Биопсија бубрега

С Википедије, слободне енциклопедије
Биопсија бубрега
Микрографија биопсијом узетог узорка бубрега
ИЦД-9-CM55.23-55.24
МедлинеПлус003907

Биопсија бубрега као саставни део клиничке праксе нефрологијеје, је минимално инвазивна дијагностичка метода код које се специјалном иглом под контролом ултрасонографије и након локалне анестезије узима комадић ткива бубрега, које у 95%—99% изведених перкутаних бубрежних биопсија, садржи типичан број од око 10-20 гломерула, зависно од врсте болести, при употреби биопсијских игала величене 14 и 16. Тако добијен узорак ткива се потом микроскопски анализира, како би се добиле потребне информације за тачну дијагнозу и лечење болести бубрежног система.[1] Она је брза, јефтина и поуздана дијагностичка метода у случајевима нејасне клиничке слике и неспецифичних лабораторијских и радиолошких налаза.[2]

Поред других, које су описане у тексту, перкутана бубрежна биопсија је стандардна метода, коју обављају добро едуковани радиологзи и нефролози.[3]

Прва бубрежна биопсија изведена је пре више од једног века, али њена широка распрострањенст и увођење у клиничку употребу, почело је од педесетих година 20. века, што је помогло развоју нефрологије у моћну субспецијалност интерне медицине каква је она данас.

У протеклих 25 година употреба опружног биопсијског пиштоља у комбинацији са новијим техникама визуализације, укључујући ултразвук и компјутерску аксијалну томографију, довела је до већег „приноса” ткива и утицала на много нижи ризик од компликација. Захваљујући биопсији током овог истог периода, наше разумевање бубрежне патологије се повећало вишеструко.

Треба имати у виду да на успешнос биопсије не утиче само правилна фиксација (узорковање) и обрада бубрежног ткива, већ и квалитеан и стручан рад патохистолошке лабораторије, чије људство мора бити стручно едуковано не само за микроскопију бубрежне биопсије већ и за имунохистохемију и препарациону електронску микроскопију.[4]

Етимологија биопсије[уреди | уреди извор]

Назив биопсија, сковао је 1895. године, француски дерматолог Ернеста Бесниера (1831-1909) комбинујући две грчке рећи грчке, биос (живот) + опсис (видети-угледати)

Историја[уреди | уреди извор]

Прва биопсија бубрега вероватно је изведена 1901. године у Њујорку, у склопу поступка узорковања материјала за изучавање лечење тешких бубрежних болести.[5] Слично овом узорковању материјала је добијен убрзо и у другим центрима у Торонту, Ливерпулу и Гласгову.[6] Иако су ткива углавном узимана ради проучавања болести, у неким случајевима, хистолошке информације су коришћене и за модификацију лечења.

Цастлеман и Смитхwицк,[7] (и касније Хептинсталл),[8] обавили су велики број отворених биопсија бубрега у току дорзолумбалне симпатектомије, поступка који се користи за лечење хипертензије. Извештаји након ових биопсија су пружили увид не само у бубрежну васкуларну патологију повезану са хипертензијом, већ је и на поузданост биопсијског материјала, који је био поређен са узорцима узетих из оба бубрега.

Пре биопсије бубрега, перкутана аспирациона биопсија игла прво је успешно коришћена за узорковање ткива јетра 1895.године.[9] До 1939. године Паул Иверсен и Кај Рохолм објавили су први велики, систематски низ биопсија јетре.[10] Други органи, који нису били толико велики и лако доступни, као површнија јетра, сматрани су тада лошим кандидатима за ову процедуру.

Међутим, 1944. године, Нилс Алwалл је почео да користи технику аспирације за биопсију бубрега након што је положај игле претходно локализовао помоћу рендгенског зрака, и успешно добио ткиво бубрега у 10 (77%) од 13 пацијената. Он ове резултате није објавио све до 1952.[11]

Међутим у публикацији из 1951. године објавиљени су резултате 133 аспирацијских биопсија бубрега, које су обавили Поул Иверсон и Цлаус Брун, једнои од првих нефролога. То је довело до великог интересовања за дијагностичким бубрезним биопсијама које су брзо уследиле.[12] Занимљиво је да је примене биопсије само 50% (67/133) биопсија у овој првој серији имало довољно бубрежног ткива за првилну процену.

