Аристотелизам

С Википедије, слободне енциклопедије
Дио серије о
либертаријанизму
Коријени
Концепти
Школе
Људи
Аспекти
Организације
Повезане теме
Аристотел, Франческо Ајец

Аристотелизам је традиција у филозофији и у науци назив за наук Аристотелових сљедбеника, нарочито средњовјековних и ренесансних тумача Аристотелове духовне баштине. Аристотелизам је током ренесансе владао свим пољима знања.

Историја[уреди | уреди извор]

Коментарисање Аристотелових дјела започели су већ перипатетици (Андроник с Родоса, Александар из Афродизијаде и други) и превладавало је, уз неоплатонистичке концепције, свеукупном филозофском производњом до касне ренесансе. Аристотелизам је тако постајао све мање наук самог Аристотела, а све више његових тумача који су му дали онај коначан облик с којим је ушао у европску културу.[1]

Средњо­вје­ковна арапска репрезентација Аристотела како предаје ученику

Смрћу Боетија 524. године, који је на латински превео Аристотелове логичке списе, Европа је изгубила непосредан додир с грчком филозофском предајом. Оживљена посредовањем Арапа (исламски аристотелизам),[2] та баштина је већ код њих имала многобројне сљедбенике, а међу њима се посебно истичу Ибн Сина (авиценизам)[3][4][5] почетком 11. вијека и Ибн Рушд (авероизам)[6] у 12. вијеку, који су у тада нејасним Аристотеловим текстовима видјели теорију монопсихизма (јединство intellectus agens у свим људима). Код Јевреја је најпознатији представник аристотелизма у то доба Моше Мајмонид. Аристотелови физички и метафизички списи, преведени на латински током 13. вијека, наговијестили су научни преврат у ренесанси.[1]

Најприје забрањивани (1110—1366), ти радови су послије срасли и са схоластичком науком, која је већ прихватила Аристотела логичара у полемици о ’питању универзалија’. Дјелом Алберта Великог и поготово Томе Аквинског напокон је прихваћен и читав Аристотелов логичко-физичко-метафизички комплекс, премда преобликован и прилагођен новој потреби систематизовања свеукупне хришћанске мисли. Томизам тако постаје службено црквено стајалиште према класичном спору између аристотелизма и платонизма (аугустинизам), а сам Аристотел добија снагу необоривог ауторитета који ће убудуће, кроз ренесансу, имати двојаку улогу унапређивања и скрућивања филозофске и научне мисли. Аристотелизам средњег вијека постаје темељ савремене „неосхоластике”.[1]

