Англо-зулски рат
|
Англо-зулски рат | |||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Детаљи слике која приказује Битку код Рорковог прелаза | |||||||||
| |||||||||
Сукобљене стране | |||||||||
Британска империја | Краљевство Зулу | ||||||||
Јачина | |||||||||
1. инвазија:
17 топова
2 Гетлингова митраљеза | 35.000[в] | ||||||||
Жртве и губици | |||||||||
1.902 убијено 256 рањено | 6.930 убијено[2] |
Англо-зулски рат је вођен 1879. године између Британског царства и Краљевства Зулу. Након успешног увођења федерације у Канади лорда Карнарвона, мислило се да би слични политички напори, заједно с војним кампањама, могли успети и са афричким краљевствима, племенским областима и Бурском републиком у Јужној Африци. Године 1874, сер Хенри Бартл Фрер је послат у Јужну Африку као високи комесар за Британско царство да оствари такве планове. Међу препрекама је било и присуство независних држава Јужноафричке Републике и краљевина Зулуланд и њена војска.[3]
Фрер је на своју иницијативу, без одобрења британске владе[4][г] и са намером подстицања рата са Зулу, дана 11. децембра 1878. године, зулском краљу Кетшвају поставио ултиматум који он није могао прихватити, укључујући распуштање његове војске и одустајање од кључних културних традиција.[5][д] Бартл Фрер је тада послао лорда Челмсфорда да нападне Зулуланд након што тај ултиматум није испуњен.[6] Рат је значајан по неколико посебно крвавих битака, укључујући уводну победу Зулуа у Бици код Исандлуане, чему је следио пораз велике војске Зулуа у Рорковом пролазу од стране мале снаге британских трупа. Рат је на крају резултирао британском победом и окончањем доминације Зулу народа над регионом.
Залеђина[уреди | уреди извор]
Британско царство[уреди | уреди извор]
До 1850-их, Британско царство је имало колоније у јужној Африци које су се граничиле са разним бурским насељима, аутохтоним афричким краљевствима као што су Зулу и Басото и бројним аутохтоним племенским областима и државама. Различите интеракције са тим групама пратиле су експанзионистичку политику. Кејп колонија је формирана након што је Англо-холандским уговором из 1814. године холандска колонија Кејптаун трајно уступљена Британији, а њена територија се значајно проширила у 19. веку. Натал, у југоисточној Африци, проглашен је британском колонијом 4. маја 1843, након што је Британска влада анексирала Бурску Републику Наталију. Ствари су дошле до врхунца када су три сина и брат поглавице Зулуа Сирајоа организовали рацију у Натал и одвели две жене које су биле под британском заштитом.
Откриће дијаманата 1867. у близини реке Вал, око 550 ми (890 км) североисточно од Кејптауна, окончало је изолацију Бура у унутрашњости и имало значајан утицај на догађаје. Откриће је изазвало журбу са дијамантима која је привукла људе из целог света, што је Кимберли за пет година претворило у град са 50.000 становника и привукло пажњу британских империјалних интереса. Током 1870-их, Британци су анексирали Западни Грикваленд, место открића Кимберли дијаманата.
Године 1874, Лорд Карнарвон, државни секретар за колоније, који је остварио федерацију у Канади 1867, сматрао је да би слична шема могла да функционише у Јужној Африци. Јужноафрички план је позивао на владајућу белу мањину уместо црне већине, што би обезбедило велику количину јефтине радне снаге за британске плантаже шећера и руднике.[7] Карнарвон је, у покушају да прошири британски утицај 1875. године, приступио је бурским државама Слободна Држава Орање и Трансвалској Републици и покушао да организује федерацију британских и бурских територија, али су га бурске вође одбиле.
