Бипиридин

С Википедије, слободне енциклопедије

Бипиридини, исто тако познати као бипиридили, дипиридили, и дипиридини,[1] су фамилија хемијских једињења са формулом (C5Х4Н)2, која се формирају купловањем два пиридинска прстена. Они су ароматична азотна хетероциклична једињења која формирају комплексе са већином прелазних метала. Они интерагују са металима путем σ-донирајућих атома азота и π-акцепторских молекулских орбитала. Бипиридини су важни у студијама електронског и енеретског трансфера, супрамолекуларној хемији, науци о материјалима, и катализи.

Шест могућих региоизомера бипиридина: (1) 2,2'-бипиридин; (2) 2,3'-бипиридин; (3) 2,4'-бипиридин; (4) 3,3'-бипиридин; (5) 3,4'-бипиридин; (6) 4,4'-бипиридин.

Постоји шест изомера бипиридина, али су то изомера проминентна: 2,2'-бипиридин је популарни лиганд у координационој хемији и 4,4'-бипиридин је прекурзор хербицида параквата. Бипиридини су безбојне чврсте материје, које су растворне у органским растарачима и незнатно растворне у води.

3,4'-Бипиридински деривати инамринон и милринон се понекад користе за краткорочни треатман затајења срца. Они инхибирају фосфодиестеразу и стога повишавају ниво цАМП, стварајући позитивну инотропију, што доводи до вазодилације. Инамринон узрокује тромбоцитопенију. Милринон умањује стопу преживљавања код затајења срца.

2,2'-бипиридин[уреди | уреди извор]

Структура 2,2'-бипиридина

2,2'-Бипиридин је хелациони лиганд који формира комплексе са већином прелазних металних јона. Већина тих комплекса има опрепознатљива оптичка својства, нека од којих су од интереса за анализу. 2,2'-Бипиридин се користи за производњу Диквата.

4,4'-бипиридин[уреди | уреди извор]

Структура 4,4'-бипиридина

4,4'-Бипиридин (4,4'-бипи) углавном се користи као прекурзор за Н,Н'-диметил-4,4'-бипиридинијум дикатјон, познат као паракват. Овај молекул испољава редукциону активност, и његова токсичност проистиче из његове способности ометања биолошких процеса електронског трансфера. Структура 4,4'-бипиридина омогућава премоштавање металних центара и формирање координационих полимера.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Меyер, едиторс-ин-цхиеф, Јон А. МцЦлевертy, Тхомас Ј. (2004). Цомпрехенсиве цоординатион цхемистрy II фром биологy то нанотецхнологy (1ст изд.). Амстердам: Елсевиер Пергамон. стр. 1. ИСБН 9780080437484.