Бубрежна биопсија је брзо постала кључна методе за процену стања бубрега, тако да су само 2 године након ЦИБА симпозијума о биопсији бубрега и њеном клиничком и патолошком значају, одржаном у Лондону, Енглеска, у марту 1961. године,[13] Роланд и Димонд,[14] приметили значај бубрежне биопсије за дијагнозу, и лечење пацијената оболелих од бубрега. Такође биопсија је помогла и у стицању нових сазнања из анатомије, патологије и биохемију бубрега, како код здравих тако и код болесних особа.

Данас је познато да је бубрежна биопсија одиграла кључну улогу у развоју нефрологије као посебне специјалности у медицини.[15]

Индикације[уреди | уреди извор]

Сликовне методе приказа не пружају потпуни увид у природу патолошког процеса. Тек хистолошки преглед узорка ткива добије биопсијом омогућава доношење коначног закључка о типу, старости и проширености промене и отклања могуће допунске непотребне дијагностичке и терапијске захвате. У том смислу главне индикације за биопсију бубрега су:

  • Дијагноза поремећене функције нативног или трансплантираног бубрега у циљу тачног утврђивања природе бубрежног оштећења (након појаве крви у мокраћи или хематурије; високе концентрације протеина у урину ; повећање азотних токсина у крви, због слабљења функција бубрега, тумора бубрега итд).
  • Доношење одлуке о начину лечења, на основу утврђене природе бубрежног оштећења.
  • Протоколарна биопсија — која се изводи у неколико наврата према утврђеном плану, након трансплантације бубрега у циљу раног откривања акутног или хроничног одбацивања трансплантираног органа, рецидива основне болести или правовремене дијагнозе штетних учинака лекова на трансплантирани бубрег.
  • Да се у случају хроничне болести бубрега протоколарним контролном биопсијом прецизно прати и утврђује успешност лечења, у циљу индивидуалног прилагођавања терапије.[16]
  • У сврху откривања генетских мутација и придружених обољења, када је у дијагностичкој обради нужно брзо поставити оптималну дијагнозу, при чему је важно започети исправно лечење и пре него што може бити завршена целокупна дијагностичка обрада.

Интерпретација резултата биопсије бубрежног трансплантата[уреди | уреди извор]

Узорак биопсије транспланта — присуство лимфоцита унутар тубуларног епитела, што потврђује акутно одбацивање ћелија реналног графта

Основа за тумачење резултата биопсије трансплантације бубрежног трансплантата базирана је на систему класификације Банфа. Овај систем оцењивања додељује оцену од 0 до 3 за сваки од слећих елемента који се патохистолошки аналазирају, а то су:

  • и.е. — згушњавање хиалина артериола, артериоларна хијалиноза,
  • цг — гломеруларни двоструки контуре,
  • ци — интерстицијска фиброза,
  • цт — тубуларна атрофија,
  • и — запаљење,
  • и-ИФТА — интерстицијска инфламација у подручјима интерстицијалне фиброзе и тубуларне атрофије),
  • мм (експресија мезангијалне матрице,
  • птц — перитубуларни капиларитис,
  • ПТЦ — перитубуларни капилари,
  • т — тубулитис,
  • в — артеритис интиме,
  • Ц4д — активација комплемента.[17]

Врсте биопсије бубрега[уреди | уреди извор]

Перкутана биопсија бубрега[уреди | уреди извор]

Припрема болесника

Неколико дана (у договору са лекаром, болесник треба престати са узимањем лекове који могу утицати на згрушавање крви (мартефарин, ацетилсалицилна киселина, клопидогрел...).

Болесник се на дан биопсије прима у дневну нефролошку болницу, како би му се пре захвата обавила свежа контрола крвне слике и тест згрушавања крви.

Поступак перкутане биопсије

Поступак биопсије бубрега траје око 20-так минута. Током захвата болесник лежи:

  • на трбуху — ако се ради биопсија његов природног бубрега, са ручником или јастуком постављеним испод трбуха како би се обезбедило одговарајуће позиционирање,
  • на леђима — ако се изводи биопсија трансплантираног бубрега, а биопсија се врши у десном или левом доњем квадранту у зависности од тога где је бубрег трансплантиран.