Лорд Карнарвон је 1877. године поставио сер Бартла Фрера за високог комесара за јужну Африку. Карнарвон је именовао Фрера на ту позицију под условом да ће радити на спровођењу Карнарвоновог плана конфедерације и да би Фрер тада могао да постане први британски гувернер федералног јужноафричког доминиона. Фрер је послат у Јужну Африку као високи комесар да спроведе овај план. Једна од препрека таквој шеми било је присуство независних бурских држава Јужноафричке Републике, неформално познатих као Република Трансвал и Слободна Држава Орање, и Краљевине Зулуланд. Бартл Фрер није губио време у излагању шеме и стварању цасус белли против Зулуа преувеличавајући значај бројних недавних инцидената.[8]
До 1877. године, сер Теофил Шепстон, британски секретар за урођеничке послове у Наталу, анексирао је Републику Трансвал за Британију користећи посебан налог. Бури из Трансвала су се успротивили, али све док је Зулу претња постојала, нашли су се између две претње; бојали су се да ће, ако узму оружје да се одупру британској анексији, краљ Кечвајо и Зулу искористити прилику да нападну. Узастопне британске анексије, а посебно анексија Западног Грикваленда, изазвале су климу узавреле нелагоде у бурским републикама.
Шепстон се бунио против реметилачког ефекта дозвољавања Кечвајовом режиму да остане. „Моћ Зулуа“, он је изјавио, „корен је и стварна снага свих урођеничких потешкоћа у Јужној Африци“. У децембру 1877. писао је Карнарвону: „Кечвајо је тајна нада сваког ситног независног поглавице стотинама миља од њега који осећа жељу да његова боја превлада, и док та нада не буде уништена, они неће пристати да се подвргну владавини цивилизације“. Раније у октобру 1877, Шепстон је присуствовао састанку са вођама Зулуа у близини Крваве реке да би се решио спор око земље између Зулуа и Бура. Предложио је компромис са Бурима и састанак је прекинут без јасних резолуција. Он се осветнички окренуо против Зулуа, рекавши да је дошао у посед „најнеоспоривијих, најјачих и најјаснијих доказа“ који никада раније нису обелодањени, за подршку тврдњама Бура. Он је одбацио Зулу тврдње као „окарактерисане лажима и издајом до мере за коју нисам могао да верујем да су чак и дивљаци способни“.[9]
Напомене[уреди | уреди извор]
- ^ Цоленсо 1880, стр. 263–64 даје 6.669 империјалних и колонијалних трупа и 9.035 локалног контигента. Моррис 1998, стр. 292 даје 16,800
- ^ Цоленсо 1880, стр. 396 даје британску јачину у априлу као 22,545.
- ^ Цоленсо 1880, стр. 318 даје укупну јачину Зулу армије од 35.000, од којих је 4.000 остало са Кетшвајо, док је остатак марширао у две колоне.
- ^ Книгхт 2003, стр. 9 наводи „До касне 1878 Фрер је манипулисао дипломатску кризу са Зулу народом ...”
- ^ Книгхт 2003, стр. 11 напомиње „... ултиматум за који, Фрер је знао, они нису могли да се повинују.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Моррис 1998, стр. 498.
- ^ Книгхт & Цастле 1999, стр. 115.
- ^ Книгхт (1992, 2002), п. 8.
- ^ Спиерс 2006, стр. 41.
- ^ Цоленсо 1880, стр. 261–62.
- ^ Моррис 1998, стр. 291–92.
- ^ Гумп 1996, стр. 73–93.
- ^ Гумп 1996, стр. 91.
- ^ Мередитх 2007, стр. 89.
Литература[уреди | уреди извор]
- Арцхер, Цхристон I.; Феррис, Јохн Р.; Херwиг, Холгер Х.; Траверс, Тимотхy Х. Е. (2008). Wорлд Хисторy оф Wарфаре. Университy оф Небраска Пресс. ИСБН 978-0-8032-1941-0.
- Бартхорп, Мицхаел (2002). Тхе Зулу Wар: Исандхлwана то Улунди. Wеиденфелд & Ницолсон. ISBN 978-0-304-36270-7.
- Боурqуин, С. (1978). „Тхе Зулу милитарy организатион анд тхе цхалленге оф 1879”. Милитарy Хисторy Јоурнал. 4 (4).
- Броокес, Едгар Х; Wебб, Цолин де Б. (1965). А Хисторy оф Натал. Брооклyн: Университy оф Натал Пресс. ISBN 978-0-86980-579-4.
- Цоленсо, Францес Е. (1880). Хисторy оф тхе Зулу Wар анд Итс Оригин. Ассистед бy Едwард Дурнфорд. Лондон: Цхапман & Халл.
