Арктички вук

С Википедије, слободне енциклопедије

Поларни вук
Научна класификација е
Домен: Еукарyота
Царство: Анималиа
Тип: Цхордата
Класа: Маммалиа
Ред: Царнивора
Породица: Цанидае
Род: Цанис
Врста:
C. лупус
Подврста:
C. л. арцтос
Триномијално име
Цанис лупус арцтос
Распрострањеност поларног вука

Арктички вук (Цанис лупус арцтос), познат и као бели вук или поларни вук, је подврста сивог вука пореклом из Канаде са Канадског арктичког архипелага, од острва Мелвил, Северозападне територије и Нунавут до острва Елсмир.[1] То је подврста средње величине, која се разликује од сивог вука по белој боји, мањим димензијама и ужој лобањи.[2]

Таксономија[уреди | уреди извор]

Године 1935. британски зоолог Региналд Поцоцк приписује име подврсте Цанис лупус арцтос (арктички вук) узорку из Мелвилског острва у групи Канадског арктичког архипелага. Он је написао да се слични вукови могу наћи на острву Елсмир. Такође је приписао име Цанис лупус орион узорку Гренландски вук из Цапе Иорк, северозападни Гренланд.[3] Оба вука су препозната као одвојене подврсте Цанис лупус у таксономском ауторитету Маммал Специес оф тхе Ворлд (2005) .[4]

Једна студија која користи аутосомални микросателитни ДНК и митохондријска ДНК (мтДНК) подаци указују да Арктички вук нема јединствен [хаплотип] који сугерише да је његова колонизација Арктичког архипелага са континента Северне Америке било релативно недавно, и стога недовољно да гарантује статус подврсте.[5]

Понашање[уреди | уреди извор]

Арктички вук се релативно не боји људи и може се наговорити да приступи људима у неким областима.[6] Вукови на острву Елсмир не боје се људи, за које се сматра да је то због тога што мало виђају људе, и они ће приступати људима опрезно, знатижељно и блиско.[7][8][9][10] Врло мало се зна о кретању арктичких вукова, углавном због климе. Једини период у којем вук мигрира је током зиме када је потпуна тама 24 сата. Због тога је кретање арктичког вука тешко истраживати. Око 2,250 км (1,398 ми) јужно од Високог Арктика, студија кретања вука се одвијала зими у потпуном мраку, када је температура била ниска као −53 °Ц (−63 °Ф) . Истраживачи су открили да је вуковима плен углавном мошусно говече.[11]

Опстанак и угроженост[уреди | уреди извор]

Арктички вук је најмање забринут када је у питању угроженост, али се суочава са претњама угрожености. Године 1997. дошло је до опадања популације вукова у Арктику и њеног плена, мошусног говечета ( Овибос мосцхатус ) и арктичког зеца ( Лепус арцтицус ). То је било због штетних временских услова током четири године. Опоравак популације вука из Арктика дошао је када су се летњи временски услови вратили у нормалу.[12]

Исхрана[уреди | уреди извор]

Поларни вук се храни мошусним говечетом (острво Елсмир)