Потом се на кожи означава место убода кроз трбушни зид, и то место се дезинфикује и стерилно прекрива.[18][19]

Након што се болеснику да локална анестезија (најћешће 1% лидокаина), дијагностичар кроз кожу под контролом ултрасонографије уводи специјална игла у бубрег. Врх игле се уводи до бубрежне капсуле, а одабир дубине пенетрације игле постиже се кориштењем пиштоља за биопсију са калибрацијом дубине. Потом се окидањем пиштоља узима узорак ткива кортекса (најчешће два узорка).

Код гојазних пацијената и код пацијената са сложеном бубрежном анатомијом (нпр код потковичастог бубрега), биопсија бубрега може се обавити помоћу ЦТ томографије (ЦТ скенера). ЦТ скенирање такође се може користити за бубрежну биопсију кад год ултразвук не може идентификовати или визуализирати бубрег или биопсиону иглу.[20]

Ако се не користи снимање за вођење биопсије, од пацијента се може затражити неколико дубоких удаха да би се обезбедило правилно постављање игле пре узимања биопсије.

Приликом биопсије избегава се хилус и одводни систем бубрега, а евентуално крварење приликом вађења игле могуће је пратити ултрасонографијом (колор доплером).

Након вађења игле потребно је извршити компресију мјеста биопсије и полећи пацијента на леђа. Након завршеног поступка подручје пункције прекрива се стерилном газом и компримује врећицом са песком. Болесник остаје у леђжећем положају 4 сата. Након 4 сата контролишу се лабораторијски налази крвне слике. Уколико нема значајног пада у крвној слици или других знакова акутног крварења болесник може исти дан да се врати кући уз препоруку да избегава теже физичке напоре током наредних неколико дана.

Налаз биопсије ткива бубрега добија се од стране патохистолога након неколико сати до 7 дана.

Трансјугуларна биопсија бубрега[уреди | уреди извор]

Ова метода, првобитно изведен 1990-их, најчешће се обавља код пацијенте који захтевају истовремену биопсију јетре и бубрега. Неке серије случајева нису показале разлику у дијагностичком доприносу или броју компликација у поређењу са перкутаном биопсијом бубрега.

Компликације

Потенцијалне компликације су контрастно индукована нефропатија, као и капсуларна перфорација која би могла захтевати емболизацију калема.[21]

Отворена (периоперативна) биопсија[уреди | уреди извор]

Отворена биопсија бубрега је дијагностички поступак који се користи у сврху узорковања ткива бубрега, у току хируршког захвата или када се ткиво студира на извађеном бубрегу.

У неким случајевима, овом методом уролог може добити узорак бубрежног ткива да би утврдио да ли је у њему присутно бенигно или малигно ткиво или да одреди да ли су границе ресекције негативне. На пример, уролог који изводи делимичну нефектомију може узети бубрежну биопсију на хируршком столу како би се осигурало да тумор не остави за собом пре него што настави са ренорафијом.

Овоме се може приступити на исти начин и код делимичне роботизоване нефректомије, чисто лапароскопске или традиционално отвореног приступ.

Отворена биопсија индицирана је код болесника са проблема циркулација, мада се у одрђеним случајевима може радити лапароскопски, па је поступак мање трауматичан за болесника.

Поступак

Рез са прави на трбушном зиду са стране или позади. Отворена биопсија примењује са када је потребно уклањање већине ткива.

Отворени поступак, чија је примена данас ретка, замењена је лапароскопском методом биопсије, јер захтиева дужи постоперативни опоравак, дуже време хоспитализације и веће трошкове захвата.

Лапароскопска биопсија[уреди | уреди извор]

У пацијената код којих није могуће прецизно локализирати положај бубрега и код којих постоје контраиндикације за извођење перкутане биопсије могућа је лапароскопска биопсија.

Индикације за лапароскопску биопсију су
  • постојање солитарног, малог, ектопичног, цистичног бубрега,
  • анеуризма реналне артерије,
  • коагулопатије,
  • хипертензија.

Предност овог приступа је једнак визуалној контроли заустављања крварења, чиме се спречава настанак даљњих компликација и потреба за трансфузијом крви. Бољи приказ интрареналих структура и узимање ткива кортекса спречава оштећење каналног система и великих крвних судова, и настанак артериовенске фистуле.