- Давид, Саул (фебруар 2009). „Тхе Форготтен Баттлес оф тхе Зулу Wар”. ББЦ Хисторy Магазине. 10 (2). стр. 26—33.
- Дуттон, Роy (2010). Форготтен Хероес Зулу & Басуто Wарс инцлудинг Медал Ролл 1877-8-9. Инфодиал. ИСБН 978-0-9556554-4-9.
- Френцх, Гералд (2014) [1939]. Лорд Цхелмсфорд анд тхе Зулу Wар. Лондон: Јохн Лане, Тхе Бодлеy Хеад. ИСБН 978-1-4738-3510-8.
- Гилиомее, Херманн Бухр; Мбенга, Бернард (2007). Неw Хисторy оф Соутх Африца. Тафелберг. ИСБН 978-0-624-04359-1.
- Гумп, Јамес О. (1996). Тхе Дуст Росе Лике Смоке: Тхе Субјугатион оф тхе Зулу анд тхе Сиоуx. Бисон Боокс. ISBN 978-0-8032-7059-6.
- Гуy, Јефф (1994). Тхе Деструцтион оф тхе Зулу Кингдом: Тхе Цивил Wар ин Зулуланд, 1879–1884. Университy оф Натал Пресс. ИСБН 978-0-86980-892-4.
- Книгхт, Иан (1995). Браве Мен'с Блоод: Тхе Епиц оф тхе Зулу Wар, 1879. Пен & Сwорд Милитарy Цлассицс. ИСБН 978-1-84415-212-4.
- Книгхт, Иан (1996). Рорке'с Дрифт, 1879: 'пиннед Лике Ратс ин а Холе'. Оспреy Публисхинг. ИСБН 978-1-85532-506-7.
- Книгхт, Иан (2003). Тхе Зулу Wар 1879. Оспреy. ИСБН 978-1-84176-612-6.
- Книгхт, Иан (2005). Бритисх Фортифицатионс ин Зулуланд 1879. Оспреy. ИСБН 978-1-84176-829-8.
- Книгхт, Иан; Цастле, Иан (1999). Бритисх Армy: Зулу Wар то тхе Боер Wар. Брассеy'с УК. ИСБН 978-1-85753-284-5.
- Лабанд, Јохн; Книгхт, Иан (1996). Тхе Англо-Зулу Wар. Строуд: Суттон. ISBN 978-0-86985-829-5.
- Laband, John (2009). Historical Dictionary of the Zulu Wars. Scarecrow. ISBN 978-0-8108-6300-2.
- Lock, Ron; Quantrill, Peter (2002). Zulu Victory: The Epic of Isandlwana and the Cover-up. Greenhill. ISBN 978-1-85367-505-8.
- Martineau, John (1895). „Chapter xix”. The life and correspondence of the Right Hon. Sir Bartle Frere, bart., G.C.B., F.R.S., etc. Vol. ii. London: J. Murray.
- Meredith, Martin (2007). Diamonds, Gold and War: The Making of South Africa. Simon & Schuster. ISBN 978-0-7432-8614-5.
- Morris, Donald R. (1998). The Washing of the Spears: A History of the Rise of the Zulu Nation Under Shaka and Its Fall in the Zulu War of 1879. Da Capo Press. ISBN 978-0-306-80866-1.
- Raugh, Harold E. (2011). Anglo-Zulu War, 1879: A Selected Bibliography. Scarecrow. ISBN 978-0-8108-7227-1.
- Spiers, Edward M. (2006). The Scottish Soldier and Empire, 1854–1902. Edinburgh University Press. ISBN 978-0-7486-2354-9.
- Thompson, P. S. (2006). Black Soldiers of the Queen: The Natal Native Contingent in the Anglo-Zulu War. University of Alabama Press. ISBN 978-0-8173-5368-1.
- јавном власништву: Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Zululand”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески) (11 изд.). Цамбридге Университy Пресс. Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Rorke's Drift and the Anglo–Zulu War website
- Anglo–Zulu War Historical Society
- The Keynsham Light Horse
- Anglo–Zulu War, 1878–1879 by Ralph Zuljan
- „Тхе Рорке'с Дрифт ВЦ Дисцуссион Форум”. роркесдрифтвц.цом. 15. 12. 2001. Приступљено 9. 4. 2016.