Аутофокус

С Википедије, слободне енциклопедије

Аутофокус је могућност фото-апарата да сам изоштри објекат који се фотографише. Постоје две основне технике аутофокуса: активни и пасивни.

Активни аутофокус[уреди | уреди извор]

Код технологије активног аутофокуса емитује се, на пример, инфрацрвено светло, сноп видљивог светла или ултразвучни сигнал. На основу пријема повратног сигнала, фото-апарат процењује раздаљину од субјекта и врши одговарајуће подешавање сочива објектива. Иако поседује очигледне предности, као што је, на пример, рад у мраку, овај систем има и неке недостатке јер не може да се користи на објектима који су превише удаљени или се налазе иза стакла.

Пасивни аутофокус[уреди | уреди извор]

Код пасивног система аутофокуса, фото-апарат не емитује сигнал или сноп светлости. Уместо тога – на пример, код система детекције контраста – апарат испитује контраст на слици која је забележена на ЦЦД сензору, пре него што направи снимак. Након тога, систем врши корекцију сочива како би добио најоштрију слику. За разлику од активног система аутофокуса, систем детекције контраста може успешно да изоштри слику удаљених субјеката. Ипак, овај систем захтева одређену количину светла, као и призоре са довољно контраста (на пример, може да има проблеме у изоштравању белог субјекта који се налази на белој позадини). Да би изашли на крај са овим проблем, неки модели фото-апарата опремљени су лампицом која накратко осветљава субјект, тако да систем може да подеси оштрину слике. Још један систем пасивног аутофокуса је систем фазне разлике. Овде фото-апарат користи два сензора да би прорачунао фазну разлику у слици и на тај начин одређује растојање субјекта.

Поједини модели фото-апарата поседују двоструки систем аутофокуса. Ово обично функционише тако што апарат, уз помоћ једног система, најпре одреди приближно растојање од субјекта, а затим активира други да би извршио фино подешавање.