Начин извођења

Захват се изводи у бочном положају у општој анестезији. У нивоу изнад илијачне кристе, формирају се два отвора, један у предњој и други у зафњој аксиларној линији. Како би се простор трбушне шупљине могао визуализирати, потребно је инсуфлирати гас кроз Верресову иглу.

Први троакар се потом уводи кроз предњи отвор и он омогућује пролазак инструмента 5 мм ширине, док се кроз задњи троакар уводе инструменти промера 10 мм. Унутрашњи део троакара представља бодеж с оштрицом за резање трбушног зида. Будући да се увођење првог троакар одвија без лапароскопског надзора потребан је посебан опрез како би се избегла повреда органа. Након извлачења бодежа кроз троакар се постављају лапароскоп и инструмент за биопсију. Пресецање ретроперитонеалног масног ткива открива доњи пол бубрега. Форцепс сондом за биопсију узима се узорак ткива чије је порекло потребно потврдити патохистолошком анализом на смрзнутим резовима.

Место биопсије се коагулише, а ваздух се испушта кроз валвуле троакара, који се потом извлачи. Отвор на зиду се затвара ресорбилним шавовима. У случају обилног крварења могуће је извести конверзију у отворени поступак, чија је примена данас ретка јер захтијева дужи постоперативни опоравак, дуже вријеме хоспитализације и веће трошкове захвата.[22]

Уретероскопија са биопсијом[уреди | уреди извор]

Ова дијагностичка метода се обично изводи ако постоји камен у бубрежној карлици.

Поступак

Изводи се у спиналној или општој анестезији. Дуга танка цев уводи се унутар мокраћовода, бубрега и дна карлице бубрега, и кроз њу се узтима материјал за биопсију.

Упоредни приказ неких карактеристика различитих сликовних метода[уреди | уреди извор]

Сликовна метода Осјетљивост Просторна резолуција Време трајања Дужина трајања Контраст меких ткива Излагање зрачењу Општа анестезија Зависност од оператора Извор који се користи
Магнетна резонантна томографија (МР) Ниска,[23] 25-100  μм Неколико минута до један час Веома кратко Висока,[24] Не,[25]] Да,[26] Не Радио таласи
Компјутеризована томографија Ниска[23] -200  μм У минутима Средње,[27] Ниска Да Да Не Рендген зрачење
Ултрасонографија (УС) ~ 1 мм Секунда Висока Висока Не Не Да Звучни таласи
Позитронска емисиона томографија (ПЕТ) Висока,[23] 1-2 мм 10 секунди до једне минуе Средње Да Не  β / γ зрачење
СПЕЦТ Висока,[23] 1-2 мм У минутима Ниско  Да Не Радионуклеид

Компликације[уреди | уреди извор]

Компликације које могу настати након биопсије бубрега, изузев ако нису јатрогено изазване, су ретке. Уобичајене појаве након биопсије су:

  • осећај бола у леђима при померању тела,
  • дисурија и
  • хематурија.
Крварење

Најчешћа компликација је крварење које се може јавити у 1-2% случајева и које најчешће престане спонтано. Јача хематурија захтева ултразвучно праћење. Потребно је обавити контролу комплетне крвне слике и лабораторијску анализу урина. Будући да се већина компликација догађа након 6-8 х, нужно је најмање 24 сатно праћење виталних знакова и вредности хематокрита.

Крварења која захтевају трансфузију крви су ретка. Код јачег крварења, потребна је трансфузије крви или хируршка интервенција (0,1-0,4% случајева). У 1,6% случајева може доћи до стварања великог угрушка крви (хематома) поред бубрега. Он најчешће прође спонтано (ресорбује се) и веома ретко може довести до развоја артериовенске фистуле (споја између два крвна суда, насталог услед оштећење зидова суседних артерија и вена иглом ) Овај спој обично не узрокује проблеме и спонтано се затвори кроз 1-2 године.

Оштећење функције

Ризик од оштећења функције бубрега или његовог губитка након биопсије јако је мали (али га не треба искључити).

