Анри Гец

С Википедије, слободне енциклопедије
Анри Гец
Лични подаци
Пуно имеАнри Бернар Гец
Датум рођења(1909-09-29)29. септембар 1909.
Место рођењаЊујорк, Сједињене Америчке Државе
Датум смрти12. август 1989.(1989-08-12) (79 год.)
Место смртиНица, Француска
Држављанствоамеричко и француско
Уметнички рад
Пољесликарство и уметничка графика
Правацнадреализам, апстракција

Анри Гец (франц. Henri Goetz, правим именом енгл. Harry Bernard Goetz; Њујорк, 29. септембар 1909Ница, 12. август 1989) био је француски сликар и графичар америчког порекла. .

Биографија[уреди | уреди извор]

Анри Гец проводи детињство у Њујорку, где завршава средњу и основну школу. У осамнаестој години одлази у Бостон, где се уписује на престижни Массацхусеттс Институте оф Тецхнологy, на коме студира за инжењера електротехнике. У то време почиње његово интересовање за уметност. Године 1929, Гец се уписује на Харвард, где прати између осталог и предавања истрорије уметности. Исте године напуста универзитет да би се посветио сликарству, уписујући Гранд Централ Арт Сцхоол у Њујорку. У њему се буди жеља за одласком у Париз, о чијим је уметничким атељеима слушао приче својих колега.

Одлазак у Париз[уреди | уреди извор]

Гец стиже у Француску бродом, искрцавши се у Авру на француски нациоални празник, 14. јула 1930. Уписује се у више париских академија (Ацадéмие Јулиан, Ацадéмие де ла Гранде Цхаумиèре), неко време је ђак и код Амедеа Озенфана. Настањује се на Монпарнасу. Упознаје се са уметношћу Пикаса, Брака, Матиса, Руоа, Клеа и Кандинског. Септембра 1935. године упознаје Кристину Буместер (Цхристине Боумеестер), такође уметницу, која постаје његова супруга децембра исте године. Гец и Кристина упознају Ханса Хартунга, апстрактног сликара, са којим ће развити доживотно пријатељство.

Надреалистички период[уреди | уреди извор]

Након 1936, Гец почиње да слика са све мање референци на стварни свет, приближавајући се надреалистичком покрету, чије актере упознаје, између осталих и Андре Бретона, посредством песника Хуана Брее (Јуан Брéа). Упознаје такође и Раула Убаца (Раоул Убац), Оскара Домингеза (Осцар Домингуез) и Бенџамина Переа (Бењамин Пéрет). Гецово сликартсво је непредметно и дубоко прожето надреалистичком атмосфером.

Након избијања Другог светског рата, Гец одлучује да остане у Француској. Као амерички држављанин, био је заштићен од мобилизације и принудног рада. Своја сликарска умећа ставља у службу покрета отпора, израђујући лажна документа за чланове покрета отпора и Јевреје. Након што 1942. године Америка улази у рат, Гец је принуђен да се крије, као страни држављанин. Обележени као чланови покрета отпора, принуђени су да напусте Париз и повуку се на слободну територију на југу Француске. Тамо Гец упознаје друге уметнике који су се такође склонили пред Немачком окупацијом, међу њима Франсиса Пикабију (Францис Пицабиа), Ханса Арпа (Ханс Арп), Николу де Стала (Ницолас де Стаëл).

По ослобођењу, Анри Гец се враћа у Париз и настањује у свом новом атељеу у улици Нотре-Даме дес Цхампс, такође на Монпарнасу. Године 1947, будући познати француски редитељ Алан Рене (Алаин Реснаис) снима краткометражни филм о Гецу, о његовој супрузи Кристини и Хансу Хартунгу. Две године касније, Гец и Кристина добијају француско држављанство.

Апстрактни период[уреди | уреди извор]

Анри Гец (~1950).

Негде већ након 1947. године, сликарство Анрија Геца полако напушта надреалистичку концепцију и прелази у чисто апстрактни израз. Гецово апстрактно сликарство је блиско апстракцији какву практикују Хартунг, Сулаж или Шнајдер. До шездесетих година, Гец експериментише и открива, на путу ка откривању сопственог израза. Крајем тог периода, Гец још једном мења локацију свог атељеа, и сели се у улицу Гренелле у седмом париском арондисману, недалеко од Ајфелове куле. Његово сликарство улази у нешто што би се могло назвати лирским периодом, под великим утицајем праксе сликања у екстеријеру, при чему Гец не транскрибује верно елементе пејзажа, већ у слику уграђује искључиво његову атмосферу, светлост, боје. Након средине седамдесетих година, Гец се враћа пракси сликања у атељеу. „Не морам више да посматрам природу, она је сада у мени” (Је н’аи плус бесоин де регардер ла натуре : елле ест ен мои маинтенант[1]), изјављује уметник. 1971. године од последица рака умире Кристина, Гецова супруга. Након тога, Гец живи само за своје сликарство.