У дивљини, Арктички вукови првенствено лове мошусно говече и арктичког зеца. Откривено је и да лове леминге, ирвасе, арктичке лисице и птице.[13] Понекад се расправља о томе да ли је мошусно говече или арктички зец примарни плен за систем предатора-плена вука. Истраживања пружају доказе да су мошусна говечад заиста њихов примарни плен, јер се чини да је присутност и репродукција вука већа када је већа доступност говечета него кад је већа доступност зечева.[14] Више поткрепљујућих доказа сугерише да мошусно говече пружа дугорочну одрживост, а други копитари се не појављују пуно у исхрани вукова.[15] Докази који упућују на то да арктички вукови више зависе од зечева тврде да је зрела популација вука паралелно са повећањем броја зечева, а не са расположивошћу мускараца.[16] Студија даље говори о степену зависности између два извора хране је неизвесна и да количина потрошње између ове две врсте зависи од сезоне и године.[16] Дебата се наставља када се расправља о сезонским и дијеталним активностима младих вукова. Према једним истраживањима, младунци мошусног говечета служе као примарни извор хране јер су потребе штенаца веће [17], друго истраживање сугерише да "када су зечеви били много обилнији (Март, 2000), вукови су их обично хранили својим младунцима током лета".[16] Ове разлике могу се приписати и локацији. Поларни медведи се ретко сусрећу са вуковима, иако постоје два записа о вуковима које убијају младунчад поларног медведа. [18]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Мецх, L. Давид (1981), Тхе Wолф: Тхе Ецологy анд Бехавиоур оф ан Ендангеред Специес, Университy оф Миннесота Пресс. ISBN 978-0-8166-1026-6. стр. 352.
  2. ^ Goldman, E. A. (1964). Classification of wolves. In The Wolves of North America Part 2. Young, S. P. & Goldman, E. A. (Eds.) New York: Dover Publs. p. 430.
  3. ^ Pocock, R. I (1935). „The Races of Canis lupus”. Proceedings of the Zoological Society of London. 105 (3): 647—686. doi:10.1111/j.1096-3642.1935.tb01687.x. 
  4. ^ Wozencraft, W.C. (2005). „Order Carnivora”. Ур.: Wilson, D.E.; Reeder, D.M. Mammal Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference (3rd изд.). Johns Hopkins University Press. стр. 575—577. ISBN 978-0-8018-8221-0. OCLC 62265494.  url=https://books.google.com/books?id=JgAMbNSt8ikC&pg=PA576
  5. ^ Chambers SM, Fain SR, Fazio B, Amaral M (2012). „An account of the taxonomy of North American wolves from morphological and genetic analyses”. North American Fauna. 77: 1—67. doi:10.3996/nafa.77.0001. 
  6. ^ Mech, L. D., Arctic Wolves and Their Prey, National Oceanic and Atmospheric Administration, May 30, 2007
  7. ^ Arctic Wolf: The High Arctic by Laura DeLallo. Bearport Publishing, New York 2011
  8. ^ Arctic wildlife in a warming world by Michael Becker. BBC Two, 2014.
  9. ^ Ellesmere Island Journal & Field Notes by Henry Beston 2006. International Wolf Centre.
  10. ^ Arctic Wolves and Their Prey by L. David Mech. National Ocean and Atmospheric Administration, Pacific Marine Environment Laboratory, Actic Zone. 2004
  11. ^ Mech, David (2011). „Movements Of Wolves At The Northern Extreme Of The Species' Range, Including During Four Months Of Darkness”. PLoS ONE. 6 (10): e25328. Bibcode:2011PLoSO.625328M Проверите вредност параметра |bibcode= length (помоћ). PMC 3186767 Слободан приступ. PMID 21991308. doi:10.1371/journal.pone.0025328. 
  12. ^ Mech, David. L (2005). „Decline and Recovery of a High Arctic Wolf-Prey System”. Arctic. 58 (3): 305—307. JSTOR 40512716. doi:10.14430/arctic432. 
  13. ^ Marquard, Peterson (1998). „Food Habits of Arctic Wolves in Greenland”. Journal of Mammalogy. 79 (1): 236—244. JSTOR 1382859. doi:10.2307/1382859. 
  14. ^ Mech, David (1. 9. 2005). „Decline and Recovery of a High Arctic Wolf-Prey System”. Arctic. 58 (3). doi:10.14430/arctic432. Приступљено 30. 10. 2015. [мртва веза]
  15. ^ Marquard-Petersen, Ulf (2012). „Decline and Extermination of an Arctic Wolf Population in East Greenland”. Arctic. 65 (2). doi:10.14430/arctic4197. 
  16. ^ а б в Mech, David (1. 9. 2007). „Annual Arctic Wolf Pack Size Related to Arctic Hare Numbers”. Arctic. 60 (3). doi:10.14430/arctic222. 
  17. ^ Marquard, Peterson (oktobar 2009). „Abundance, social organization, and population trend of the arctic wolf in north and east greenland during 1978–1998”. Canadian Journal of Zoology. 87 (10): 895—901. doi:10.1139/z09-078. 
  18. ^ Richardson, E.S; Andriashek, D (2006). „Wolf (Canis lupus) Predation of a Polar Bear (Ursus maritimus) Cub on the Sea Ice off Northwestern Banks Island, Northwest Territories, Canada” (PDF). Arctic. 59 (3): 322—324. doi:10.14430/arctic318. Архивирано из оригинала (PDF) 08. 08. 2017. г. Приступљено 16. 3. 2010. 
Arktički vuk на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Arktički_vuk&oldid=26728567”