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Версен П, Брун C (Септембер 1951). Аспиратион биопсy оф тхе киднеy. Ам. Ј. Мед. 11 (3): 324–30.
  2. ^ „Киднеy биопсy - Маyо Цлиниц”. www.маyоцлиниц.орг. Приступљено 17. 1. 2022. 
  3. ^ Корбет СМ Перцутанеоус ренал биопсy.Семин Непхрол. 2002; 22(3):254-67 (ИССН: 0270-9295)
  4. ^ Wилкинсон, А. Протоцол трансплант биопсиес: аре тхеy реаллy неедед? Цлин Ј Ам Соц Непхрол 2006. 1:130–137
  5. ^ Иверсен, П. анд C. Брун. Аспиратион биопсy оф тхе киднеy. Ј Ам Соц Непхрол 1997. 8:1778–1787.
  6. ^ Цампбелл, Г. Тхе ресултс оф децапсулатион ин непхритис. Арцх Дис Цхилд 1930. 5:283–290.
  7. ^ Цастлеман, Б. анд Р. Х. Смитхwицк. Тхе релатион оф васцулар дисеасе то тхе хyпертенсиве стате. ЈАМА 1943. 121:1256–1261.
  8. ^ Хептинсталл, Р. Х. Ренал биопсиес ин хyпертенсион. Бр Хеарт Ј 1953. 16:133–141.
  9. ^ Иверсен, П. анд C. Брун. Аспиратион биопсy оф тхе киднеy. Ј Ам Соц Непхрол 1997. 8:1778–1787
  10. ^ Иверсен, П. анд К. Рохолм . Он аспиратион биопсy оф тхе ливер, wитх ремаркс он итс диагностиц сигнифицанце. Ацта Мед Сцанд 1939. 102:1–16.
  11. ^ Алwалл, Н. Аспиратион биопсy оф тхе киднеy, инцлудинг репорт оф а цасе оф амyлоидосис диагносед ин 1944 анд инвестигатед ат аутопсy. Ацта Мед Сцанд 1952. 143:430–435.
  12. ^ Иверсен, П. анд C. Брун. Аспиратион биопсy оф тхе киднеy. Ам Ј Мед 1951. 11:324–330
  13. ^ Wолстенхолме, Г. Е. W. анд M. П. Цамерон . едс. ЦИБА Фоундатион Сyмпосиум он Ренал Биопсy: Цлиницал анд Патхологицал Сигнифицанце. Бостон, Масс: Литтле Броwн & Цо Инц; 1961.
  14. ^ Роланд, А. С. анд Е. Г. Димонд . Тхе валуе оф перцутанеоус ренал биопсy ин тхе хyпертенсиве субјецт. Ам Хеарт Ј 1963. 66: пп. 140
  15. ^ Цамерон, Ј. С. анд M. Ј. Хицкс. Тхе интродуцтион оф ренал биопсy инто непхрологy фром 1901 то 1961: а парадигм оф тхе форминг оф непхрологy бy тецхнологy. Ам Ј Непхрол 1997. 17:347–358.
  16. ^ Wхиттиер L, Корбет С (Новембер 2004). Ренал биопсy: упдате. Цуррент Опинион ин Непхрологy анд Хyпертенсион. 13 (6): 661–665
  17. ^ Лоупy А, Хаас M, Солез К, ет ал. Тхе Банфф 2015 Киднеy Меетинг Репорт: Цуррент Цхалленгес ин Рејецтион Цлассифицатион анд Проспецтс фор Адоптинг Молецулар Патхологy. Ам Ј Трансплант. 2017 Јан. 17 (1):28-41.
  18. ^ Патрицк D. Wалкер Тхе Ренал Биопсy Арцхивес оф Патхологy & Лабораторy Медицине: Фебруарy 2009, Вол. 133, Но. 2, пп. 181–188.
  19. ^ „Ренал Биопсy: Пурпосе, Процедуре, анд Рискс”. Хеалтхлине (на језику: енглески). 6. 3. 2018. Приступљено 17. 1. 2022. 
  20. ^ Сцхоеман L., Wиллиамс П., ду Плессис А., Манлеy M. X-раy мицро-цомпутед томограпхy (μЦТ) фор нон-деструцтиве цхарацтерисатион оф фоод мицроструцтуре. Трендс ин Фоод Сциенце & Тецхнологy. 2016;47:10–24.
  21. ^ Схетyе КР; Кавоусси ЛР; Рамакумар С; Фугита ОЕ; Јарретт ТW Лапаросцопиц ренал биопсy: а 9-yеар еxпериенце. БЈУ Инт. 2003; 91(9):817-20 (ИССН: 1464-4096)
  22. ^ Гименез ЛФ, Мицали С, Цхен РН, Мооре РГ, Кавоусси ЛР, Сцхеел ПЈ (1998) Лапаросцопиц ренал биопсy. Киднеy Инт 54: 525-529.
  23. ^ а б в г Паблицо-Лансиган M. Х., Ситу С. Ф., Самиа А. C. С. Магнетиц партицле имагинг: адванцементс анд перспецтивес фор реал-тиме ин виво мониторинг анд имаге-гуидед тхерапy. Наносцале. 2013;5(10):4040–4055. . дои:10.1039/ц3нр00544е.  Недостаје или је празан параметар |титле= (помоћ). [ПубМед] [Цросс Реф] [Реф лист]
  24. ^ Гаитини D. Имагинг ацуте аппендицитис: стате оф тхе арт. Јоурнал оф Цлиницал Имагинг Сциенце. 2011;1(1) . дои:10.4103/2156-7514.85778.85778.  Недостаје или је празан параметар |титле= (помоћ) [ПМЦ фрее артицле] [ПубМед] [Цросс Реф] [Реф лист]
  25. ^ Зилберти L., Боттаусцио О., Цхиампи M. Ассессмент оф еxпосуре то МРИ мотион-индуцед фиелдс басед он тхе Интернатионал Цоммиссион он Нон-Ионизинг Радиатион Протецтион (ИЦНИРП) гуиделинес. Магнетиц Ресонанце ин Медицине. 2016;76(4):1291–1300. . дои:10.1002/мрм.26031.  Недостаје или је празан параметар |титле= (помоћ). [ПубМед] [Цросс Реф] [Реф лист]
  26. ^ Серафини Г., Онгаро L., Мори А., ет ал. Анестхесиа фор МРИ ин тхе педиатриц патиент. Минерва Анестесиологица. 2005;71(6):361–366. [ПубМед] [Реф лист]
  27. ^ Андерсон Р., Мага А. M. А новел процедуре фор рапид имагинг оф адулт моусе браинс wитх МицроЦТ усинг иодине-басед цонтраст. ПЛоС ОНЕ. 2015;10(11) . дои:10.1371/јоурнал.поне.0142974.е0142974.  Недостаје или је празан параметар |титле= (помоћ) [ПМЦ фрее артицле] [ПубМед] [Цросс Реф] [Реф лист]

