Алија Бејтић

С Википедије, слободне енциклопедије
Алија Бејтић
Датум рођења1. мај 1920.
Мјесто рођењаКукавице код Рогатице
Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца
Датум смрти7. јул 1981.
Мјесто смртиСарајево
СФРЈ
ОбразовањеИсторичар културе, оријенталиста

Алија Бејтић (Кукавице код Рогатице, 1. мај 1920. — Сарајево, 7. јул 1981.) био је бошњачки и југословенски историчар културе, оријенталиста и публициста.[1][2][3]

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 1. маја 1920. године у селу Кукавице код Рогатице у источној Босни. Основну школу је завршио у Рогатици, а школовање наставио у Гази Хусрев-беговој медреси, коју је завршио 1943. године, те три године касније допунски испит на Првој мушкој реалној гимназији у Сарајеву. Дипломирао је на Архитектонском одсјеку Техничког факултета у Загребу 1955. године са радом „Повијест и умјетност Фоче на Дрини“.[1][2]

Након завршетка студија запошљава се у Земаљском заводу за заштиту споменика културе и природних ријеткости у Сарајеву[1][2], гдје остаје до 1957. године[2], а потом и у Урбанистичком заводу Босне и Херцеговине. Највећи дио радног вијека Бејтић је провео у раду на заштити и конзервацији споменика културе. У том смислу његов највећи професионални допринос је био у периоду између 1966. и 1977. године, када је обављао дужност директора сарајевског Градског завода за заштиту споменика културе, са чијег је мјеста дао значајан допринос заштити сарајевских споменика, нарочито архитектонско-урбанистичког ансамбла Башчаршије. Његова студија „Стара сарајевска чацшија јучер, данас и сутра — основе и смјернице за регенерацију“ је нашла своју практичну примјену у подлози плана уређења Башчаршије.[1]

Након одласка из Градског завода за заштиту, прелази у Оријентални институт у Сарајеву гдје ради у звању научног савјетника.[1][2]

Библиографија Алије Бејтића броји преко 420 јединица (међу којима и 11 засебних дјела)[1][2], почев од 1939. године када издаје свој први рад „Долазак Омер-паше у Босну“ у Новом Бехару.[1][4] Тематски се његов опус дијели на три групе: 1. радови из историје и материјалне културе Босне и Херцеговине из османског периода (који су уопште његов најзанчајнији допринос историји и историји умјетности); 2. преводилачки радови; 3. радови на изучавању књижевног и фолклорног блага, нарочито лирске и епске муслиманске народне пјесме.[1]

Од важности за југословенску оријенталистику и историју истичу се радови у којима се расвјетљава лик, улога и дјелатност појединих личности из периода Босне и Херцеговине под османском влашћу. То су радови: „Босански намјесник Мехмед паша Кукавица и његове задужбине у Босни“ (Прилози за оријенталну филологију и историју (ПОФ) ВИ—ВИИ, Сарајево, 1956—57, 77—114); „Елчи хаџи Ибрахим-пашин вакуф у Травнику“ (ел-Авдије, V/1942, 7, 165—179, 8-10, 277—240 и 11—12, 276—288); „Сарајлија Абдулах Дрнишлија и његов зборник босанских меморијала 1672—1719“ (Радови — АНУБиХ, Одјељење друштвених наука, књига19, Сарајево 1977, 201—241).[5]

Интересовање за културну историју и познавање оријенталних језика, Бејтића су одвеле и у тада слабо проучену тематику босанскохерцеговачке културне баштине на оријенталним језицима. Плод научноистраживачког рада, који заузима важно мјесто у домаћој оријенталистици и историји књижевности, су радови о личностима и стваралаштву једног броја стваралаца на оријенталним језицима, до тада мало познатих у домаћој оријенталистици: „Пјесник Сабит Алаудин Ужичанин као сарајевски кадија и босански мула“ (Анали Гази Хусревбегове библиотеке, ИИ—ИИИ/1974, 3—20); „Љубушки и Љубушаци у Качићеву Разговору угодном народа словинскога“ (Радови АНУБиХ, Одјељење друштвених наука, књ.19, Сарајево, 1977, 243—267).[6]

Бејтић је допринио и изучавању историје појединих насеља у БиХ из времена Османског царства. Посебно се истичу радови: „Споменици османлијске архитектуре у Босни и Херцеговини“ (ПОФ ИИИ—ИВ/1952—53, 229—296); „Повијест и умјетност Фоче на Дрини“ (Наше старине, III/1956, 23—74, IV/1957, 33—62); „Нова касаба у Јадру — Грађевно-урбанистички развој насеља као типа караванске вароши“ (Годишњак друштва историчара Босне и Херцеговине XI/1960, 225—250); „БањаЛука под турском владавином — архитектура и територијални развитак града у XVI и XVII вијеку“ (Наше старине, I/1953, 91—117); „Рудо и рудски крај кроз вјекове“ (Рудо-Споменица поводом 30. година Прве пролетерске бригаде, Сарајево 1971, 179—240); „Подаци за културну повијест везирског града Травника“ (Наше старине, II/1954, 151—166), и многи други радови.[6]

Прикупљајући и проучавајући народно књижевно и фолклорно стваралаштво дао је знатан прилог и фолклорној баштини: „Прилози проучавању наших народних пјесама“ (два дијела) (Билтен Института за проучавање фолклора, 2/1953, 387—405, 3/1955, 105—124); У рукопису је остао необјављен рад: „Збирка епских и лирских пјесама“.[6]

Због свог обилног научно-истраживачког рада из области османистике изабран је за дописног члана Истанбулског института и Института за исламску умјетност у Анкари, док је његов допринос заштити и регенерацији Башчаршије получио добијање групне 27.-јулске награде СР Босне и Херцеговине 1976. године.[6] Бејтић је учествовао и на бројним тематским скуповима у Југославији и ван ње, а сарађивао је и са бројим научним установама: Академијом наука Босне и Херцеговине, Енциклопедијом Југославије, Енциклопедијом ликовних умјетности (гдје су запажени његови доприноси, као и у Енциклопедији лексикографског завода).[6][7] Иза себе је оставио и бројне необљављене радове.[8]

Преминуо је 7. јула 1981. године у Сарајеву.[1][2]

Изабрана библиографија[уреди | уреди извор]

Књиге[уреди | уреди извор]

  • Бејтић, Алија (2007). Бањалука под османском владавином : архитектура и територијални развитак града ; [уредници Фуад Балић, Исмет Смаиловић, Сабира Хусеџиновић]. Бања Лука: Бошњачка заједница културе "Препород" (Бања Лука : Графид).  COBISS.RS 371480 COBISS.BIH 371480

Радови у часописисма[уреди | уреди извор]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е ж з POF br. 31 (1981). стр. 7.
  2. ^ а б в г д ђ е „Bejtić, Alija”. Hrvatska enciklopedija. Pristupljeno 20. 6. 2019. 
  3. ^ Kico (2011). стр. 89.
  4. ^ Čar-Drnda (1987). стр. 203.
  5. ^ POF br. 31 (1981). стр. 7—8.
  6. ^ а б в г д POF br. 31 (1981). стр. 8.
  7. ^ Čar-Drnda (1987). стр. 209—210.
  8. ^ POF br. 31 (1981). стр. 8—9.

Литература[уреди | уреди извор]