Аутозомна доминантна полицистична болест бубрега
| Аутозомна доминантна полицистична болест бубрега | |
|---|---|
 Полицистичнии бубрези | |
| Класификација и спољашњи ресурси | |
| Специјалност | медицинска генетика[*] |
| ICD-10 | Q61 |
| ICD-9-CM | 753.1 |
| OMIM | 601313 173910 |
| DiseasesDB | 10262 |
| MedlinePlus | 000502 |
| eMedicine | радио/68 |
| MeSH | Д016891 |
Аутозомна доминантна полицистична болест бубрега (скраћено АДПКД) је доминантно наследни поремећај који се карактерише цистичном дилатацијом свих делова нефрона. Поред циста у бубрезима, оне се могу појавити и у јетри, гуштерачи и другим органима. Клинички може дуго да буде асимптоматска или да се манифестује већ на рођењу. АДПКД је системски поремећај који може имати почетак у одраслој доби или интраутерино.[1][2][3] Увећање бубрега код ових болесника доводи до померања других органа у трбушној шупљини, а знатним увећањем бубрега болесници са АДПКД-ом изгледају хронично трудни. Ови пацијенти чине око 10% болесника са завршним стадијумом хронична (терминална) бубрежна инсуфицијенција.[4][5]
Епидемиологија[уреди | уреди извор]
Инциденца АДПКД је 1 : 200 — 1.000. Ако је један од родитеља захваћен, ризик по потомке де ће оболети од АДПКД је 50 — 100%.
У 6 — 12% слућајева болест се завршава терминалном хроничном бубрежном инсуфицијенцијом и трансплантациојом бубрега.
Болест је често често праћена анеуризме на можданим крвним судовима као последица хипертензије, као и можданим ударом који је знатно чешћи него код здраве популације.
Код пацијената који поживе у дужем периоду, у каснијем животном добу јавља се хронична (терминална) бубрежна инсуфицијенција (скраћено ХБИ) која се лечи хемодијализом и трансплантацијом бубрега (код 2% ≤ 40 година и 50% ≥ 60 година).
АДПКД се може јавити и интарутеринао са Потерровим синдромом ии тада фетус умире због хиполазије плућа.
Етиопатогенеза[уреди | уреди извор]
АДПКД болесници су генетски хетерозиготни. Постоје два позната гена која су укључена у АДПКД.
- ПКД1 ген, откривен 1994., који се налази на кратком краку 16. хромозома и продукује полицистин 1, трансмембрански гликопротеин са Н-терминалним изванћелијским крајем, а функционише као механосензор;
- ПКД2 ген, откривен 1996., који се налази се на дугом краку 4. хромозома, продукује мањи гликопротеин, полицистин 2, који има улогу у транспорту калцијума.
ПКД1 мутација се налази код 85% обољелих, док се ПКД2 мутација налази код осталих 15%,[6][7][8]
Фенотипови повезани с АДПКД-ом показују високи степен варијабилности у почетку болести, стадијуму хроничне бубрежне инсуфицијенције, болести јетре и осталих екстрареналних манифестација. То се може приписати генетској и алеличној хетерогености и утицају околине.[9][10]
С обзиром на генетску хетерогеност познато је да се ПКД1 мутације повезују с тежим обликом болести, укључујући млађи узраст у дијагнози, повећану појаву хипертензије и ранији почетак терминалне хроничне бубрежне инсуфицијенције, него мутације ПКД2 гена.[6][11]
Студије показују да тежина АДПКД-а зависи о експресивности гена.[6][12] Претпоставља се да су потпуна пенетрација хомозиготних мутација ПКД1 или ПКД2 леталне у ембрионалном периоду.[12] Непотпуна пенетрација хомозиготног ПКД1 или ПКД2 алела је повезана с тешким фенотипом, док је хетерогена насљедност истих алела повезана с благом цистичном болешћу.[6][12]
Већина мутација производи скраћене протеинске делове због бесмислене мутације или померања читања оквира; делеције и инсерције.[13]
Клиничка слика[уреди | уреди извор]
Уобичајени симптом код АДПКД-а су:
- једнострани обострани слабински (лумбални) бол који смањује болеснику квалитетживота. Ретко, неки имају потребу за употребу лекова за сузбијање бола.