Литература[уреди | уреди извор]

  • Едебохлс, Г. M. Тхе Сургицал Треатмент оф Бригхт'с Дисеасе. Неw Yорк, НY: Франк Ф. Лисиецки; 1904.
  • Гwyнн, W. Б. Биопсиес анд тхе цомплетион оф цертаин сургицал процедурес. Цан Мед Ассоц Ј 1923. 13:820–823.
  • Цапон, Н. Б. Непхритис ин цхилдхоод. Арцх Дис Цхилд 1926. 1:141–165.
  • Цампбелл, Г. Тхе ресултс оф децапсулатион ин непхритис. Арцх Дис Цхилд 1930. 5:283–290.
  • Цастлеман, Б. анд Р. Х. Смитхwицк. Тхе релатион оф васцулар дисеасе то тхе хyпертенсиве стате. ЈАМА 1943. 121:1256–1261.
  • Хептинсталл, Р. Х. Ренал биопсиес ин хyпертенсион. Бр Хеарт Ј 1953. 16:133–141.
  • Иверсен, П. анд C. Брун. Аспиратион биопсy оф тхе киднеy. Ј Ам Соц Непхрол 1997. 8:1778–1787.
  • Иверсен, П. анд К. Рохолм. Он аспиратион биопсy оф тхе ливер, wитх ремаркс он итс диагностиц сигнифицанце. Ацта Мед Сцанд 1939. 102:1–16.
  • Алwалл, Н. Аспиратион биопсy оф тхе киднеy, инцлудинг репорт оф а цасе оф амyлоидосис диагносед ин 1944 анд инвестигатед ат аутопсy. Ацта Мед Сцанд 1952. 143:430–435.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).