Англо-зулски рат

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Anglo-Zulu rat)
Англо-зулски рат
Детаил оф а паинтинг депицтинг тхе Баттле оф Рорке'с Дрифт
Детаљи слике која приказује Битку код Рорковог прелаза
Време:11. јануар – 4. јул 1879
(5 месеци, 3 седмице и 2 дана)
Место:Јужна Африка
Исход: Британска победа
Територијалне
промене:
Британска анектирање Краљевства Зулу
Сукобљене стране
Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске Британска империја Краљевство Зулу
Јачина

1. инвазија:
15.000–16.000[а]

  • 6.600 британске трупе
  • 9.000 Африканци

17 топова
1 Гетлингов митраљез

2. инвазија:
25.000[1][б]

  • 16.000 британске трупе
  • 7.000 домороци
  • 2.000–3.000 цивилни транспорт
10 топова
2 Гетлингова митраљеза
35.000[в]
Жртве и губици
1.902 убијено
256 рањено
6.930 убијено[2]

Англо-зулски рат је вођен 1879. године између Британског царства и Краљевства Зулу. Након успешног увођења федерације у Канади лорда Карнарвона, мислило се да би слични политички напори, заједно с војним кампањама, могли успети и са афричким краљевствима, племенским областима и Бурском републиком у Јужној Африци. Године 1874, сер Хенри Бартл Фрер је послат у Јужну Африку као високи комесар за Британско царство да оствари такве планове. Међу препрекама је било и присуство независних држава Јужноафричке Републике и краљевина Зулуланд и њена војска.[3]

Фрер је на своју иницијативу, без одобрења британске владе[4][г] и са намером подстицања рата са Зулу, дана 11. децембра 1878. године, зулском краљу Кетшвају поставио ултиматум који он није могао прихватити, укључујући распуштање његове војске и одустајање од кључних културних традиција.[5][д] Бартл Фрер је тада послао лорда Челмсфорда да нападне Зулуланд након што тај ултиматум није испуњен.[6] Рат је значајан по неколико посебно крвавих битака, укључујући уводну победу Зулуа у Бици код Исандлуане, чему је следио пораз велике војске Зулуа у Рорковом пролазу од стране мале снаге британских трупа. Рат је на крају резултирао британском победом и окончањем доминације Зулу народа над регионом.

Залеђина[уреди | уреди извор]

Британско царство[уреди | уреди извор]

До 1850-их, Британско царство је имало колоније у јужној Африци које су се граничиле са разним бурским насељима, аутохтоним афричким краљевствима као што су Зулу и Басото и бројним аутохтоним племенским областима и државама. Различите интеракције са тим групама пратиле су експанзионистичку политику. Кејп колонија је формирана након што је Англо-холандским уговором из 1814. године холандска колонија Кејптаун трајно уступљена Британији, а њена територија се значајно проширила у 19. веку. Натал, у југоисточној Африци, проглашен је британском колонијом 4. маја 1843, након што је Британска влада анексирала Бурску Републику Наталију. Ствари су дошле до врхунца када су три сина и брат поглавице Зулуа Сирајоа организовали рацију у Натал и одвели две жене које су биле под британском заштитом.

Откриће дијаманата 1867. у близини реке Вал, око 550 ми (890 км) североисточно од Кејптауна, окончало је изолацију Бура у унутрашњости и имало значајан утицај на догађаје. Откриће је изазвало журбу са дијамантима која је привукла људе из целог света, што је Кимберли за пет година претворило у град са 50.000 становника и привукло пажњу британских империјалних интереса. Током 1870-их, Британци су анексирали Западни Грикваленд, место открића Кимберли дијаманата.

Године 1874, Лорд Карнарвон, државни секретар за колоније, који је остварио федерацију у Канади 1867, сматрао је да би слична шема могла да функционише у Јужној Африци. Јужноафрички план је позивао на владајућу белу мањину уместо црне већине, што би обезбедило велику количину јефтине радне снаге за британске плантаже шећера и руднике.[7] Карнарвон је, у покушају да прошири британски утицај 1875. године, приступио је бурским државама Слободна Држава Орање и Трансвалској Републици и покушао да организује федерацију британских и бурских територија, али су га бурске вође одбиле.

