивач нове путање развоја арије, која ће дефинитивно имати троделну структуру, а чији ће трећи део представљати понављање другог („de capo“); затим већу пажњу посвећује компоновању инструменталне увертире - тада називаном „синфонија“, а увео је и бројне паралелне деонице за четири певача, што се називало: „arie a quatro“, као што је случај у делу „Telemaco“ (1718).
У знатном делу захваљујући Скарлатијевом стваралаштву, може се говорити о потпуном тријумфу италијанске опере: најпознатији композитори изван Италије у првој половони 18. века, са изузетком Јохана Себастијана Баха, који није писао опере, или Жана-Филипа Рамоа, заступника традиционалне француске музике, имали су у свом опусу и ову музичку форму, а потпуно су били под италијанским оперским утицајем, као што је случај са Георгом Филипом Телеманом (1681-1767) и његовим делом „Pimpione“ (1725), а посебно са Георгом Фридрихом Хендлом, вероватно најзначајнијим оперским композитором тога времена, који је компоновао изузетна дела као што су „Rinaldo“ (1711), „Julije Cezar“ (1724), „Tamerlano“ (1724), „Орландо“ (1733) и „Ксеркс“ (1738). Све су приказане у Лондону у којем је немачки композитор живео од 1712. године, а где је водио борбу са италијанским композиторима који су тамо живели, а посебно са Ђованијем Бононцинијем (1670-1747), аутором веома популарних опера тог вермена, као што су „Музио Сцевола“ (1721) и Гриселда (1722).
Будући да је током барокног периода потреба за опером била огромна, управници позоришта и композитори су због велике потражње осмислили су низ дела које су заједно написали различити музичари, а која се зову „pasticio“. Једно од тих дела је и „Ђонио Бруто“, које је компоновао Алесандро Скарлати.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Edward Joseph Dent, Alessandro Scarlatti: His Life And Works, 1905
- ^ Ut Orpheus Edizioni, Alessandro Scarlatti, Opera omnia per strumenti a tastiera vol. I-II-III-IV-V Архивирано на сајту Wayback Machine (17. новембар 2011)
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Академске | |
| Уметничке | |
| Људи | |
| Остале | |