- абдоминална дистензија и рани осећај ситости због компресије гастроинтестиналних органа у околини бубрега,
- хематурија,
- инфекције уринарног тракта,
- инфекције реналних цисти и
- нефролитијаза.
Клиничка слика по органским системима може се поделити на бубрежне (реналне) и ванбубрежне (екстрареналне) манифестације:
| Бубрежне манифестација | Ванбубрежне манифестације |
|---|---|
|
|
Дијагноза[уреди | уреди извор]
Упркос константном повећању сазнања о генетици и наследним болестима, селекција и дијагноза се заснивају на радиолошким критеријима према старости, поородичној историји болести и броју циста код појединаца.
Ултразвук је јефтина и сигурна метода за дијагнозу и селекцију особа које имају АДПКД ка се уз помоћ ове методе поставља са великом вероватноћом
Клиничка слика користи се у препознавању особе с ПКД-ом су: протеинурија, хематурија, дијастолни притисак већи од 90 ммХг и вишеструка примена антихипертензива. .
Накада су се дијагностички критеријуми заснивали на пацијентима са наседном мутацијом ПКД1. У 2009. критерији су модификовани како би укључили пацијенте с мутацијом ПКД2 који у каснијем узрасту развијају мањи број циста и ризичне одрасле особе с непознатим генетским типом.
У складу с тим, код млађих испитаника (15-29 година) који су изложени ризику због болести у првом колену, 3 цисте у оба бубрега су довољне за дијагнозу, док код старијих испитаника, код којих је честа појава једноставних циста, 4 или више циста су потребне за дијагнозу АДПКД-а.
Важно је напоменути да се ти јединствени критеријуми односе само на болеснике са позитивном породичном историјом АДПКД-а, што искључује око 10-15% могућих случајева АДПКД-а који немају породичну историју АДПКД-а. Позитивна породична историј аможе бити одсутна због нових мутација, мозаика, благе болести из ПКД2 или недоступности родитељске медицинске евиденције (25). У овом случају, болесник са обострано увећаним бубрезима и безбројним цистима, без других налаза који упућују на другачију цистичну болест, највероватније има АДПКД.
Диференцијална дијагноза[уреди | уреди извор]
Упоредна генетика, клиничка и радиолошка слика карактеристична за ADPKD и ARPKD.[14]
| Стање | Генетика | Клиничка и патолошка слика | Радиолошка слика |
|---|---|---|---|
| ARPKD | PKHD1 (6п12): фиброцистин / полидуктин |
|
|
| ADPKD |
PKD1 (16п13,3): полицистин-1, PKD2 (4q22): полицистин-2 |
|
|
Прогноза[уреди | уреди извор]
Аутозомна доминантна полицистична болест бубрега је тешко здравствено стање које може погодити особе било којег животног узраста.
Битно нарушава квалитет живота јер је потребна стална контрола стања, посебно хипертензије са циљем штодужег одгања задњег стадијума терминалног хроничног бубрежног застоја.
Више од половине пацијената са аутозомно доминантним полицистичном болест бубрега подвргава се поступку дијализе, односно трансплантације бубрега.
Превенција[уреди | уреди извор]
Пренатална дијагностика, као део генетског информисања, пружа могућност ране пренаталне дијагнозе болести и омогућава објективно генетско саветовање родитеља. Ово саветовање траба да омогући родитељима да након добијених исцрпних информација, донесу одговорну одлуку о даљој судбини плода, у складу са њиховим етичким, верским и другим ставовима и интересима детета.
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Габоw ПА. Аутосомал доминант полyцyстиц киднеy дисеасе. Тхе Неw Енгланд јоурнал оф медицине. 1993;329(5):332-42.