Аристотелово дјело и његова средњовјековна редакција аристотелизам служили су као тачка-одредница различитих, па и протурјечних, филозофских, научних и идеолошких мотива. Антиаристотелизам Француза Пјера де ла Рамеа (Петрус Рамус) или Хрвата Франета Петрића (Францискус Патрицијус), окренути су конструктивној разградњи схоластичке шеме тумачења Аристотела као мислиоца синтезе, док натуралистички правац аристотелизма развијају александристи. Истовремено је оживљавање Аристотелових аналитичких метода водило на нови пут који је давао повремено и непосредне научне доприносе, као што су Харвијево откриће циркулације крви, или пак Лајбницове концепције кретања, времена и простора.[1]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г „Аристотелизам”. enciklopedija.hr. Приступљено 3. 5. 2018.
  2. ^ Manfred Landfester, Hubert Cancik, Helmuth Schneider (ur.), Brill's New Pauly: Encyclopaedia of the Ancient World. Classical tradition, Volume 1, Brill, 2006, p. 273.
  3. ^ „Avicenna (Ibn Sina) (c.980–1037)”. The Internet Encyclopedia of Philosophy. Pristupljeno 3. 5. 2018. 
  4. ^ „Avicenna (Abu Ali Sina)”. Sjsu.edu. Arhivirano iz originala 11. 1. 2010. g. Pristupljeno 3. 5. 2018. 
  5. ^ „Avicenna”. Encyclopedia Iranica. Pristupljeno 3. 5. 2018. 
  6. ^ Edward Grant (1996), The foundations of modern science in the Middle Ages, Cambridge University Press, p. 30.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Chappell, Timothy (ur.), Values and Virtues: Aristotelianism in Contemporary Ethics, Oxford University Press, 2006.
  • Ferrarin, Alfredo, Hegel and Aristotle, Cambridge University Press, 2001.
  • Kenny, Anthony, Essays on the Aristotelian Tradition, Oxford University Press, 2001.
  • Knight, Kelvin, Aristotelian Philosophy: Ethics and Politics from Aristotle to MacIntyre, Polity Press, 2007. ISBN 978-0-7456-1976-7.
  • Knight, Kelvin & Paul Blackledge (ur.), Revolutionary Aristotelianism: Ethics, Resistance and Utopia, Lucius & Lucius (Stuttgart, Germany), 2008.
  • Lobkowicz, Nicholas, Theory and Practice: History of a Concept from Aristotle to Marx, University of Notre Dame Press, 1967.
  • MacIntyre, Alasdair, After Virtue: A Study in Moral Theory, University of Notre Dame Press, 1984 / Duckworth, 1985 (2. izd.).
  • MacIntyre, Alasdair, Whose Justice? Which Rationality?, University of Notre Dame Press / Duckworth, 1988.
  • MacIntyre, Alasdair, Three Rival Versions of Moral Enquiry: Encyclopaedia, Genealogy, and Tradition, University of Notre Dame Press / Duckworth, 1990.
  • MacIntyre, Alasdair, 'The Theses on Feuerbach: A Road Not Taken', in Kelvin Knight (ur.), The MacIntyre Reader, University of Notre Dame Press / Polity Press, 1998.
  • MacIntyre, Alasdair, Dependent Rational Animals: Why Human Beings Need the Virtues, Open Court / Duckworth, 1999.
  • MacIntyre, Alasdair, 'Natural Law as Subversive: The Case of Aquinas' and 'Rival Aristotles: 1. Aristotle Against Some Renaissance Aristotelians; 2. Aristotle Against Some Modern Aristotelians', in MacIntyre, Ethics and Politics: Selected Essays volume 2, Cambridge University Press, 2006.
  • Moraux, Paul, Der Aristotelismus bei den Griechen, Von Andronikos bis Alexander von Aphrodisias: Vol. I: Die Renaissance des Aristotelismus im I. Jh.v. Chr. (1973); Vol. II: Der Aristotelismus im I. und II. Jh.n. Chr. (1984); Vol. III: Alexander von Aphrodisias (2001) – Edited by Jürgen Wiesner, with a chapter on Ethics by Robert W. Sharples.
  • Riedel, Manfred (ur.), Rehabilitierung der praktischen Philosophie, Rombach, volume 1, 1972; volume 2, 1974.
  • Ritter, Joachim, Metaphysik und Politik: Studien zu Aristoteles und Hegel, Suhrkamp, 1977.
  • Russell, Bertrand (1967). A History of Western Philosophy. Simon & Schuster. ISBN 978-0-671-20158-6. 
  • Schrenk, Lawrence P. (ur.), Aristotle in Late Antiquity, Catholic University of America Press, 1994.
  • Sharples, R. W. (ur.), Whose Aristotle? Whose Aristotelianism?, Ashgate, 2001.
  • Shute, Richard, On the History of the Process by Which the Aristotelian Writings Arrived at Their Present Form, Arno Press, 1976 (originally 1888).
  • Sorabji, Richard (ur.), Aristotle Transformed: The Ancient Commentators and Their Influence, Duckworth, 1990.
  • Stocks, John Leofric, Aristotelianism, Harrap, 1925.
  • Veatch, Henry B., Rational Man: A Modern Interpretation of Aristotelian Ethics, Indiana University Press, 1962.
  • Aristotel i aristotelizam (zbornik radova). matica.hr. Zagreb: Matica hrvatska. 2003. ISBN 9531506817. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Aristotelizam&oldid=25893827”