Анатоксин-а
| |
| Називи | |
|---|---|
| IUPAC назив
1-{9-azabiciklo[4.2.1]non-2-en-2-il}etan-1-on
| |
| Други називи
Анатоxин А
| |
| Идентификација | |
3Д модел (Jmol)
|
|
| ChemSpider | |
| ECHA InfoCard | 100.215.761 |
| КЕГГ[1] | |
| |
| Својства | |
| C10H15NO | |
| Моларна маса | 165,232 |
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25 °C [77 °F], 100 kPa). | |
 верификуј (шта је   ?)
| |
| Референце инфокутије | |
Анатоксин-а (Веома брз фактор смрти) је секундарни, бициклични амински алкалоид и цијанотоксин са акутном неуротоксичношћу. Он је откривен током раних 1960-тих у Канади, и изолован је 1972. Токсин формира седам различитих родова цијанобактерија и присутан је у Сверној Америци, Европи, Африци, Азији, и Новом Зеланду. Симптоми излагања анатоксину су губитак координације, маскуларна фасцикулација, конвулзије и смрт услед респираторне парализе. Његово дејство се остварује путем никотинског ацетилхолинског рецептора (нАцхР) на који делује као агонист, попут ацетилхолина. Као такав, анатоксин-а се користи за медицинске сврхе при изучавању болести узрокованих ниским нивоима ацетилхолина. Због његове високе токсичности и потенцијалног присуства у води за пиће, анатоксин-а представља опасност за људе и животиње. Постоје метходи за његову детекцију и третман воде.
Анатоxин-а није исто што и анатоксин-а(С), један други потентан цијанотоксин са сличним механизмом дејства који формира већина истих цијанобактеријских родова, мада структурно нису сродни.[4]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Јоанне Wиxон; Доуглас Келл (2000). „Wебсите Ревиеw: Тхе Кyото Енцyцлопедиа оф Генес анд Геномес — КЕГГ”. Yеаст. 17 (1): 48—55. дои:10.1002/(СИЦИ)1097-0061(200004)17:1<48::АИД-YЕА2>3.0.ЦО;2-Х.
- ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.
- ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
- ^ Aráoz, Rómulo; Molgó, Jordi; Tandeau De Marsac, Nicole (2010). „Neurotoxic cyanobacterial toxins”. Toxicon. 56 (5): 813—828. PMID 19660486. doi:10.1016/j.toxicon.2009.07.036.}-
Literatura[уреди | уреди извор]
- National Center for Environmental Assessment. "Toxicological Reviews of Cyanobacterial Toxins: Anatoxin-a" NCEA-C-1743
- Wood, S. A., J. P. Rasmussen, P. T. Holland, R. Campbell, and A. L. M. Crowe. 2007. "First Report of the Cyanotoxin Anatoxin-A from Aphanizomenon issatschenkoi (cyanobacteria)" Journal of Phycology 43:356–365.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Верy Фаст Деатх Фацтор (Анатоxин-а) ат Тхе Периодиц Табле оф Видеос (Университy оф Ноттингхам)
- Молецуле оф тхе Монтх: Анатоxин ат тхе Сцхоол оф Цхемистрy, Пхyсицс, анд Енвиронментал Студиес, Университy оф Суссеx ат Бригхтон