Лорд Карнарвон је 1877. године поставио сер Бартла Фрера за високог комесара за јужну Африку. Карнарвон је именовао Фрера на ту позицију под условом да ће радити на спровођењу Карнарвоновог плана конфедерације и да би Фрер тада могао да постане први британски гувернер федералног јужноафричког доминиона. Фрер је послат у Јужну Африку као високи комесар да спроведе овај план. Једна од препрека таквој шеми било је присуство независних бурских држава Јужноафричке Републике, неформално познатих као Република Трансвал и Слободна Држава Орање, и Краљевине Зулуланд. Бартл Фрер није губио време у излагању шеме и стварању цасус белли против Зулуа преувеличавајући значај бројних недавних инцидената.[8]

Бартл Брер

До 1877. године, сер Теофил Шепстон, британски секретар за урођеничке послове у Наталу, анексирао је Републику Трансвал за Британију користећи посебан налог. Бури из Трансвала су се успротивили, али све док је Зулу претња постојала, нашли су се између две претње; бојали су се да ће, ако узму оружје да се одупру британској анексији, краљ Кечвајо и Зулу искористити прилику да нападну. Узастопне британске анексије, а посебно анексија Западног Грикваленда, изазвале су климу узавреле нелагоде у бурским републикама.

Шепстон се бунио против реметилачког ефекта дозвољавања Кечвајовом режиму да остане. „Моћ Зулуа“, он је изјавио, „корен је и стварна снага свих урођеничких потешкоћа у Јужној Африци“. У децембру 1877. писао је Карнарвону: „Кечвајо је тајна нада сваког ситног независног поглавице стотинама миља од њега који осећа жељу да његова боја превлада, и док та нада не буде уништена, они неће пристати да се подвргну владавини цивилизације“. Раније у октобру 1877, Шепстон је присуствовао састанку са вођама Зулуа у близини Крваве реке да би се решио спор око земље између Зулуа и Бура. Предложио је компромис са Бурима и састанак је прекинут без јасних резолуција. Он се осветнички окренуо против Зулуа, рекавши да је дошао у посед „најнеоспоривијих, најјачих и најјаснијих доказа“ који никада раније нису обелодањени, за подршку тврдњама Бура. Он је одбацио Зулу тврдње као „окарактерисане лажима и издајом до мере за коју нисам могао да верујем да су чак и дивљаци способни“.[9]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Цоленсо 1880, стр. 263–64 даје 6.669 империјалних и колонијалних трупа и 9.035 локалног контигента. Моррис 1998, стр. 292 даје 16,800
  2. ^ Цоленсо 1880, стр. 396 даје британску јачину у априлу као 22,545.
  3. ^ Цоленсо 1880, стр. 318 даје укупну јачину Зулу армије од 35.000, од којих је 4.000 остало са Кетшвајо, док је остатак марширао у две колоне.
  4. ^ Книгхт 2003, стр. 9 наводи „До касне 1878 Фрер је манипулисао дипломатску кризу са Зулу народом ...”
  5. ^ Книгхт 2003, стр. 11 напомиње „... ултиматум за који, Фрер је знао, они нису могли да се повинују.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Моррис 1998, стр. 498.
  2. ^ Книгхт & Цастле 1999, стр. 115.
  3. ^ Книгхт (1992, 2002), п. 8.
  4. ^ Спиерс 2006, стр. 41.
  5. ^ Цоленсо 1880, стр. 261–62.
  6. ^ Моррис 1998, стр. 291–92.
  7. ^ Гумп 1996, стр. 73–93.
  8. ^ Гумп 1996, стр. 91.
  9. ^ Мередитх 2007, стр. 89.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]