Алискирен

С Википедије, слободне енциклопедије
Алискирен
IUPAC име
(2S,4S,5S,7S)-5-амино-N-(2-карбамоил-2,2-диметилетил)-4-хидрокси-7[4-metoksi-3-(3-metoksipropoksi)fenil]metil8-метил-2-(пропан-2-ил)нонанамид
Клинички подаци
Drugs.comМонографија
MedlinePlusa607039
Подаци о лиценци
Категорија трудноће
  • C ин фирст триместер
    D ин сецонд анд тхирд триместерс
Начин применеПО (орално)
Правни статус
Правни статус
Фармакокинетички подаци
Биорасположивостниска (око 2,5%)
МетаболизамХепатички, ЦYП3А4-посредовано
Полувреме елиминације24 сата
ИзлучивањеРенално
Идентификатори
CAS број173334-57-1 ДаY
ATC кодC09XA02 (WHO)
C09XA52 (sa HCT)
PubChemCID 5493444
DrugBankDB01258 ДаY
ChemSpider4591452 ДаY
UNII502FWN4Q32 ДаY
KEGGD03208 ДаY
ChEBICHEBI:601027 ДаY
ChEMBLCHEMBL1639 ДаY
Хемијски подаци
ФормулаC30H53N3O6
Моларна маса551,758 g/mol
  • O=C(N)C(C)(C)CNC(=O)[C@H](C(C)C)C[C@H](O)[C@@H](N)C[C@@H](C(C)C)Cc1cc(OCCCOC)c(OC)cc1
  • InChI=1S/C30H53N3O6/c1-19(2)22(14-21-10-11-26(38-8)27(15-21)39-13-9-12-37-7)16-24(31)25(34)17-23(20(3)4)28(35)33-18-30(5,6)29(32)36/h10-11,15,19-20,22-25,34H,9,12-14,16-18,31H2,1-8H3,(H2,32,36)(H,33,35)/t22-,23-,24-,25-/m0/s1 ДаY
  • Key:UXOWGYHJODZGMF-QORCZRPOSA-N ДаY

Алискирен (Тектурна (САД); Расилез (УК и друге земље)) први је у класи лекова који се називају директним ренинским инхибиторима. Његова тренутна лиценцирана индикација је примарна хипертензија.

Алискирен су развила предузећа Новартис и Speedel.[1][2] On je odobren u SAD 2007. za tretman primarne hipertenzije.

Osobine[уреди | уреди извор]

Osobina Vrednost
Broj akceptora vodonika 7
Broj donora vodonika 4
Broj rotacionih veza 19
Particioni koeficijent[3] (ALogP) 3,3
Растворљивост[4] (logS, log(mol/L)) -7,5
Поларна површина[5] (PSA, Å2) 146,1

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Градман А, Сцхмиедер Р, Линс Р, Нуссбергер Ј, Цхианг Y, Бедигиан M (2005). „Алискирен, а новел ораллy еффецтиве ренин инхибитор, провидес досе-депендент антихyпертенсиве еффицацy анд плацебо-лике толерабилитy ин хyпертенсиве патиентс”. Цирцулатион. 111 (8): 1012—8. ПМИД 15723979. дои:10.1161/01.ЦИР.0000156466.02908.ЕД. 
  2. ^ Страессен ЈА, Ли Y, Рицхарт Т (2006). „Орал Ренин Инхибиторс”. Ланцет. 368 (9545): 1449—56. ПМИД 17055947. дои:10.1016/С0140-6736(06)69442-7. 
  3. ^ Гхосе, А.К.; Висwанадхан V.Н. & Wендолоски, Ј.Ј. (1998). „Предицтион оф Хyдропхобиц (Липопхилиц) Пропертиес оф Смалл Органиц Молецулес Усинг Фрагмент Метходс: Ан Аналyсис оф АлогП анд ЦЛогП Метходс”. Ј. Пхyс. Цхем. А. 102: 3762—3772. дои:10.1021/јп980230о. 
  4. ^ Tetko IV, Tanchuk VY, Kasheva TN, Villa AE (2001). „Estimation of Aqueous Solubility of Chemical Compounds Using E-State Indices”. Chem Inf. Comput. Sci. 41: 1488—1493. PMID 11749573. doi:10.1021/ci000392t. 
  5. ^ Ertl P.; Rohde B.; Selzer P. (2000). „Fast calculation of molecular polar surface area as a sum of fragment based contributions and its application to the prediction of drug transport properties”. J. Med. Chem. 43: 3714—3717. PMID 11020286. doi:10.1021/jm000942e. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).