- ^ Реед БY, МцФанн К, Бекхеирниа МР, Нобакхтхагхигхи Н, Масоуми А, Јохнсон АМ, ет ал. Вариатион ин аге ат ЕСРД ин аутосомал доминант полyцyстиц киднеy дисеасе. Америцан јоурнал оф киднеy дисеасес : тхе оффициал јоурнал оф тхе Натионал Киднеy Фоундатион. 2008;51(2):173-83.
- ^ Схамсхирсаз АА, Реза Бекхеирниа M, Камгар M, Јохнсон АМ, МцФанн К, Цаднапапхорнцхаи M, ет ал. Аутосомал-доминант полyцyстиц киднеy дисеасе ин инфанцy анд цхилдхоод: прогрессион анд оутцоме. Киднеy интернатионал. 2005;68(5):2218-24
- ^ Ибрагхимов-Бескровнаyа О, Буканов Н. Полyцyстиц киднеy дисеасес: фром молецулар дисцовериес то таргетед тхерапеутиц стратегиес. Целлулар анд молецулар лифе сциенцес : ЦМЛС. 2008;65(4):605-19.
- ^ Wоо D. Апоптосис анд лосс оф ренал тиссуе ин полyцyстиц киднеy дисеасес. Тхе Неw Енгланд јоурнал оф медицине. 1995;333(1):18-25.
- ^ а б в г Али Х, Хуссаин Н, Наим M, Заyед M, Ал-Мулла Ф, Кехинде ЕО, ет ал. А новел ПКД1 вариант демонстратес а дисеасе-модифyинг роле ин транс wитх а трунцатинг ПКД1 мутатион ин патиентс wитх аутосомал доминант полyцyстиц киднеy дисеасе. БМЦ непхрологy. 2015;16:26.
- ^ Браун WЕ. Адванцес ин аутосомал доминант полyцyстиц киднеy дисеасе-2014 анд беyонд. Цлевеланд Цлиниц јоурнал оф медицине. 2014;81(9):545-56.
- ^ Цхапман АБ, Девуyст О, Ецкардт КУ, Гансевоорт РТ, Харрис Т, Хорие С, ет ал. Аутосомалдоминант полyцyстиц киднеy дисеасе (АДПКД): еxецутиве суммарy фром а Киднеy Дисеасе: ИмпровингГ лобал Оутцомес (КДИГО) Цонтроверсиес Цонференце. Киднеy интернатионал. 2015;88(1):17-27.
- ^ Бергманн C, Лосекоот M, Бреунинг МХ, Петерс ДЈ, Велтман ЈА, Дрентх ЈП. Еуропеан јоурнал оф хуман генетицс : ЕЈХГ.
- ^ Цноссен WР, те Морсцхе РХ, Хоисцхен А, Гилиссен C. ЛРП5 вариантс маy цонтрибуте то АДПКД. 2016;24(2):237-42.
- ^ Пеи Y, Wатницк Т. Диагносис анд сцреенинг оф аутосомал доминант полyцyстиц киднеy дисеасе. Адванцес ин цхрониц киднеy дисеасе. 2010;17(2):140-52
- ^ а б в Саигуса Т, Белл ПД. Молецулар патхwаyс анд тхерапиес ин аутосомал-доминант полyцyстиц киднеy дисеасе. Пхyсиологy (Бетхесда, Мд). 2015;30(3):195-207.
- ^ Онг АЦ, Харрис ПЦ. Молецулар патхогенесис оф АДПКД: тхе полyцyстин цомплеx гетс цомплеx. Киднеy интернатионал. 2005;67(4):1234-47.
- ^ а б Ли X. Полyцyстиц Киднеy Дисеасе. Университy оф Кансас Медицал Центер, Кансас Цитy: Цодон Публицатионс; 2015 Нов
Литература[уреди | уреди извор]
- Недима АТИЋ, Изета СОФТИЋ, Јасминка ТВИЦА, Аномалије уринарног тракта у дјеце Педијатрија данас 2007;3(2):149-163
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- National Kidney & Urologic Diseases Information Clearinghouse: Polycystic Kidney Disease (језик: енглески)
- U.S. National Library of Medicine National Institutes of Health: Генес анд Дисеасе (језик: енглески)
 | Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља). |