Ослабљеног здравља, Гец је примљен у болницу у Ници у јулу 1989, године. Изврашава самоубиство 12. августа, бацивши се са петог спрата болнице. Сахрањен је на париском гробљу Монпарнас

Графичко дело[уреди | уреди извор]

Гец почиње да се бави графиком 1940. године. Укупни графички опус се процењује на неких 650 графика. Највећи део се налази у одсеку за графику Националне библиотеке Француске. Највећи допринос Анрија Геца савременој графици је откриће графичке технике у којој се употребљава силицијум карбид, познат и под називом карборундум. Силицијум карбид је изузетно тврд абразив, и налази своју основну примену у индустрији. Ову нову техники је Гец описао у приручнику који је издао 1969. године[2].

Техника се заснива на принципу дубоке штампе, али уместо да се плоча обрађује хемијским путем да би се постигли разни тонови, на њу се додају разни материјали, од којих највише карборундум, који преузима улогу зрна у акватинти и задржава боју приликом штампе. У зависности од финоће зрна карборундума који се употребљава, добијају се светлији или тамнији тонови слични оним који се постижу акватинтом, или разни други ликовни ефекти, отисци текстура, и слично. Карборундум се на плоче фиксира лаковима или лепком. Као подлога се могу употребљавати класичне бакарне или цинкане плоче, тврди картони, плексиглас. Употребу карборундума је могуће комбиновати са другим материјалима, а принцип ове технике допушта сваком уметнику да сам пронађе одговарајужи материјал близак свом ликовном изразу[2].

Педагошки рад[уреди | уреди извор]

Са педагошким радом је Гец почео већ 1949. године. Предавао је сликарство у више академија, док 1965. није отворио своју сопствену академију, под називом Ацадéмие Гоетз, која се налазила на Монпарнасу, у пасажу ду Дéпарт, а затим у улици дес Лyоннаис од 1975. године. У његовој академији су се предавале и графичке технике, али је Гец тај део препуштао млађим уметницима, који су сви углавном били његови бивши ђаци. Са педагошким радом је престао 1984. године. Академија је неко време била активна и након Гецове смрти.

Музеј Гец-Буместер[уреди | уреди извор]

Дела Анрија Геца се налазе у бројним приватним и јавним колекцијама у Француском, Немачкој, Шпанији, Италији и другим европским земљама, као и у Америци, Јапану, Бразилу, Јерусалиму. Музеј посвећен анрију Гецу и Кристини Буместер (Мусéе Гоетз-Боумеестер) је отворен 1983. године у Вилфранш-сир-Мер (Виллефранцхе-сур-Мер) где је брачни пар поседовао кућу и атеље, и проводио доста времена, нарочито у летњем преиоду.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Геаy, Јеан-Пиерре, Гоетз, Парис, Церцле д'Арт, 1989.
  2. ^ а б Гоетз, Хенри, Гравуре ау царборундум. Ноувелле тецхниqуе де л'естампе ен таилле доуце, Парис, Маегхт, 1969.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Хенри Гоетз, цаталогуе д'еxпоситион, Монтпеллиер, Галерие Хéлèне Тринтигнан, 2009.
  • Гоетз, Хенри (2001). Ма вие, мес амис. Парис, Цлиматс. 
  • Хенри Гоетз, Цаталогуе раисоннé, Пеинтурес – оеуврес сур папиер, Томе I, 1930—1960, Фрéдéриц Ноцера, 2001.
  • Геаy, Јеан-Пиерре (1989). Гоетз. Парис, Церцле д'Арт. 
  • Роуссеау-Леурент, Маурице (1985). Гравуре ау царборундум / Царборундум енгравинг. Монте-Царло. 
  • Масроур, Карл (1977). Хенри Гоетз. цаталогуе раисоннé де л'оеувре гравé, Парис, Арт Модерне. 
  • Бергстрöм, Гуннар (1973). L'Оувре гравé де Хенри Гоетз. теxте де Цхристиан Тисари, Стоцкхолм, Сонет. 
  • Галпéрине, Алеxандре (1972). Гоетз. Парис, Ле Мусéе де поцхе Јацqуес Голдсцхмидт. 
  • Гоетз, Хенри (1969). Гравуре ау царборундум. Ноувелле тецхниqуе де л'естампе ен таилле доуце. Парис, Маегхт. 
  • Бруллер, Јеан, алиас Верцорс (1958). Гоетз. Парис, Ле Мусéе де поцхе Јацqуес Голдсцхмидт. 
  • Лорскy, Јеан-Рогер (1952). Хенри Гоетз. Парис, Прессес Литтéраирес де Франце. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]