Бајесово закључивање

С Википедије, слободне енциклопедије

Бајесово закључивање је метода статистичког закључивања[1][2] у којој се Бајесова теорема[3][4] користи користи за ажурирање вероватноће за хипотезу кад год више доказа или информација постане доступно. Бајесово закључивање је важна техника у статистици, а посебно у математичкој статистици.[5][6] Бајесово ажурирање је посебно важно у динамичкој анализи низа података.[7][8] Бајесово закључивање је нашло примену у широком спектру активности, укључујући науку, инжењерство, филозофију, медицину, спорт и право. У филозофији теорије одлучивања, Бајесово закључивање је уско повезано са субјективном вероватноћом, која се често назива и „Бајесова вероватноћа”.

Увод у Бајесово правило[уреди | уреди извор]

Геометријска визуализација Бајесове теореме. У табели, вредности 3, 1, 2 и 6 дају релативне пондере сваког кореспондирајућег услова и случаја. Слике представљају ћелије табеле које учествују у сваком метрику, при чему је вероватноћа засенчени део слике. Овим се показује да је P(A|B) P(B) = P(B|A) P(A) i.e. P(A|B) = П(Б|А) П(А)/П(Б). Слично резоновање се може користити да се то покаже да је P(Ā|B) = П(Б|Ā) П(Ā)/П(Б) етц.

Формално објашњење[уреди | уреди извор]

Бајесово закључивање изводи постериорну вероватноћу као консеквенцу два антецедента: претходне вероватноће и „функције вероватноће” изведене из статистичког модела за уочене податке. Бајесовим закључивањем се израчунава постериорна вероватноћа према Бајесовој теореми:

где

  • означава сваку хипотезу на чију вероватноћу могу да утичу подаци (звани докази у наставку). Често постоје хипотезе које се надмећу, и задатак је да се утврдити која је највероватнија.
  • , претходна вероватноћа, процена је вероватноће хипотезе пре него што су подаци , садашњи докази, уочени.
  • , докази, одговара новим подацима који нису кориштени у рачунању претходне вероватноће.
  • , постериорна вероватноћа, вероватноћа је за кад је дато , и.е., након што је уочено. То је тражена величина: вероватноћа хипотезе с обзиром на уочене доказе.
  • је вероватноћа уочавања за дато . Као функција од са фиксним , указује на компатибилност доказа с датом хипотезом. Функција вероватноће је функција доказа, , док је постериорна вероватноћа функција хипотезе, .
  • се понекад назива маргинална вероватноћа или „евиденција модела”. Овај фактор је исти за све разматране хипотезе (што је видљиво из чињенице да се хипотеза не појављује нигде у симболу, за разлику од свих осталих фактора), те овај фактор не улази у утврђивање релативне вероватноће различитих хипотеза.

За различите вредност , само фактори и , оба од којих су у нумератору, утичу на вредност – постериорну вероватноћу да је хипотеза пропорционална својој приорној вероватноћи (својој наследној вероватноћи) и новостечену вероватноћу (њену компатибилност са новоуоченим доказима).

Бајесово правило се исто тако може написати на следећи начин:

где фактор може да буде интерпретиран као импакт на вероватноћу од .

Алтернативе Бајесовом ажурирању[уреди | уреди извор]

Бајесова ажурирање налази широку примену и рачунарски је подесно. Међутим, оно није једино правило ажурирања које се може сматрати рационалним.

Ијан Хакинг је уочио да традиционални аргументи „Холандске књиге” нису садржали Бајесово ажурирање: они су оставили отворену могућност да правила небајесовог ажурирања могу избећи Холандске књиге. Хакинг је написао[9][10] „Нити аргумент холандске књиге, нити било који други из персоналистичког арсенала доказа о аксиомима вероватноће не укључује динамичку претпоставку. Ниједан не подразумева бајезијанизам. Дакле, персоналиста захтева да динамичка претпоставка буде Бајесова. Тачно је да би у доследности персоналиста могао да одустане од Бајесовог модела учења из искуства. Со може изгубити своју драж.”

Заправо, постоје небајесова правила за ажурирање која такође избегавају Холандске књиге (о чему се говори у литератури о „кинематици вероватноће”) након објављивања правила Ричарда К. Џефрија, које примењује Бајесово правило на случај где је самим доказима додељена вероватноћа.[11] Додатне хипотезе неопходне за јединствено захтевање Бајесовог ажурирања су сматране знатним, компликованим и незадовољавајућим.[12]

Формални опис Бајесовог закључивања[уреди | уреди извор]

Описи[уреди | уреди извор]

  • , општа тачка података. То заправо може да буде вектор вредности.
  • , параметер дистрибуције тачака података, и.е., . То заправо може да буде вектор параметара.
  • , хиперпараметар параметерске дистрибуције, и.е., . То заправо може да буде вектор хиперпараметара.
  • је узорак, скуп уочених тачака података, и.е., .
  • , нова тачка података чија дистрибуција се предвиђа.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „ТенсорФлоw Лите инференце”. „Тхе терм инференце реферс то тхе процесс оф еxецутинг а ТенсорФлоw Лите модел он-девице ин ордер то маке предицтионс басед он инпут дата. 
  2. ^ Јохнсон, Рицхард (12. 3. 2016). „Статистицал Инференце”. Енцyцлопедиа оф Матхематицс. Спрингер: Тхе Еуропеан Матхематицал Социетy. Приступљено 26. 10. 2022. 
  3. ^ Јоyце, Јамес (2003), „Баyес' Тхеорем”, Ур.: Залта, Едwард Н., Тхе Станфорд Енцyцлопедиа оф Пхилосопхy (Спринг 2019 изд.), Метапхyсицс Ресеарцх Лаб, Станфорд Университy, Приступљено 2020-01-17 
  4. ^ Јеффреyс, Сир Харолд (1973). Сциентифиц Инференце. (на језику: енглески). Цамбридге: Ат тхе Университy Пресс. ОЦЛЦ 764571529. 
  5. ^ Каннан, D.; Лаксхмикантхам, V., ур. (2002). Хандбоок оф стоцхастиц аналyсис анд апплицатионс. Неw Yорк: M. Деккер. ИСБН 0824706609. 
  6. ^ Сцхервисх, Марк Ј. (1995). Тхеорy оф статистицс (Цорр. 2нд принт. изд.). Неw Yорк: Спрингер. ИСБН 0387945466. 
  7. ^ Wалд, Абрахам (јун 1945). „Сеqуентиал Тестс оф Статистицал Хyпотхесес”. Тхе Анналс оф Матхематицал Статистицс. 16 (2): 117–186. ЈСТОР 2235829. дои:10.1214/аомс/1177731118Слободан приступ. 
  8. ^ Бергер, Јамес (2008). Сеqуентиал Аналyсис. Тхе Неw Палграве Дицтионарy оф Ецономицс (2нд изд.). стр. 438—439. ИСБН 978-0-333-78676-5. дои:10.1057/9780230226203.1513. 
  9. ^ Хацкинг, Иан (децембар 1967). „Слигхтлy Море Реалистиц Персонал Пробабилитy”. Пхилосопхy оф Сциенце. 34 (4): 316. дои:10.1086/288169. 
  10. ^ Хацкинг (1988, п. 124)
  11. ^ „Баyес' Тхеорем (Станфорд Енцyцлопедиа оф Пхилосопхy)”. Плато.станфорд.еду. Приступљено 5. 1. 2014. 
  12. ^ ван Фраассен, Б. (1989) Лаwс анд Сyмметрy, Оxфорд Университy Пресс. ISBN 0-19-824860-1

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]